Srbija

Milka Forcan za Newsweek: Za uspeh nije potrebna partijska knjižica

Jedna od najmoćnijih žena u Srbiji, nekadašnja vladarka iz senke, otvoreno govori kako je preživela sestrino hapšenje, u kakvim je danas odnosima s Miškovićem, i kako je upoznala Vučića i Ðilasa



Objavljeno: 20.03.2016. 08:00h
Foto: Zorana Jevtić, Milka Forcan
Ona je kao bidermajer koji očekuje svaka vlast već skoro deceniju. Do sada ga nisu uhvatili, a ni bidermajer nije pao na pod. Dosta čudna situacija kada je reč o Milki Forcan i ovdašnjem političkom establišmentu.

Nekadašnja potpredsednica moćne kompanije „Delta holding“, koja je u tandemu s Miroslavom Miškovićem činila garnir svih ključnih političkih i ekonomskih odluka, sada ima svoj samostalni poslovni život. S Miškovićem se razišla dosta burno. I o tome uglavnom ćuti.
Rođena je u Beogradu, otac joj je bio uspešan privrednik u vreme ondašnje Jugoslavije. Njeni su poreklom Ličani, udata je za Branka Forcana, majka je dvoje tinejdžera, ekonomista, vlasnica mnogobrojnih društvenih priznanja, vedra i nasmejana. U neku ruku i suzdržana - kad su mediji u pitanju.

Javila se posle četvrtog zvona, što baš i ne liči na nju. Obično ne odgovara.

Zorana Jevtić, Milka Forcan

„Je li uslov za intervju da kritikujem ovu vlast?“, pitala je kao da donosimo odluku o pristupanju NATO.

Ne, otkud to?

- Pratim šta pišete. Ako se to očekuje, ne spadam u sagovornike na tu temu. Ne zato što ne bih imala šta da kritikujem ili što imam neki strah, već zbog toga što je previše negativnosti u etru i trudim se da ne budem deo toga. Da kritikuje zna svako.

Što se mene tiče, možete i da ih pohvalite.

Dve nedelje kasnije našli smo se u njenom kabinetu, na obroncima Dedinja. Velika lepa kuća na uglu dve ušuškane ulice u kojoj je smeštena njena konsultantska firma.


Dugo vas nema u javnosti. Je li to ukalkulisano u vaš medija plan ili se prosto desilo?

Iskreno, to je odraz mog unutrašnjeg osećanja. I sama sam se preispitivala zbog čega je tako. A uvek se ponašam u skladu sa onim kako se osećam, osmatrajući atmosferu oko sebe. Prijalo mi je da se povučem, verovatno zbog burnog perioda koji sam imala, a i zbog velike izloženosti medijima, godinama. S druge strane, većina toga što se dešava oko nas, kao i sama atmosfera u javnosti nije na mojoj talasnoj dužini, ne smatram se delom sadašnjih medijskih sadržaja i onda mi odgovara, uslovno rečeno, ovaj stepen samoizolacije.

Šta biste uradili da promenite tu atmosferu?

Verujem da bi svako ko živi u Srbiji mnogo toga menjao. Ali ne spadam u grupu ljudi koji olako kritikuju, a takvih je danas zaista mnogo. Kritike jesu donekle s razlogom, ali treba poći od toga šta je moguće uraditi u Srbiji. Potpuno sam svesna koliko je dalek put od ideje do realizacije i koliko je teško promeniti postojeće. Cenim one koji se bore, čak i kad to nije u potpunosti uspešno.
 
Zorana Jevtić, Milka Forcan
Mnogo više nego one koji su kritičari svega postojećeg, one koji bi bili najbolji selektori fudbalske reprezentacije ili premijeri vlade. Ne spadam u tu većinsku grupu koja bi da pametuje bez preterane odgovornosti. Poštujem ljude koji se bore nešto da promene. U tom kontekstu i kod ljudi koji su na vlasti prepoznajem određenu borbu i energiju koju ulažu u promene u Srbiji. S obzirom na to da imam dosta iskustva u realizaciji različitih projekata, znam koliko je kompleksno izvesti stvari do kraja.

Bije vas glas da ste sad bliski SNS.

Ovo je već otprilike treća stranka po redu za koju kažu da sam joj bliska. Ovde već dugo živim i radim i ne krijem da poznajem političare iz gotovo svih stranaka. S nekima sam u kontaktu.

Čiju člansku kartu imate?

Nemam ničiju. I to nije slučajno. To je moje dugoročno opredeljenje i potreba da dokažem, odnosno da istrajem u ideji da se može raditi, živeti i poslovati u Srbiji možda i bez te članske karte.

