Srbija

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Zaboravljeni eksperiment: Tajna o zračenju 50.000 srpske dece

Pedesetih godina prošlog veka Jugoslaviju je pogodila epidemija zaraznog gljivičnog oboljenja kože glave. Samo u Srbiji 50.000 dece lečeno je zračenjem. Ono čime su tada lečeni sada im ugrožava život jer veliki broj danas ima ozbiljne tumore



Objavljeno: 09.02.2015. 16:22h
Foto: Ozračeni zamorčići bivše SFRJ
Bila bi to sasvim uobičajena oktobarska noć 2010. godine da Dragoslava Zdravkovića, šezdesetogodišnjeg radnika obezbeđenja, iz sna nije trgao poznat ali potisnut i neprijatan osećaj. Slična, iznenađujuća reakcija tela dogodila mu se tri meseca ranije; dok je spavao, počela je da mu se trese noga, zatim i ruka, nije mogao da ih kontroliše. Tresao se snažno, kao na struju priključen. U trenutku mu se pred očima odmotao čitav život.

"Pomislio sam: Bože, nije valjda da se ovako putuje na onaj svet. Tad sam ipak uspeo da zaspim, ujutru se probudio sa osećanjem mamurluka, neispavan, bubnjalo mi u glavi. Popio sam tabletu za glavu i ništa se dalje nije događalo", priseća se Dragoslav.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Ako se izuzmu glavobolje i problemi sa sinusima, do tada nije imao nekih velikih zdravstvenih problema. Sem što mu je godinu dana pre toga odstranjen karcinom, zapravo krasta na koži temena glave koja se stalno vraćala. Međutim, to je bila rutinska operacija. Sledeći put kad je noga počela da mu se trese, pokušao je da ustane, ali je pao. Kad je otvorio kapke, oko njega su bili lekari i članovi porodice. Magnetna rezonanca glave otkrila je nešto posle čega mu lekari nisu dozvoljavali da ustane. Otkriven mu je jedan tumor na kori velikog mozga, a drugi u sinusnom kanalu.



Tada se setio razgovora - vođenog nekoliko meseci pre nego što ga je telo iznenadilo - sa dr Goranom Ševom iz Gradskog zavoda za gerontologiju, koji je pravio evidenciju dece lečene od mikoze, stručno Tinea capitisa, gljivičnog oboljenja kosmatog dela kože glave, u narodu poznatog kao kosopasica. Posleratnih pedesetih godina prošlog veka, mahom u ruralnim predelima i među siromašnijim porodicama, ova bolest je dobila epidemiološke razmere. U to vreme tretman ove bezazlene bolesti, koja se i bez lečenja povlači tokom puberteta, podrazumevao je zračenje rendgenskim X-zracima, a posle opadanja kose usled određene doze jonizujućeg zračenja na kožu glave nanošen je lek u obliku masti.
 
Dragoslav je bio jedno od 50.000 dece starosti od pet do 15 godina koja su u Srbiji između 1950. i 1959. godine prošla kroz ovaj tretman. Danas su to ljudi u starosnoj dobi od 63 do 80 godina sa ozbiljnim zdravstvenim tegobama. Kako je pokazalo i domaće iskustvo i metodološko praćenje slične situacije u Izraelu, metoda kojom su nekada lečeni dramatično povećava rizik od pojave tumora glave i vrata u kasnijim godinama. Izraelski pacijenti su zbog posledica ovog tretmana 1994. materijalno obeštećeni.



"Ovaj način lečenja bio je tada standardizovana procedura i uobičajeni tretman u svetskim razmerama. Ono što je pomalo paradoksalno jeste to da je 1960. pronađen lek 'grizeofulvin', koji je celu tu metodu učinio suvišnom",
kaže dr Goran Ševo, specijalista epidemiologije zaposlen u Gradskom zavodu za gerontologiju u Beogradu.

U to vreme ovakav vid lečenja korišćen je u nekoliko zemalja iako su već pedesetih godina dobro bili poznati rizici od radijacije. Međutim, nisu se pouzdano znale moguće dugoročne posledice izloženosti dece malim i srednjim dozama jonizujućeg zračenja. Tako su mali pacijenti praktično bili zamorčići jedne nedovoljno ispitane metode, zapravo globalnog eksperimenta, koji je najširu primenu našao u tadašnjoj SFRJ.

