Srbija

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Ko je pravi Srđa Popović: Revolucije kao najbolji srpski izvozni proizvod! (FOTO)

S jednakom posvećenošću kao nekad u borbi protiv Slobodana Miloševića, Srđa Popović, jedan od vođa pokreta Otpor, i danas svetom prenosi znanje o nenasilnim aktivnostima i metodama koje zadaju glavobolje diktatorskim režimima



Objavljeno: 14.03.2017. 06:00h
Foto: Zorana Jeftić, Srđa Popović
Iako veruje da je njegov posao misionarski i za dobrobit običnih građana, postoje i zemlje koje njegovu organizaciju CANVAS (Centar za primenjene nenasilne akcije i strategije) smatraju opasnom; jedna od zalivskih zemalja je ovu nevladinu organizaciju uvrstili na listu terorističkih organizacija, a u dve zemlje još dugo neće putovati jer bi mu bezbednost - nakon višegodišnje propagande u kojoj je označen kao „državni neprijatelj“ - bila ugrožena.

„Posle ogromne količine televizijske propagande sigurno ne bih putovao u Tursku. To koliko su Erdogan i njegovi savetnici bili opsednuti idejom da je Otpor bio umešan u demonstracije u vezi sa odbranom Parka Gezi u Istanbulu gotovo je šokantno. Druga zemlja je Rusija, pošto u poslednjih godinu dana tamo postoji konstantan propagandni scenario koji počiva na lažima da smo u Kijevu bili uključeni u proteste na Majdanu.“
 
ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Egipat, Sirija, Ukrajina, Gruzija, Maldivi, Mjanmar, Zimbabve, Hongkong i Nigerija neke su od zemalja u kojima su aktivni, ali ne nužno samo s građanskim aktivistima, već i s političkim strankama. Postoje vrlo jasni uslovi s kim i na koji način žele i mogu da rade.

Od početka 2015. kao gostujući predavač na Harvardu studentima prenosi svoje znanje, a nedavno je objavio i knjigu „Mustra za revoluciju“, koja će biti objavljena na osam jezika.
 

ZA BORBU PET ODSTO

Gestikulacija i govor neodoljivo podsećaju na ubijenog premijera Zorana Ðinđića, kojem je nekoliko godina bio lični savetnik. Ako se sećate Ðinđićevih karakterističnih pokreta šakama, odsečnog mrdanja glavom i naglašavanja pojedinih slogova, onda isto može uočiti tokom razgovora s Popovićem.

O događajima u svetu i potencijalnim žarištima koja bi mogla da se pretvore u revolucije obazrivo kaže: „Teško je spustiti prst na mapu i reći - evo ovde će se nešto uskoro dogoditi. Stvari se dešavaju na nekoliko mesta od Amerike do Španije. Venecuela, na primer. Tamo situacija liči na Srbiju početkom devedesetih: prazni rafovi, nedostatka svega, čak i toalet-papira, veliki broj zbunjenih ljudi, a opozicija posvađana i razjedinjena.“

U arapskom svetu veliki broj društava prolazi kroz veoma traumatična iskustva, ali tamo već postoji mnogo ljudi koji su naučili kako nenasilnom borbom mogu da promene vlast. Smatra se da će narednih nekoliko godina na dosta mesta biti vidljivo kako se društveni pokreti pojavljuju i rastu i da će imati sve veći uticaj među građanima.

Popović odbija dovođenje u vezu njegove organizacije i događaja u Ukrajini, svetskom žarištu broj jedan:

„Godinama nas ruska propaganda optužuje da imamo uticaj na dešavanja u toj zemlji, a to nije tačno. U Ukrajini i Gruziji 2003. i 2004. desili su se impresivni nenasilni pokreti nakon krađe na izborima. Mi nismo radili ni s jednom grupom koja je bila na Majdanu, i svako naše vezivanje za te grupe je netačno. Naše aktivnosti su bile vezane za Ukrajinu od pre 12 godina, a tada su i prestale.“

Prema nekim računicama, za nenasilnu borbu potrebno je između pet i sedam odsto ukupnog stanovništva. To je ogroman broj. U Ukrajini je pet odsto 2,5 miliona stanovnika. Teško da bilo koji stranac može da utiče na tako veliko okupljanje građana:

„To je legenda da neka dva Srbina mogu da sednu u avion, uzmu milion dolara od Sorosa, odu u Rusiju ili Ukrajinu i naprave revoluciju. Bio bih najsrećniji na svetu kad bi tako nastajale demokratije. Na takvim glupostima egzistiraju tri ili četiri režima, koja su u neverici da bi njihovi građani mogli nešto i da ih pitaju.“

Srđa Popović; Autor: Zorana Jevtić

LOŠI MITOVI

Jedinstvo, planiranje i disciplina neophodan su deo recepta za uspešan pokret. Isto je potrebno i za uspešnu tranziciju. Do nasilja u Ukrajini danas sigurno ne bi ni došlo da su ljudi zadržali jedinstvo. Popovića pomalo nagriza „crv saučesništva“ kada treba da odgovori na pitanje o ličnoj odgovornosti u pojedinim slučajevima:

„Mnogo razmišljam o tome, ali CANVAS je obrazovna institucija i mi pokušavamo da napravimo set znanja i veština koji ljude uče kako da se nose s nekim društvenim izazovima. Sve drugo je bajka. Kada se posmatraju nenasilne revolucije kroz istoriju i njihova efikasnost, jasno se vidi da one imaju duplo više šansi da uspeju nego nasilne aktivnosti. Samo četiri odsto nasilnih borbi, uključujući i strane vojne intervencije, završava u stabilnim demokratijama, dok 42 odsto nenasilnih akcija ima šansu da se završi uspešno. Osnovni problem nenasilnih akcija je taj kad učesnici pomisle da je nasilje brže i lakše.“

Ne treba mistifikovati to što stranci mogu da urade u nekoj zemlji, niti se ljudi mogu naterati da budu hrabri. „Ljudi u Siriji su rizikovali više nego što bi mnogima to moglo da padne na pamet“, uverava Popović, precizirajući: „Upravo je Sirija dobar primer. Oni su počeli kao nenasilni pokret koji je okupio neverovatno veliki broj ljudi. Mnogi su napuštali Asadove službe bezbednosti i vojsku, ali su u jednom trenutku izgubili nenasilnu disciplinu.“

Drugima je to čudno, ali našem sagovorniku ne deluje nimalo neobično što ponekad sarađuje i s političkim strankama:

„Možda je pomalo neočekivano, ali je i logično. Radili smo sa strankama u Zimbabveu i na Maldivima. To je bilo veoma zanimljivo iskustvo, pošto su podmlaci tih stranaka razmišljali na aktivistički način.“

Srđa Popović; Autor: Zorana Jevtić

MOĆ HUMORA

CANVAS u ovom trenutku ne radi ni sa jednom organizacijom, iako su prošle godine mnogo razgovarali s ljudima s Bliskog istoka i iz Sirije. Kontakte će nastaviti i ove godine. Razgovori su se vodili o tome da li se metode nenasilne borbe mogu upotrebiti protiv zla kakvo predstavlja ISIS.

„To je ogromno polje, ne samo zbog toga što su grozan svetski fenomen koji seče ljudima glave i puni medije tim slikama nego zato što imaju čitavu komponentu delovanja koju nikad nije imala nijedna ekstremistička organizacija“, objašnjava, uz napomenu da ISIS pokušava da bude „kul“, za razliku od Al Kaide, koja takve pretenzije nikad nije imala. ISIS uspeva da putem metoda takozvane hibridne borbe, u koju su uključeni novi mediji i video-materijali, utiče na mlade koji su u nedoumici. Zato im i nude „kul“ sliku o sebi.

„Da li je prazan prostor nedostatak pop heroja, jer oni sebe predstavljaju kao borce protiv svetske nepravde, prvenstveno zla koje, po njima, dolazi sa Zapada i iz Amerike? Da li bi možda humor mogao da bude jedan od odgovora na to? Verovatno, jer humor je najbolji lek za ludake svih vrsta i boja.“

Srđa Popović; Autor: Zorana Jevtić
 
PREDAVANJE I ZA CRNOG ÐAVOLA

CANVAS nikad ne traži angažman po svetu, već strane organizacije nalaze njih, a onda se u neposrednim susretima proverava o kakvim se ljudima i organizacijama radi:

„U zatvorenim društvima ta provera je veoma laka. Ako znamo bar dvoje aktivista iz te zemlje, znaćemo i da li je taj neko dobar ili loš. I nisu uvek bili samo oni koji žele da učine nešto dobro. Bilo je i onih koje smo odbili. Dolazila je svojevremeno jedna grupa iz Libana za koju smo ustanovili da je povezana sa Hezbolahom. Oni su želeli da nauče naše veštine kako bi ih primenili na svoju, ne baš nenasilnu borbu.“

Grupe s kojima CANVAS radi moraju da imaju jasno opredeljenje da ne žele nasilje. Zanimljivo je da su radili i s jednom velikom organizacijom iz Nigerije čiji je cilj bio smanjenje korupcije u toj zemlji. Oni su shvatili da je problem u činjenici da svaka petrolejska kompanija u toj zemlji ima u džepu ili nekog ministra, ili poslaničku grupu.