Dobro ste rekli - možda.

Srećom, nisam na početku karijere. Verujem da kod ljudi koji pokušavaju da se zaposle postoje određeni benefiti ako su članovi stranke. Svakako i pri dodeljivanju funkcija, pa i poslova. Ali ja sam davno odabrala put bez partijske knjižice. Uostalom, stranke kao takve nisu formacijski oblik koji mi odgovara.
 

Ali često ste u nekim političkim ili medijskim kalkulacijama za neku funkciju: da li ministarka privrede, Dinkićeva naslednica ili prosto ministarka. Jesu li vam nudili nešto od toga?

Takve kalkulacije me prate već godinama, i za vreme sadašnje i za vreme prošle vlasti. To licitiranje nije bilo vezano samo za politiku već i za neka javna preduzeća i funkcije za koje se očekuje politička podrška. Neki od tih napisa su bili potpuno netačni, za neke je možda i bilo osnova, a neke teme o kojima je zaista bilo razgovora nikada nisu dospele u javnost.
 
Zorana Jevtić, Milka Forcan
Evo prilike - kažite.

Da je trebalo da se zna, neko bi se već potrudio. Kao što su se trudili oni koji su imali za cilj da plasiraju pogrešno ili da u startu pokvare nešto za šta su imali bojazan da će se desiti. Uostalom, znate i sami kako se to u Srbiji radi: plasiraju afirmativan tekst da bi izazvali negativne reakcije koje takođe sami plasiraju.

Nedavno su mi rekli: „Milka Forcan će biti novo lice opozicije na predstojećim izborima.“ Odmahnuo sam glavom: „To je nemoguće, znajući njen lik i delo, ona samo može da bude na vlasti, nikako u opoziciji.“

Duhovito, ali to je vaše mišljenje. Naveli ste dobar primer, čas sam bliska SNS, čas opoziciji. Dosta kontradiktorno. Mislim da je uzrok različitih opcija baš to odsustvo članske karte, a malo ljudi veruje u vanstranačke angažmane. A ja se baš za to zalažem, za vrednovanje ljudi bez obzira na stranačku pripadnost.

Jedan od vaših mnogobrojnih angažmana je bilo i članstvo u Upravnom odboru Narodnog pozorišta. Kako ste se proveli u nacionalnom teatru?

Članove Upravnog odbora Narodnog pozorišta imenuje vlada. Zato imate i posebnu odgovornost i neozbiljno je prihvatiti se nečega, pa davati ostavku pre isteka mandata ili čekati razrešenja celog Upravnog odbora, što takođe mora vlada da učini. Zbog toga sam i sačekala da do toga dođe, iako mi je i pre toga postalo jasno da se malo toga može uraditi. Koliko sada pratim stanje u Narodnom pozorištu, vidim da postoji Upravni odbor, čije se odluke ne sprovode i gotovo trajno stanje v. d. upravnika, mimo svih zakonom predviđenih rokova. Ipak, ova značajna institucija kulture radi, repertoar se održava, verovatno uz dodatne improvizacije i trud svih zaposlenih. Neshvatljivo. To je jedino što mogu da kažem.

Šta vas je to iznenadilo?

Meni je to bilo nesvakidašnje iskustvo, gotovo potpuna suprotnost pravilima tržišne logike. Činjenica da imate čak i zaposlene koji godinama ne dolaze na posao, na šta se iz raznih razloga gleda kroz prste ili se jednostavno kaže „to je tako godinama“, za mene nije razumljiva. Objašnjenja leže u koliziji Zakona o kulturi i Zakona o radu. Manji je problem redovna isplata plata u ovakvim slučajevima, mnogo veći je to što zbog definisanog broja zaposlenih nema prostora da zapošljavate nove kadrove, da osvežavate strukturu umetnika i time napredujete. Uvidela sam koliko je teško, gotovo nemoguće menjati stvari u institucijama kulture.

Zorana Jevtić, Milka Forcan

Za nekog ko dolazi iz privatnog sektora mnogo toga je, blago rečeno, čudno. Godinama sam radila u sistemu u kojem se problemi rešavaju, u kojem se donose odluke - kada ne uradite nešto dobro, postoji sankcija, kada uradite dobro, sledi nagrada. Moj uslov da budem u Upravnom odboru bio je da to bude volonterska funkcija, nikakvih prihoda ni koristi nije bilo. Ušla sam sa entuzijazmom i željom da doprinesem, a gotovo stalno nailazila na objašnjenje „zašto je nemoguće to promeniti“. To mi je bilo frustrirajuće. Nije mi cilj da bilo gde statiram, niti mi je bitna funkcija radi funkcije, čak ni u prestižnoj instituciji kao što je Narodno pozorište.

