Srbija

Deca koja (ne)umiru: Ubijali su joj telo lekovima, a Tara je do poslednjeg daha živela svoj san (FOTO)

Svaka njena fotografija je nova priča. Svuda u pozama Viktorijinih anđela; u kostimu, plavoj haljini, crvenoj haljini, seksi šorcu, na šarenim štiklama, u cvetnim pantalonama, s ludom frizurom... I na svakoj slici samouverena, zna šta hoće. Vlada svetom!



Objavljeno: 15.09.2015. 17:55h
Foto: Tara Petričević
Biljana je lepa žena. Zgodna, mršava, izdužena, duga kosa, punija usta, moderno obučena... Pokazuje mi fotografije iz svog telefona. Šešir, prekrštene noge, dugi prsti, tetovaže na ramenu i ruci... Kao da lista Vog. A fotografije zaista kao iz modnog časopisa, umetničke. Na njima je njena ćerka, tinejdžerka. 

Ima ih na stotine. Biljana je fotografisala, a Tara bila kreator svega. Zadužena za stajling, osmišljavala je sve, od garderobe, obuće, nakita i enterijera do najsitnijih detalja: šnalica, slika na zidu, ugla pod kojim stoji cveće u vazi... Svaka fotografija drugačija atmosfera, nova priča.

A svuda Tara u pozama Viktorijinih anđela; u kostimu, plavoj haljini, crvenoj haljini, seksi šorcu, na šarenim štiklama, u cvetnim pantalonama, napućenih usta, zamišljenog pogleda, s ludom frizurom... I na svakoj slici - Tara. Samouverena, zna šta hoće. Vlada svetom! „To sam Ja! Mogu sve! Volim sve, hoću sve... Ceo svet je moj! Jaaa!“

Tara Petričević umrla je od leukemije. Tek što je bila napunila osamnaest godina. Majka Biljana živi s tim već dve godine, kroz Taru i sve za Taru. Svako buđenje, svaki pokret, svaki udah za nju je - njeno jedino dete.

- Tara ne bi volela da ovo bude patetična priča - kaže Biljana.


World of Fashion

Tara je volela život, bila jaka, srećna, prkosila svemu, živela život filmske zvezde, potpuno glamurozno.

- Volela je modu, bila perfekcionista, prezirala kič. Mrzela je patetiku. Nikad nismo govorile o bolesti, radile smo sve što je moralo da se uradi, ali ponašale se kao da je potpuno zdrava. Tako sam je i doživljavala, tako je doživljavam i sada. Nekako, mislila sam da je posebna, predodređena da živi, suviše je života bilo u njoj. Sva u akciji, borbena, jaka...

Znate, ove fotografije nastale su u doba kad je bila na teškom lečenju; hemoterapija, stalne kontrole, ubijanje organizma, pripreme za dobijanje nove koštane srži. Usred toga, Tara je otvorila modni blog Tara’s World of Fashion i svakodnevno kačila slike, komentarisala, odgovarala na komentare. Bila je popularna među modnim blogerima, šerovali su njene ideje. Vraćamo se od lekara umorne, a ona već smišlja kako ću je slikati. Izbušene ruke, modre, stavljamo puder u debelom sloju - i ona pozira. Kao da ništa nije bilo kod doktora...

Razbolela se krajem 2010, imala je 16 godina. Glavobolja i povišena temperatura, malaksalost, naizgled bezazleno. Smeštena je u dečju ustanovu u Tiršovoj. Ubrzo je dijagnostikovana akutna mijeloidna leukemija. U Tarinom slučaju - visokog rizika, priča Biljana.

U Srbiji godišnje oko 350 dece starosti do 19 godina oboli od malignih bolesti. Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Batut“, tokom prošle godine kod nas ih je obolelo 339. Leukemija čini približno 35 odsto svih slučajeva raka kod dece. U Srbiji se godišnje leukemija otkrije kod 70 mališana. Stopa petogodišnjeg preživljavanja kod dece kojoj je dijagnostikovana leukemija i koja su odmah zatim lečena iznosi približno 70 odsto.



Bez lečenja, sva deca s leukemijom umiru. Leukemija spada u najozbiljnije maligne bolesti čiji se osnovni poremećaj dešava na nivou koštane srži, uz širenje na perifernu krv i druga tkiva i organe. To je vrlo heterogena grupa bolesti s različitim tokom, terapijskim pristupom i prognozom.

Podaci su sa interneta. Ali Biljana sve to zna i bez traganja po netu. Zna i mnogo više; radi u Institutu za transfuziju krvi, i to u laboratoriji, u nacionalnom registru, baš tamo gde se ispituje podudarnost koštane srži. Svakodnevno viđa roditelje i decu obolelu od nekog oblika leukemije.