Epidemija


Nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji je, zbog nemaštine i loših higijenskih uslova - naročito u kolektivnim smeštajima i ruralnim predelima - od mikoze oboleo veliki broj dece. Vlada je imenovala poseban odbor, koji je na sastanku u Zagrebu 1949. proglasio epidemiju i započeo aktivnosti na lečenju obolelih. Pretpostavlja se da je u ovom periodu posle rata, a do početka organizovane kampanje suzbijanja kosopasice na ovaj način lečeno oko 20.000 ljudi. Već 1950. masovna kampanja je nastavljena uz pomoć Unicefa, koji je obezbedio finansijska sredstva, opremu i logistiku za kampanju vođenu sve do pronalaska "grizeofulvina" 1959. godine.

U dokumentima Unicefa precizno su zabeleženi podaci o donaciji. Prema finansijskim izveštajima te organizacije, donirana oprema bila je vredna 151.741 dolar (što je danas oko 1,2 miliona dolara). Unicef je obezbedio 20 rendgen aparata i 12 kombija za transport dece i lekara. Jugoslovenska vlada je učestvovala sa 35 miliona dinara (današnjih oko 2,8 miliona dolara).

Pošto tokom bolesti gljivice inficiraju folikule vlasi pre pojave antimikotika dovoljno moćnih da prodru u koren, kosa je uklanjana brijanjem ili čupkanjem kako bi se koža pripremila za mazanje antigljivičnih masti, joda, katrana od drveta, sumpora... Čupanje kose je bilo dugotrajno i bolno. Brzo po otkrivanju X-zraka otkriveno je da izlaganje njima u određenim dozama i vremenskom intervalu može da dovede do opadanja kose. Zato X-zraci izlaze iz ordinacija i nalaze svoju komercijalnu upotrebu u kozmetičkim salonima, gde se koriste za uklanjanje neželjenih malja.

Tretmani rendgenskim zracima koristili su se za lečenje čak i bezazlenih problema, kao što su upale krajnika ili akne. I sterilitet je "lečen" zračenjem, kao i pojedina ginekološka i koštana oboljenja i Tinea capitis.



Francuski lekar Remon-Žak Saburo predstavio je metod lečenja ovog oboljenja X-zracima 1904. godine. Nedugo potom dvojica lekara standardizuju protokol lečenja koji po njima dobija ime Kajnbek-Adamsonov metod, isti onaj koji je korišćen i pola veka kasnije u Jugoslaviji i još nekim zemljama. Bolničko lečenje je pre korišćenja ove metode trajalo dva meseca, a tokom kampanje je skraćeno na nedelju dana, što je omogućilo lečenje velikog broja pacijenata. Postupak se sastojao iz zračenja glave, ali ne odjednom, već svaki dan po jedna ili dve od ukupno pet određenih zona skalpa.

Profesor Slobodan Čikarić u knjizi "Radioterapija - ilustrovana istorija" navodi da su tokom pedesetih godina za tretmane raznih nemalignih bolesti, uključujući i oboljenje Tinea capitis, maksimalne doze bile 400 rendgena. Slične vrednosti propisivane su i tokom kampanje u Izraelu. Profesor Perec Jekutijel, koji je tih godina bio šef odseka za javno zdravlje u Izraelu, tvrdi da je doza bila 350 rada (rad - Radiation Absorbed Dose - stara mera za apsorbovanje radijacije), ali da su neka deca tretirana više od jednog puta.

Kada bi se završilo zračenje svih pet zona kosmatog dela glave, deci je stavljana bela "gipsana" Lajmova kapa od očvrsnulog koloidnog rastvora nalik na kacigu i oni su otpuštani kući. Kapa je skidana posle 21 dan, a s njom je otpadala i kosa. Dete je ostajalo ćelavo nekoliko nedelja. Preostale vlasi uklanjale su medicinske sestre čupkanjem pincetom. Posle ovako agresivne epilacije lekovi u obliku masti mogli su bez smetnje da se nanose na golu kožu.