Na opasku da je prosto nemoguće da nisu imali kontakte s tajnim policijama, smireno kaže:

„Mi znamo da smo njima zanimljivi, ali to je sve. Ipak, veoma sam se rado odazvao pozivu da održim predavanje na američkoj Er fors akademiji. Međutim, ako se neko pita da li bih išao da održim predavanje u CIA ili FBI, odgovor je - da. Kad bi me i crni đavo pozvao da održim prezentaciju o tome zašto je nenasilna borba važna u pogledu promene, ili zašto strane vojne intervencije ne proizvode stabilnost i demokratiju, ja bih opet rekao - da. Zanimljivo je da, kad smo imali kurseve na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, između tridesetak studenata njih nekoliko je bilo iz BIA. Došli su kao stipendisti da slušaju naša predavanja, i to smatram važnim.“

S obzirom na to da se ovim poslom bavi veoma dugo, nekako se navikao na mogućnost da bi neko mogao da ga prati ili da mu prisluškuje mobilni telefon. Uostalom, to je radio i režim Slobodana Miloševića još od 1997. godine. Ali veruje da njegovo delovanje nije toliko značajno i, ponavlja, ne želi da tu svoju ulogu mistifikuje.

„Naravno da će države koje se bore protiv našeg rada učiniti sve da ga filtriraju, a da od nas da naprave babaroge kako bi sprečili ljude da se vide s nama.“

Srđa Popović; Autor: Dragan Kadić

USAVRŠAVANJE DIKTATORA

I dalje je zatečen i šokiran odlukom Ujedinjenih Arapskih Emirata da CANVAS uvrsti među terorističke organizacije:

„Mi smo sve ljude s kojima smo bliski, od velikih međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, preko UN, pa sve do Harvarda, alarmirali i verujem da će se ta greška uskoro ispraviti. Mi nismo nikakva teroristička organizacija, a drugo, mi nikada nismo radili ni s jednom grupom iz Arapskog zaliva. Pored toga, sve što je bilo do nas da pravno i formalno reagujemo, koristeći sve moguće kanale komunikacije, mi smo to uradili. Sada čekamo odgovor.“

Mnogo toga se od vremena protesta protiv Slobodana Miloševića promenilo, ali neke okolnosti će zauvek ostati konstanta. Popović uverava da je ono čime se njegova organizacija bavi nauka koja se razvija brzo i koja se već sada izučava na mnogim svetskim fakultetima. Različite grupe aktivista brže uče jedni od drugih, ali ono što se ne razlikuje jeste to da lokalni aktivisti uvek pronađu kontekst koji je za njihovu sredinu najbolji. Istovremeno, ljudi sada bolje razumeju principe i lakše uviđaju zašto su potrebne vizija i strategija. Uz to, i novi mediji su znatno promenili scenu, ali ono što se nikad neće promeniti jeste jasan plan kako se stiže do cilja. Međutim, u poslednjih 15 godina i diktatori su mnogo toga naučili:

„Prvi je to da su napredovali u ograničavanju društvenog i političkog prostora, bilo da oni monopolišu taj prostor bilo da kontrolišu i cenzurišu medije. Imamo slučajeve filtriranja interneta ili zabrane Tvitera. Drugi pravac je satanizacija protivnika kako bi se unapred predstavili kao sluge stranih sila, narkomani ili teroristi. I uvek je taj model isti, bez obzira na to da li dolazi iz Karakasa, Moskve ili iz Ankare. Treći pravac je taj da su tehnološki veoma napredovali, tako da danas s velikim timovima ljudi sve informacije svojih protivnika ‘troluju’, a to znači da, kad neki opozicionar da neku izjavu za medije, ispod te izjave se odmah pojavi 200 negativnih komentara. Diktatori su shvatili i to da je već kasno kad se problem pojavi na ulici, zato idu korak unapred sprečavajući svaki mogući oblik organizovanja. Jer, ako ljudi izađu, režim je već u defanzivi. I možda su u tom sprečavanju bilo kakvog izazova za svoju vlast najviše dogurali.“