Šta je bilo potrebno da se desi pa da odlučite da napustite vodeće mesto u kompaniji, ostavite veliku platu, povlastice i sve što ide uz to, kao što ste vi uradili u „Delti“?

Postojao je period kada sam potpuno bila sigurna da je rad tamo najbolji put za mene, a onda je došlo vreme kada sam osetila da to više nije moj put. To se desilo posle 18 godina rada. Sve u svoje vreme. Svaku svoju odluku donosila sam samostalno i stojim iza svega. Ali to je složena, kompleksna priča da bismo je sada ovde otvarali. Sazreo je trenutak i u meni i oko mene da napravim takav korak.

U kakvim ste sada odnosima s Miškovićem?

Nemamo nikakve odnose. Ne bih više da pričam o tome.

Zašto? Ponašate se kao da sam vas stavio na električnu stolicu.

Slažem se sa izrekom da ne postoji loše pitanje već samo loš odgovor. Zbog toga ću i odgovoriti uprkos dužoj autocenzuri i izbegavanju. Celih 18 godina karijere ne mogu - a i ne treba - da brišem gumicom ili, ne daj bože, Fotošopom. Ne postoji nijedan razlog da se od toga krijem, ali takođe nijedan da to više analiziramo. Idemo dalje...

Bili ste osnivač Saveta za brendiranje Srbije. Šta Srbiji sada treba da bi imala pozitivniji imidž? Ali da ne računamo na Novaka Ðokovića.

To je ostala nerealizovana priča, žao mi je što je niko nije nastavio i što se na tome nije mnogo uradilo ni do danas. Tada sam zbog sukoba interesa, kako su to nazvali, napustila ovaj projekat. Ali verovala sam da je napredak učinjen samim osnivanjem takvog tela i što je tema bila u fokusu medija. Nije bilo novina ni kolumniste koji nisu dali svoje mišljenje o ovome. I kao u većini slučajeva - s ciljem da što pre iskritikuju i u startu zakopaju ideju. Iako sam izgubila svaki entuzijazam kada je reč o tome, ne mogu da se iznova ne iznerviram kada vidim nastup Srbije na nekoj svetskoj manifestaciji. Poslednji primer je Ekspo 2015 u Milanu, na kojem sam bila pre nekoliko meseci. Prosto je neverovatno na kakav način smo se predstavili.
 


Na kakav?

Ni na kakav. Blago je reći skroman, neinventivan, bez poruke, bez ideje: jedan ćilim i poster šljiva na zidu, bukvalno poster, i, naravno, na stolu nekoliko čokanjčića za rakiju. Posmatrala sam reakcije posetilaca: uđu, zadrže se tridesetak sekundi i izađu. Nema poruke, nema sadržaja. Zašto tako?! Srbija ima čime da se predstavi u svetu, treba samo malo više volje, drugačijeg pristupa i ideje. Nije sve u budžetu i nije uvek opravdanje nedostatak sredstava. To je izgovor.

Zorana Jevtić, Milka Forcan

Šta suštinski ovde možemo da promenimo?

Možemo i moramo da se menjamo, menja se svet oko nas, brzina promena je zastrašujuća, ali su i mogućnosti sve veće. Nedavno sam na predavanju studentima na temu „Da li je i koliko danas važno neformalno obrazovanje“ istakla da je neminovnost da uče i usavršavaju se do kraja života. Ne postoji više određeni period za školovanje, pa posle samo radite. Ne može vas nijedna škola pripremiti za, recimo, 2040. godinu, kada će današnji studenti raditi. Ko može da zna kako će svet tada izgledati. Znanje koje stiču danas nije večno, zato je neophodan neprestani rad na sebi, a proces usavršavanja je trajan proces, bez obzira na godine. Imam utisak da se neke stvari menjaju u Srbiji, bez obzira na to što ekonomska situacija nije zadovoljavajuća. Čini mi se da su se posle dužeg vremena neke stvari iz korena malo zatalasale. Počinje na njima da se radi.

Kao na primer?