Kako se sudbina nekad poigra nama!

Krila

- Ležala je u Tiršovoj, u staklenom boksu, izolovana zbog loše krvne slike. Dobijala je hemoterapiju, teško je podnosila, povraćala, krvarila, gotovo sasvim izgubila vid. Bila sam tu sve vreme, a nisu mi davali da vidim njene rezultate. A uslovi - katastrofalni. Strašno je videti tu decu koja se muče, a u takvim uslovima...

Sam direktor klinike je pre nekoliko dana rekao da jedino što čovek može da kaže za to je „no comment“. Tara je i tu bila bundžija, govorila je da će, kad izađe, preduzeti nešto da se stanje poboljša, pisaće gradonačelniku... Nismo se dugo tu zadržali. „Visok rizik“ značilo je da moramo što pre naći donatora koštane srži. Zamislite tu ironiju, radim u registru, znam koliko je teško naći adekvatnog donatora!

U to doba sarađivali smo na državnom nivou samo sa Italijom, tamo smo našli jednog jedinog davaoca, ali podudarnost je bila 90 odsto. Krećem na svoju ruku da „prekopavam“ svet. Raspitujem se, tražim spas! Pomažu mi prijatelji, kolege, rodbina, nepoznati dobri ljudi. Saznajem za našu doktorku Nadeždu Basaru, koja radi u Nemačkoj, na klinici u Flenzburgu. Šaljem joj rezultate svih ispitivanja koja su Tari
ovde rađena...


U tom momentu Dragana, foto-reporter Njuzvika, pušta dugo zaustavljanu suzu, a titrala je na licu bez obzira na to koliko se uzdržavala i pretvarala da hladno sluša i profesionalno obavlja svoj posao. Protrlja oči i reče: „Izvinite, imam alergiju. Baš smeta...“ Meni se grči stomak. Ali dogovorili smo se, bez patetike! Biljana nastavlja priču.

- Kad je doktorka rekla da će nas primiti... Ne mogu opisati to stanje! Videla sam spas, novi početak, izlečenje, život... Kako tada čovek dobija krila; saznajem da do ponedeljka moramo da uplatimo klinici 40.000 evra, a bio je četvrtak, i ja kažem: „Naravno, uplatićemo!“ Potpuno nerealno, ja s platom od 40.000, sama s Tarom, mesecima na bolovanju?! Ni na sekund se nisam zapitala kako ćemo platiti, uopšte nisam bila svesna iznosa.

Ali, kako se namesti, u ponedeljak je kompanija za koju radi moj bivši muž, Tarin otac, uplatila celokupan iznos, 200.000 evra. Za nekoliko dana našle smo se u Flenzburgu, počeli su pregledi i pripreme za transplantaciju. Bolnica kao u filmovima, velike, beskrajno čiste prostorije, dva puta dnevno se brišu zidovi, sve mora da bude sterilno, u bolesničku sobu se ulazi u „svemirskom“ odelu, lekari izuzetno ljubazni... Pa, doktorka je dovela svoju ćerku da Tari pravi društvo. Posle svega kod nas, bila sam šokirana, nisam mogla da verujem.


Život u izolaciji

U Nemačkoj su provele 10 meseci, iznajmile stan i živele u izolaciji. Na svake dve nedelje - bolnica. U međuvremenu, kako Biljana kaže, „slobodni zatvorenici“.

- Priprema organizma za nove ćelije je dugotrajna. Svi parametri moraju da se spuste na nulu - leukociti, trombociti, eritrociti... I tek kad je organizam gotovo mrtav, dolazi taj „nulti dan“, kad se ubrizgavaju nove ćelije. Od 12 do 14 dana potrebno je da se one prime i najmanje mesec dana da se organizam oporavi. Za to vreme Tara nije smela nikoga da viđa, sve vreme je bila pod antibioticima, mnogo toga nije smela da jede da se slučajno ne bi razbolela, ni najmanju prehladu nije smela da dobije.

Daleko od svih. Nikad nije posustala, sve vreme kao da je na turističkom putovanju, non-stop na društvenim mrežama, osmišljava svoje kreacije, pravimo taj naš mali umetnički tim, ja slikam, ona smišlja. Zamislite, u Nemačkoj smo, puni supermarketi, šarene bombone, slatkiši, a ona ništa od toga ne sme. Ali Tara je bila specifična. Obožavala je jagode, na primer, a nije smela da ih jede; iscrtala je nokte i pokazala ih lekarima: „Evo, imam jagode!“

Bolest mališane izoluje od sveta, izvuče ih iz škole, otrgne od društva, dane provode sami, osetljivi su, nervozni, iscrpljeni, imaju bolove. Bol izdrže, ali samoću teško. Prepušteni su uglavnom roditeljima, koji u toj patnji moraju da rešavaju gomilu problema, jure veze, nabavljaju novac, bore se s birokratijom. Još ako su iz unutrašnjosti, treba da dubiš na glavi samo uput da dobiješ.