Jugoslovenski epidemiološki timovi rastrčali su se po terenu radi masovnih pregleda. U štampi je objavljivan oglas: "Lišaj - ćela - kosopas - mikoze jesu gljivična oboljenja kose i kože. Sva ova oboljenja mogu se lako izlečiti sigurno, za kratko vreme, besplatno, pod nadzorom lekara."

Mali pacijenti su često nevoljno i uz plač odvajani od porodice i odvoženi u specijalizovane bolnice, kojih je u Srbiji bilo pet - u Beogradu, Nišu, Šapcu, Novom Pazaru i Peći, gde je lečen i Dragoslav.



"Sećam se te kape. Nisam zaboravio iako je prošlo 50 godina. Bio sam u trećem razredu", kaže on i pokazuje fotografiju na kojoj jedini među decom iz razreda nosi čudnu belu kapu. "Sećam se čupkanja preostalih dlačica pincetom. To mi je najviše ostalo u sećanju jer je bolelo, bilo je dosadno i dugo je trajalo."

Najveća gužva bila je u Beogradu, gde je, prema dokumentaciji iz gradskog arhiva, lečeno 25.000 dece. Dovoženi su ispred velike crvene zgrade u kojoj je bila smeštena Beogradska bolnica za mikoze. Danas je u tom zdanju zgrada Bogoslovskog fakulteta. Žene u belim uniformama su ih upisivale i raspoređivale u redove. Mnogi su baš tu prvi put videli i okusili narandžu. U toj gunguli bilo je tek pristigle dece, mališana s čudnim belim "gipsanim" kapama i gomila malih ćelavaca. Među njima je bila i Živanka Kecojević, koju su s bratom autobusom dovezli iz sela Dragojevac.

"Odveli su nas na lečenje pod pretnjom. Tako je to bilo u ono vreme. Osećali smo se kao da smo u logoru. Svi su nas zvali 'mesečari' zbog toga što smo nosili bele 'gipsane' kapice posle zračenja", pamti Živanka. Njen brat je umro 1962. godine od tumora glave, a godinama je imao psihičke probleme. Ona je od tumora glave operisana 1995.

Kad se bolest razvije, to ružno izgleda, pa su deca bila izložena podsmehu vršnjaka, bojkotu, izostajala su iz škole i bila izolovana, ali opasan tretman je bio obavezan za bezazlenu gljivičnu infekciju kože glave, koja bi i nelečena nestala sama od sebe. Tek u nekim slučajevima bi mogla da ostavi ožiljak na kosmatom delu glave. Tretman je bio efikasan, ali je cena bila neprihvatljivo visoka.

U Jugoslaviji je preglede na terenu prošlo oko dva miliona ljudi, od čega je oko 100.000 lečeno. Broj pregledanih (878.659) i lečenih (49.389) u Srbiji je među najvećim ikad dokumentovanim kampanjama za zaštitu javnog zdravlja u zemljama Evrope i Severne Amerike. Njome je rukovodio tadašnji Higijenski zavod Srbije, sada Institut za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut".

Posledice

Dragoslav Zdravković nije povezivao glavobolje koje je imao u poslednjih 20 godina s tim događajem iz rane mladosti. Simptomi su se godinama samo pojačavali. "Zaboli me glava i iritira me na povraćanje, a kad legnem i zatvorim oči, bude mi lakše. Onda mi žena kaže: Opet si popio, to ti je od rakije." Ali, iako je znao ponekad i da popije, bolovi koje je osećao nisu bili posledica alkohola.
Najveća boljka bili su mu sinusi - bar je tako mislio - ali se na to navikao; čim bi malo zahladnelo, osećao bi bolove, sekret sa sukrvicom bi krenuo iz nosa. Trpeo je i lečio ih punih 30 godina, a onda je snimak pokazao da ima tumor baš u sinusnom kanalu. "Pre toga su mi na pojedinim klinikama to grejali zbog upale sinusa, imao sam inhalacije, i to je tako išlo. Ne znam da li sam i tad imao tumor, ali simptome koje sam imao tada imam i sada."

Taj tumor nije kritičan, a drugi, onaj na kori velikog mozga, koji ga je oborio s nogu, uspešno mu je odstranjen. Imao je i reviziju operacije. Dosad je dva puta išao na kliniku Adžibadem u Istanbulu, na intervenciju gama noževima.