Recimo, otvoreno je pitanje ispravnosti našeg sistema obrazovanja. Ne postoji oblast u kojoj je situacija tako zapuštena i trebaće sigurno još mnogo da se to promeni. Pokušaji uvođenja dualnog obrazovanja su pozitivni iako je pitanje da li su u ovoj fazi još uvek mogući, s obzirom na stanje u privredi. Ipak, tema je otvorena, godinama se niko nije hvatao ukoštac sa ovim pitanjem jer je dosta složeno i kompleksno. Svi znamo da obrazovanje u Srbiji nije kako treba. Realno je sve gore. Jedina promena su nove privatne škole, ali to je samo za one koji mogu da plate. Suština je ipak poboljšati program i tehnike obrazovanja u državnim školama jer je upravo on dominantan oblik školovanja.

Zorana Jevtić, Milka Forcan

Govorimo o obrazovanju u kojem su profesori obespravljeni, državni činovnici kupuju diplome, ministri plagiraju doktorate... To je dosta mračno polje.

Ta devalvacija diploma je nanela veliku štetu obrazovnom sistemu. Sve je izgubilo na značaju i na težini. U vreme mog školovanja doktorsko zvanje je podrazumevalo ozbiljno uglednu ličnost, a danas, kad vam neko kaže da je doktor, gotovo da možete da ga pitate: „Gde si kupio diplomu i pošto je?“ To je uticalo na moje interesovanje za oblast edukacije i obrazovanja. Zbog toga sam se i sama angažovala na dovođenju stranih prestižnih obrazovnih institucija u Srbiju. Počela sam saradnju sa italijanskim univerzitetom Bokoni, koji spada u prvih deset u svetu (za MBA i egzekjutiv programe), i održali smo prvu stručnu edukaciju iz oblasti lobiranja. Sada pripremamo nova predavanja, a pored ovog univerziteta, očekujem da ćemo dovesti i još neke prestižne kuće. Uprkos činjenici da imamo devalvaciju diploma, ne znači da nema interesovanja za stvarno kvalitetno obrazovanje.

S druge strane, imamo nacionalne emitere koji svojim programom vrše neprestani atak na zdrav razum.

Neki sadržaji su zaista jezivi. Međutim, niko vas ne primorava da ih gledate. Postoji daljinski upravljač i drugi kanali. Nikada nisam odgledala nijednu epizodu nekog rijalitija. Nikada nisam sedela za stolom i u društvu gde se o tome razgovaralo. Svako bira sadržaje prema sopstvenom interesovanju. Danas bar imate mogućnost izbora. Kad sam pre dosta godina videla „Šou Džerija Springera“, bila sam srećna što nešto slično ne postoji kod nas i verovala sam da nikad neće ni doći. Ovo sada je bar nekoliko puta gore od toga, koliko vidim po naslovima novina, koje je nemoguće zaobići.

Da li je taj prostakluk slučajno plasiran?

Postoji mišljenje kako se radi na planskom zaglupljivanju naroda sadržajima koji nisu dostojni pismenog čoveka, sve radi lakšeg upravljanja narodom. Prema toj tezi, narod neće postavljati pitanje od čega će da živi ako mu date dovoljno jeftine zabave. Ali to će se vratiti kao bumerang. Zagađenje javnog prostora preliva se na sve sfere društva. I šta time postiže? Da psovke i vređanja ulaze preko TV kanala u domove, škole, redovnu komunikaciju... Degradacija društva u punom smislu reči.

Zorana Jevtić, Milka Forcan

A po čemu se razlikuje uređeno društvo od totalnog haosa i anarhije? Po pravilima, redu, zakonima, uređenju svih sfera života... Ovde imamo obrnut proces. Pametni ljudi se u nekom periodu povlače jer ne žele da učestvuju, ali doći će momenat kada će da kažu: „Ne mogu ovo više da trpim, ne može se ovako živeti“. Teza o zaglupljivanju naroda zarad lakšeg upravljanja nije dobra ni za jednu vlast. I doći će vreme za naplatu. S druge strane, pozorišta su puna, 50.000 ljudi je bilo na izložbi o Mihajlu Pupinu... Nisu nestali pristojni ljudi iz Srbije.
 

Hoćete li glasati na izborima?

Naravno da hoću, kao i uvek do sada, to mi je i građanska dužnost. Međutim, simptomatično je da prvi put primećujem da sve više ljudi koji su uvek imali jasno opredeljenje sada iskazuju neodlučnost u izboru kome će dati svoj glas. Znaju da će izaći na izbore, ali nikome ne bi rado dali glas jer istinski ne veruju da iko može doprineti boljitku. Stranke koje su u prethodnom periodu bile na vlasti nisu u percepciji građana uspele da se rehabilituju ni da speru teret lošeg perioda njihove vlasti, niti da se kvalitetno odbrane od kritika upućenih na njihovu adresu. Sadašnja vlast, i pored brojnih pristalica, nema podršku značajnog dela društva i teško će je i dobiti ovim putem.