Na svakom šalteru je neko „ne“: ne može, ne sme, nema mesta, nije po zakonu. Zakonske odredbe - nebulozne! Roditelj, na primer, ne može duže od četiri meseca da bude na bolovanju, a kad su ovakve bolesti u pitanju, lečenje traje godinama. Ljudi daju otkaz, prodaju kuće, mole za pomoć. Znam mnogo jezivih primera. I obično se nađu ljudine, jer čovek je u suštini dobro biće, humano. I sve se svede na to. Jedni druge pomažemo!

- Mnogo ljubavi i pažnje je moja Tara dobijala, jednostavno je privlačila ljubav. Na svom blogu je imala na hiljade pratilaca, šerovali su njene ideje. Podršku su joj davali prijatelji s Fejsa, Tvitera, Instagrama. Nikad se nisu upoznali, a zavoleli su je preko društvenih mreža. Dok je ležala u Tiršovoj, jednog dana joj je stigla staklena kugla s medvedićem, srcima, cvećem i poruka da joj brzo ozdravljenje želi Jovana Mitrović, njima tada nepoznata devojka koja je lajkovala sliku preko grupe „Najlepša maturska haljina“.

Kasnije su se upoznale, ja sam i dalje veoma bliska s njom, završila je psihologiju, na masteru je u Beču. Da ne govorim koliko joj je značio Pavle! Njegova podrška!

Blizanci

Pavle Malešević je zapravo zaslužan za ovaj tekst. Među brojnim pismima koja stižu u našu redakciju našlo se i jedno posve neobično, koje nikoga od nas nije ostavilo ravnodušnim. Naslovljena kao „Jednojajčani Nemci“, bila je to dirljiva priča puna ljubavi, topline, nežnosti i životne radosti, a posvećena devojci koja je umrla od leukemije. Tačnije, bila je to priča o pobedi - Tara je pobedila smrt jer Pavle nastavlja njihov san. Odmah su mi nekako oboje postali dragi i poželela sam da upoznam tog mladog autora.


Pavle ne želi mnogo da govori o sebi, naglašava da je glavni junak Tara. I on insistira: „Molim vas, bez patetike!“

- Mi nikad nismo govorili o bolesti, samo kad je trebalo da joj dam neki savet. Razgovarali smo o umetnosti, modi, filmovima, slavnim ličnostima, bogatstvu, luksuzu, slavi koja nas čeka, izlazili na „in“ mesta, bili viđeni. Voleli smo iste stvari, imali istu mimiku, pričali na isti način, čak bi ona nekad izgovorila ono što sam upravo hteo da kažem i obrnuto. Bili smo kao blizanci.

Pavle je imao 12 godina kad mu je dijagnostikovana hronična granulocitna leukemija. Tek što je bio završio peti razred. Posle jednogodišnjeg lečenja kod nas, novembra 2007, urađena mu je transplantacija koštane srži u Italiji, a donator je bio Nemac. Od tada Pavle nema nikakve zdravstvene probleme.

Studira prava, piše, voli glamur, modu, arhitekturu, umetnost uopšte. Izlazi, putuje i, što mu je najvažnije, glumi. Igrao je u tri predstave i mašta o Holivudu. Tačnije, on živi svoj Holivud.



- Takva je bila i Tara - kaže.

Sve je počelo januara 2011, kad je video oglas, tražili su se dobrovoljni davaoci krvi za Taru Petričević. Podelio je vest na svom Fejsbuk profilu, a onda primetio da je ima među prijateljima i da imaju mnogo zajedničkih poznanika. Počeo je da obraća pažnju na njene postove, gledao slike, citate, pesme koje je kačila.

- Poslao sam joj poruku da joj želim mnogo sreće u lečenju i da, ako joj ikad šta zatreba ili je zanima, može slobodno da mi se javi jer sam prošao kroz isto što se njoj događa. Ubrzo zatim mi je odgovorila i tako je počelo naše druženje na Fejsu. Opisao sam joj detaljno svoj slučaj i rekao da je sve prošlo odlično, da sam sada zdrav, živim potpuno normalno, idem u školu, izlazim, putujem.

Bila je oduševljena i nije mogla da poveruje. Svakodnevno smo se dopisivali. U novembru 2011. otišla je za Nemačku, na transplantaciju koštane srži, njen donator je takođe bio Nemac. Često smo se šalili da smo mi sada Nemci i da nismo za Srbiju i naše standarde, već da nas čeka svetla budućnost i tamo neki daleki Holivud. Dogovorili smo se da, kad se vrati iz Nemačke i kad joj se zdravstveno stabilizuje, zajedno odemo u Ameriku i jurimo naše snove, koji su bili gotovo identični.