A sve je počelo od tretmana posle kojeg nije imao nikakvih problema. Lečena deca neposredno po zračenju nisu imala većih neugodnosti osim, u nekim slučajevima, povraćanja, glavobolje nakon izlaganja rendgenskim zracima, iritacije kože ako bi doza bila neprilagođena. Nekima se nije vraćala sva kosa već su im ostajali ogoljeni pečati.

Za razliku od Srbije, gde su pacijenti bili zaboravljeni, izraelsko zdravstvo je decu lečenu na ovaj način decenijama pratilo i revnosno registrovalo sve promene koje su im se dešavale. U toj zemlji je u kampanji suzbijanja mikoze tokom pedesetih lečeno 17.000 mališana. Izraelski lekar Baruh Modan je već 1965. formirao kohortu - grupu ljudi sa zajedničkim iskustvom - od 10.834 deteta koja su prošla tretman i još dve grupe dece (u jednoj su bili rođaci zračenih mališana) koja nisu tretirana na ovaj način kako bi ustanovio odložene efekte jonizujućeg zračenja. Istraživanje je pokazalo povećani rizik za maligne i benigne tumore glave i vrata u grupi koja je zračena.

Članak s detaljima studije objavio je 1974. godine u svetski priznatom medicinskom časopisu Lanset.

Tumori su kasne posledice, koje se javljaju nekoliko decenija posle izloženosti zračenju. Srednji period latencije je 35 godina - posle toliko vremena od izlaganja se javljaju posledice u najvećem broju slučajeva. Ovi rezultati potvrđeni su i u kasnijim analizama, a na bazi tih nalaza izraelski Kneset izglasao je zakon koji predviđa kompenzaciju za ljude lečene od mikoze koji su dobili tumor.

Dr Milena Jauković podseća da u Srbiji vlada prava epidemija tumora i da razni faktori mogu da utiču na njihov razvoj. Ona je u dva navrata bila član Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva i principijelno nije protiv obeštećenja pacijenata, ali ako se dokaže da su tumori nastali kao posledica zračenja u mladosti.

"To je ozbiljan, dugogodišnji posao. Ako se to naučno potvrdi, ljudi bi trebalo da budu obeštećeni".

Dr Goran Ševo i njegova koleginica Marija Tasić, koji zajedno rade na istraživanju ovog slučaja i formiranju epidemiološke kohorte - što bi trebalo da pomogne u praćenju zdravstvenog stanja ovih ljudi i pokaže vezu između njihovih oboljenja i zračenja u mladosti - i danas imaju pacijente koji dolaze s nastankom tumora. Jedan od njih im se smejao kad je došao na razgovor, a posle godinu dana otkriven mu je meningeom, benigni tumor moždanih ovojnica. Ali javljaju se i pacijenti sa ozbiljnim malignim tumorima kao što je mioblastom, tumori štitne žlezde, kože, grla, usne duplje...

"Reč je o riziku za 20 različitih bolesti, a samo meningeom je 12 puta češći nego kod opšte populacije, neki drugi šest puta... To je veliki procenat kada sve kumulativno saberete. Znatan broj pacijenata s kojima smo bili u kontaktu imao je neke od tih poremećaja", ističe Ševo.

Iz Ministarstva zdravlja nismo dobili odgovor na koji način će se i da li će se obeštetiti ovi ljudi. Srbija nema dovoljno novca i sigurno se ne može meriti sa SAD ili Izraelom, ali sigurno može na neki način da pokaže kako misli na svoje građane, žrtve opasnog vida lečenja, zablude i eksperimenta s nedovoljno sigurnom metodom. Kod nas još nije direktno dokazana veza između bolesti i uzroka, ali jeste u Izraelu. A ljudi koji su bili izloženi istom tretmanu valjda su sazdani od istog materijala. Sve ih je nekada mučila kosopasica i sve što ta boljka sa sobom nosi, a danas ih nagrizaju tumori i potrebni su im pomoć i nega.