Kako vam izgleda taj obračun?

Jasno je da je u politici skoro sve dozvoljeno i da su politički obračuni prljavi, ali ponekad mi bude zapanjujuće koliko stranke u žaru borbe zaboravljaju šta su one same radile. Ne znam da li je u pitanju veliki stepen bezobrazluka ili nesvest o sopstvenoj odgovornosti i ulozi u društvu. Nedavno su svi opozicioni političari kritikovali SNS da pravi marketinšku kampanju od prednovogodišnjih hapšenja privrednika i funkcionera i okarakterisali su to kao zabavu za narod.

 
Zorana Jevtić, Milka Forcan
Ali decembarska hapšenja su upravo oni patentirali, to je izum prethodne vlasti, koja je smatrala da na taj način skuplja poene. Neverovatno da oni to danas spočitavaju SNS. Da se razumemo, ne branim ih niti procenjujem da li su ova hapšenja bila u redu ili ne, ali oni u vreme čije vlasti je to i uvedeno kao model sada to koriste kao bitan argument u napadu na SNS. A šta ćemo s vašim „marketinškim hapšenjima“ i oštećenima?

Tada je uhapšena vaša sestra.

Jeste. To je nešto kao Kafkin proces. Kada pročitate optužnicu pet puta i ne razumete za šta je optužuju, šta je tu krivično delo. Optužuju za nešto što svakom menadžeru stoji u opisu radnog mesta: „ostvariti dobit za firmu“. Neshvatljivo je da to neko može u 21. veku da smatra optužbom jer je zadatak svakog menadžera da ostvaruje profit svojoj firmi - inače nije dobar menadžer. O zloupotrebi Specijalnog suda i naknadnom proglašavanju nenadležnosti istog da i ne govorim. A u međuvremenu, dok neki treniraju strogoću i naknadno ispravljaju svoje greške, neki ljudi ispaštaju. I to ozbiljno. I njihove porodice, i mala deca.


No, ne bih sad o samom tom procesu. Tema je značajna u širem društvenom kontekstu. Kada je u pitanju neki njihov političar kog je uhapsila druga vlast, onda imaju sasvim drugačije aršine. Možda sam posebno osetljiva na ovu priču jer je moj bližnji uvučen u to, ipak, ljudski mi je neshvatljivo da se tako ozbiljnim stvarima kao što je lišavanje slobode neko poigrava i da nije svestan težine toga. Ne razumem taj izliv vlasti u mozak.

I vi ste veoma dugo bili na vlasti, doduše, neformalnoj. „Delta“ je kao najmoćnija kompanija iza kulisa drmala političkom scenom, pričalo se da postavljate vlade, smenjujete ministre, upravljate i regionom. Sada ste na čelu svoje firme, u savim drugoj priči. Koja je razlika?

Naravno da vam specifičnu težinu daje institucija u kojoj radite, ali ako ste osoba sa integritetom, onda nećete mnogo izgubiti ni izlaskom. Doduše, to je vrlo individualno i zavisi od osobe. Posle tog odlaska sam kod nekih ljudi osetila dodatnu vrstu poštovanja, verovatno jer su pratili teškoće s kojima sam se suočavala i način na koji sam se nosila s tim problemima. Bukvalno su samo dve osobe pokazale neku vrstu razočaranja, osetivši promenu ponašanja jer su imale neki sopstveni interes. No, sve je to za ljude...

Zorana Jevtić, Milka Forcan

Je li istina da ste vi upoznali Vučića i Ðilasa?

U tom periodu je bilo vrlo dinamično u mom kabinetu, prošlo je mnogo različitih ljudi. Obojicu sam poznavala, s Ðilasom sam više sarađivala. Da li su se baš kod mene prvi put sreli i upoznali, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali vrlo je moguće.

Bije vas glas da ste većinu stvari u životu lako postigli, da nije bilo neke velike muke?

Ljudi obično očekuju neku dramu u pozadini. Ne mogu sad da izmišljam da mi je detinjstvo bilo teško i da sam pešačila 20 kilometara kroz smetove svako jutro da bih išla u školu. Nije bilo tako. Od školovanja do poslovne karijere i porodice bio mi je prilično jasan put. Što ne znači da je uvek bio lak. Naprotiv.


Koliko imate brojeva telefona u imeniku?

Otprilike oko 1.500. Što me to pitate?

Onako, da vas pozovem ako mi neki zatreba.

(Aleksandar Đuričić)

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Srbija



NAJŠEROVANIJE