Bela sahrana

Transplantacija je odlično prošla, Tara se vratila iz Nemačke i tek tog leta 2012. njih dvoje su se prvi put videli, iako su jedno o drugom sve znali. Svoje snove jurili su po Beogradu. Ubrzo se, međutim, desilo neočekivano, već u novembru Tarino zdravstveno stanje se naglo pogoršalo. Biljana pokušava sve što može, vodi je na preglede, analize, Tara ostaje nepokretna. Odlaze ponovo za Nemačku.

„Osamnaesti rođendan provela je kilometrima daleko od kuće, u bolnici. Napravio sam majicu s printom ‘Tara, srećan rođendan - Love’, obukao je, slikao se i poslao joj slike. Te iste večeri nekoliko najbližih prijatelja i ja smo se našli, pozvali je preko Skajpa, poželeli joj srećan rođendan, duvali svećice na torti i pokazali joj njen portret koji je naslikala naša prijateljica.

Želeli smo da joj bar malo približimo rođendansku atmosferu. Već tada je bila u kritičnom stanju. Na dan njenog rođendana otišao sam u Crkvu Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi da zapalim sveću i pomolim se za njeno zdravlje. Ne verujem u boga, ali to sam morao da uradim jer sam verovao da će neka viša sila, ako zaista postoji, možda čuti moju molitvu i dati snagu Tari da prebrodi teške trenutke. Preminula je mesec dana kasnije, 27. decembra 2012. godine.

Sećam se trenutka kad me je Biljana, Tarina mama, pozvala da mi saopšti vest. Istrčao sam iz stana, seo u kola i od drhtanja nisam mogao da pitam kako i zbog čega, more suza nekontrolisano mi je lilo niz obraze. Pitala me je da li bih im učinio tu čast da nosim kovčeg na sahrani, pristao sam. Sahrana je bila 31. decembra, bila je bela, kovčeg, cveće, ljudi koji su bili prisutni bili su u belom.



Tako je Tara zamišljala proslavu punoletstva. Stajao sam sa više od hiljadu ljudi na bežanijskom groblju, van realnosti i bez suze u oku, nisam znao zašto nema suza, nije mi bilo jasno. Shvatio sam - zato što ona nikad nije otišla, ona će uvek biti tu, prisutna, uz mene, dajući mi vetar u leđa. Sada za naše snove moram da se borim duplo.

Tarin rođendan svake godine proslavljamo u nekom lepom restoranu, najbliži prijatelji, njena mama Biljana i ja. Cele večeri pričamo o njoj i prisećamo se svih lepih trenutaka. Bila je jedinstvena i neponovljiva“, piše Pavle.

Pavlovo pismo u celosti pročitajte OVDE.


Tetovaže i Ðina

Biljana je jaka žena. Tetovaža na ramenu „15. 11. 94“, dan kad se Tara rodila, iznad šake piše Tara, na nozi su krila - simbol koji je Tara volela. Kupila je kuče jer je Tara oduvek maštala da ima francuskog bišona i da se zove Ðina Zara. Biljana brine o Ðini i obožava je. Pokazuje mi i njene slike. Podrška joj je brat, koji je sve vreme bio uz njih dve, i Tarini prijatelji. Redovno se čuju i viđaju. Pavle joj je kao sin. Ima divne kolege na poslu, okružena je dobrim ljudima. Trenutno renovira stan.

- Poslednjih dana Tara je već bila veoma iscrpljena, posustajala je, mučila se. Ja i dalje nisam bila svesna da je kraj. Kupila sam jelku da je okitim, znala sam da će je to radovati. Stajali smo pored kreveta brat i ja. Tara je samo rekla: „Volim vas najviše na svetu“. I taman kad sam, iznenađena što to kaže, krenula da izustim: „Volimo i mi tebe najviše“, pala je u komu. Nije me čula. Ali to je znala. Ponosila se svojom mamom. Želela je da uvek budem lepa, doterana i moderna...



Biljana je lepa, doterana i moderna. Zgodna, mršava, izdužena, duga kosa, punija usta... Kad izađe na ulicu, verujem da se mnogi okrenu za njom. Devojke joj sigurno zavide na vitkoj liniji i dobroj garderobi. Korača tako lepo, uspravno, a pomalo opušteno. I niko i ne sluti zašto nikad u životu neće jesti jagode.

Skoro svakoga dana jedno dete u Srbiji oboli od raka, a svake sedmice jedno umre od te bolesti. Ovaj tekst posvećen je mališanima kojih više nema i njihovim roditeljima.

(Piše: Olivera Radaković)
 

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Srbija



NAJŠEROVANIJE