S Popovićem se razilazimo u proceni događaja u Srbiji nakon smene režima Slobodana Miloševića. Na naše „smenjena je vlast, ali društvo nije mnogo napredovalo“, njegov odgovor, iskreno, malo je neočekivan:

„Ne bih se složio s tim. Ovde je tranzicija bila pristojno uspešna. To tvrdim pošto su neka tri cilja koja smo mi u Otporu uspostavili 1998. i dalje dominantna. Prvi se odnosio na slobode, i to ključnu slobodu izbora, zatim dobre odnosi s regionom, a treće - naš put ka Evropskoj uniji. Mislim da su sva ova tri cilja i dalje veoma važna. Svako ko bi pokušao da pokrade izbore znao bi da mora platiti visoku cenu, a to je milion ljudi na ulicama i skidanje s vlasti. Sa regionom stvari danas funkcionišu bolje nego ikad ranije, a što se tiče EU, danas je sasvim jasno da je vrlo teško da bilo koji političar dobije podršku ako se ne zalaže za EU. I to bez obzira na to što mnogi govore kako je ta podrška za EU među građanima svake godine sve manja.“

Srđa Popović; Autor: Dragan Kadić

INSPIRACIJA I PUTOVANJE

Direktor CANVAS-a ne veruje da će se u Srbiji ikada više pojaviti potreba za novom nenasilnom borbom, ali uz naznaku da „građani moraju znati kako nije dovoljno samo da se nešto osvoji, već to mora i da se brani“. Ujedno, upozorava na našu sklonost da se predamo političarima i da ih prvo slavimo, kao što je to bio slučaj sa Slobodanom Miloševićem, Vojislavom Koštunicom, Borisom Tadićem, sada i sa Aleksandrom Vučićem, a da ih onda krivimo za sve.

„Mi uvek tražimo izgovor, a ne rešenje. Ne podržavamo one koji nešto važno urade. Nedopustivo je da Tomislav Nikolić odlikuje Smilju Avramov, a da nikog od onih silnih mladih ljudi koji su učestvovali u spasavanju ljudi tokom poplava prošle godine i ne pomene. To su neki bezimeni heroji. Mada, tu je i nekoliko dobrih uspešnih primera. Imamo Filipa Vukšu, mladića koji samoinicijativno popravlja natpise na autobuskim stanicama. On se ovde smatra incidentom, ali on to nije, već je dobri duh građanske Srbije. Imali smo i protest ljudi koji su zaustavili izmeštanje urne Nikole Tesle iz njegovog muzeja na plato ispred Hrama Svetog Save. To je uspelo, i to smatram vrlo važnim. Ima otpora, ali je veliki problem u tome što mnogi ne uspevaju da iz mržnje pređu u akciju. Naravno da nam velike stvari ne funkcionišu jer se ne bunimo ni protiv malih.“

Kada bi morao da izabere što jednostavniji prikaz i savet za osvajanje demokratije iz svoje knjige „Mustra za revoluciju“, to bi otprilike bilo ovako:

„Mali, obični ljudi s jednostavnim navikama vole da jedu, piju i uživaju. Uostalom, takav je bio i jedan običan seoski sveštenik u Americi Martin Luter King ili električar iz Gdanjska kao što je to Leh Valensa. Ili neki prodavac kamera u San Francisku, a zvao se Harvi Milk. Svi su oni bili Hobiti. E, najlepši deo je taj kada ti neki novi Hobiti pročitaju knjigu, jave se mejlom i kažu na šta ih je ona ohrabrila. Volim taj deo u kome se ideja prvo rodi u tvojoj glavi i nakon toga shvatiš da nema ko drugi, nego to moraš ti. Do tog trenutka kriviš nekog drugog i tražiš izgovore, a onda shvatiš da su svi ti pisci, glumci i političari u nekim oklopima i da promenu moraš sam da izvedeš. To na kakvo te putovanje ova knjiga može povesti smatram najinspirativnijim delom.“


PIŠE Želimir Bojović

FOTO Zorana Jevtić

(Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Newsweek 6. aprila 2015. godine)


   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Srbija



NAJŠEROVANIJE