Zaborav

Kampanja od pre 60 godina bila je veoma raširena, ali se o njoj danas veoma malo zna. O tome se nerado pričalo. Traumatično iskustvo "mesečara" ostalo bi prekriveno požutelim papirima u zamračenim depoima arhiva da nije bilo izraelske profesorke Šifre Švarc s Medicinskog fakulteta Univerziteta u Negevu. Ona je tokom istraživanja 2004. u dokumentima Unicefa našla podatke da Izrael nije jedina zemlja u kojoj je sprovedena masovna kampanja suzbijanja ovog oboljenja. U pitanju su bila dokumenta o pomoći Unicefa Siriji i Jugoslaviji i odlučila je da kontaktira s kolegama.

Kad je 2005. stupila u kontakt s njima, Goran Ševo i Marija Tasić, oboje specijalisti epidemiologije, nisu znali ništa o ovom slučaju. Ali, ako je kampanja bila tih razmera, verovali su da neće biti teško da saznaju nešto o tome. Ispostavilo se, međutim, da ni stariji zdravstveni radnici koji su bili zaposleni u to vreme nisu mogli da im daju nikakve podatke. Počeli su ozbiljno istraživanje, potragu za svedocima i kopanje po arhivima. Trebalo im je šest meseci da nagaze na trag, počnu da sklapaju kockice i pronađu ljude koji su učestvovali u suzbijanju ovog bezazlenog oboljenja.

"Kao da se iz nekog razloga to izbrisalo iz memorije. I koleginica Tasić i ja specijalizirali smo epidemiologiju, to je jedna od najvećih javnozdravstvenih kampanja suzbijanja bolesti u Srbiji, a mi nismo ni čuli za nju", kaže Ševo.

Posle nekoliko godina pronašli su i pisane publikacije, a u Arhivu grada Beograda medicinske protokole lečenja za 25.000 ljudi, što je predstavljalo osnov za početak ozbiljnog naučnog istraživanja. Arhivu su prepisali u elektronski format, počeli provere i potvrde njihovog identiteta i formiranje kohorte, veoma važnog koraka u epidemiološkim studijama. Zajedno s doktorkom Švarc objavili su rad u medicinskom časopisu Lanset, nakon čega su uključeni u evropski projekat FP7, u okviru kojeg se formira kohorta od 15.000 do 20.000 dece iz tog perioda koja će biti ispitivana.

Objavili su oglas u dnevnoj štampi s pozivom da im se jave pacijenti koji su na ovaj način lečeni. I oni su počeli da se javljaju. Uglavnom su se osećali zaboravljeno. "Konačno se neko i nas setio", bila je prva reakcija.

"Začudio sam se kad sam video oglas. Tek kad sam se javio, čuo sam za moguće posledice. Tada nisam ni znao da imam dva tumora u glavi", pokazuje Dragoslav na mesto odakle mu je uklonjen karcinom.

I posle pola veka sećanja su još živa. Za većinu je odvajanje od porodice bila trauma koju i dalje pamte. Ta deca su, uglavnom, organizovano transportovana iz udaljenih oblasti do bolnice, a u nekim slučajevima oni koji su odbijali lečenje su kažnjavani, a sam tretman je imao neprijatan psihološki teret za decu jer su bila stigmatizovana.

Prvo su od posledica bolesti po glavi imali brazde i ogoljene pečate, zatim su nosili čudne kape, a onda bili ćelavi. Druga deca su ih često zadirkivala. Bilo je to izrazito neprijatno iskustvo za decu, ali i za roditelje jer se bolest vezivala za nemaštinu. Isto je, izgleda, važilo i za lekare. "Oni su imali potrebu da o tome govore, ali društvo nije želelo da se o tome priča. Možemo samo da pretpostavimo razloge", utisak je dr Ševa.

Slično je bilo i u ostalim zemljama. Dr Paola Boaventura, koja se ovim problemom bavi u Portugalu, kaže da su procene da je bilo od 10.000 do 50.000 zaražene dece samo u severnom delu te zemlje: "Jedino što zasigurno znamo jeste da je 5.356 dece bilo na tretmanu X-zracima u bivšoj Centralnoj ambulanti javne higijene (Dispensário Central de Higiene Social) u Portu između 1950. i 1963." I ovde je, izgleda, tema bila zatrpana godinama nezainteresovanosti ili namernog zataškavanja.

Zakasnelo saznanje

Nije Izrael jedini koji je odlučio da se na neki način oduži ljudima čije je zdravlje ugroženo jonizujućim zračenjem. To su, u jednom slučaju pod drugačijim okolnostima, uradile i Sjedinjene Američke Države kada su 1990. donele propis po kojem su obeštetile "downwinderse", ljude na čija je naselja u Nevadi vetar nanosio radioaktivne čestice nastale posle atomskih proba.

Otkako je Izrael isplatio odštetu žrtvama standardnog tretmana protiv Tinea capitisa, pokrenuta je rasprava da li je to trebalo da se uradi i šta je sa ostalim zemljama u kojima je on korišćen. Profesorka Šifra Švarc navodi da se u to vreme nisu znale posledice ovih doza zračenja: "Tretman je bio neophodan jer je bolest bila visokozarazna i ostavljala je socijalne posledice".

Paola Boaventura, koja se bavi ovom temom u Portugalu, kaže da su lekari smatrali da je epilacija X-zracima potpuno neškodljiva, a "jedini razlog što tretmanu nisu izlagali decu mlađu od tri godine jeste to što oni ne bi mirovali tokom zračenja".

Prva masovna kampanja lečenja dece zračenjem bila je u Poljskoj pre Drugog svetskog rata, kada je jedna humanitarna organizacija sprovela tretman nad 27.000 dece. Bila su to uglavnom jevrejska dečica, koja su kasnije stradala u Holokaustu, tako da nije bilo podataka o posledicama tretmana. Tako se lečilo u Portugalu, Bugarskoj, Francuskoj, Izraelu, Nemačkoj, SAD, ali najveća kampanja bila je u Jugoslaviji. Pretpostavlja se da je u svetu oko 200.000 ljudi prošlo kroz ovakav tretman protiv Tinea capitisa, od toga skoro polovina u Jugoslaviji.

Iako je ovakav tretman smatran najefikasnijim u to vreme, iznenađuje da se pedesetih godina ipak nije opreznije pristupalo lečenju, s obzirom na tada poznate činjenice o posledicama izlaganja radijaciji. Vilhelm Rendgen je otkrio X-zrake 1895. i sam je bio žrtva opasnog tumora. Dve godine posle bombardovanja Hirošime i Nagasakija počele su da se pojavljuju bolesti kao što su leukemija i rak. To su, prema udaljenosti od izvora radijacije, apsorbovanim dozama i posledicama, istraživali i dokumentovali japanski i američki stručnjaci. Dr Serđo Fojerman sa odseka za radiološku bezbednost u bolnici Soroka u Izraelu navodi da su od 1920. posledice zračenja u slučaju nepažljivog rukovanja bile poznate.

Međunarodna agencija za atomsku energiju objavila je 1950. smernice za zaštitu od radijacije, po kojima dozvoljena doza radijacije za decu mlađu od 16 godina nije prelazila 0,5 rada. "Bilo je dosta sakupljenih podataka tokom pedesetih koji su mogli da spreče ovakav fijasko", tvrdi Fojerman.

I danas, kada se posledice jonizujućeg značenja dobro znaju, često se nekritički koriste dijagnostičke metode koje podrazumevaju upotrebu X-zraka. Ovaj slučaj je opomena da se ne mora baš za svaku sitnicu "pod rendgen", naročito kad su u pitanju deca. Potrebno je dosta pažnje u korišćenju nedovoljno ispitanih metoda lečenja da bi se izbegli slučajevi poput Dragoslavljevog i ostalih iz grupe od 50.000 nekada ćelavih mališana a danas (t)umornih ljudi koji su najredovniji pacijenti u lekarskim ordinacijama.

Dragoslav kaže da se sada oseća dobro, ali mu je nedavno dijagnostikovano uvećanje na štitnoj žlezdi i još jedno s leve strane vrata. "Da li je to neka limfna žlezda ili mišić, ne znam. U martu idem da vidim šta je. Ne znam da li je posledica svega toga. Ma, biće dobro. Ja se odlično osećam", hrabri se Dragoslav.

PIŠE Ratko Femić
 
 

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Srbija



NAJŠEROVANIJE