Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Sportisti Saveza invalida Srbije: Sve može sem drvene peći!

Teško je vreme za njih, a i za nas: često se prema ovim ljudima sramno ponašamo. Uprkos svemu, osobe sa invaliditetom na sportskim terenima postižu vrhunske rezultate



Objavljeno: 31.07.2017. 16:41h
Foto: Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan Kadić
Odakle im snaga, pitam se. „Noću sam jastuk mokar od suza prevrtala“, priznaje mi Jovanka Nikolić. Dragoljuba Nedeljkovića samo majka nije odbacila...
 
* * *

Dok u Mačvanskom okrugu, u Sinoševiću, seocetu sa jedva 700 duša, koje je 18 kilometara udaljeno od Šapca, listam porodične fotografije Jovanke Nikolić i slušam njenu životnu storiju, ne mogu a da ne zaključim - ova žena je zmaj! Čavrljamo kao stare druge, smejemo se, brojimo silne medalje koje je osvojila na sportskim terenima, ne samo u Srbiji, pa se zabrojimo... Trudim se da ne mislim na ono što mi je rekla kad smo se prvi put videle: „Noću sam jastuk mokar od suza prevrtala. I tako unedogled.“

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Jovanku sam upoznala u Beogradu. Dvoranski atletski miting za osobe sa invaliditetom, koji je organizovao Sportski savez invalida Srbije (SSIS) na Banjici, bio je prilika da se uverim kako, u saglasnosti sa individualnim mogućnostima i aspiracijama, oni kojima su, u većini slučajeva, nesrećna kolica znak (ne)raspoznavanja u društvu, posle rehabilitacije i rekreacije daju sve od sebe i tokom pravih nadmetanja. Kad znoj pljušti kao lud, ali i kad pljušte rekordi.

Jovanka Nikolić; Izvor: Privatna arhiva

SAMOSTALNOST

Sport je, uz socijalnu integraciju, davno postao ključni deo rehabilitacije osoba sa invaliditetom. Uključivanje sportskih aktivnosti u redovan program njihovog osposobljavanja svakako ima opravdanje, jer reč je o ličnostima čiji je integritet narušen bolešću ili nesrećom. Readaptacija i resocijalizacija jesu neophodni, ali su, slažu se svi (kad se sete da ovi ljudi uopšte postoje, a nije ih malo - oko 700.000 u Srbiji), nedovoljno zastupljeni kod nas.

Predsednik SSIS Dragan Janketić, Davor, Ružica, Mirko, Dragan, Stevan... uporni su u nameri da se i kroz tzv. prilagođeni sport poboljša i unapredi psihofizičko stanje osoba sa invaliditetom kako bi se što bolje uključile u „normalan“ život. Posle čujem od dr Predraga Križana, nekadašnjeg Zvezdinog vrhunskog sprintera, atletskog trenera i promotera SSIS - ne cvetaju uvek ruže. Baš kao i u svemu ostalom. SSIS i Paraolimpijski komitet su jedine asocijacije u Srbiji koje se bave vrhunskim sportom osoba sa invaliditetom, ali - saradnja među njima škripi.

Jovanka se ne bavi visokom politikom. Srećna je što se druži, putuje. I ređa medalje i pehare, naravno. Vrlo dobro zna šta je Križan hteo da kaže; ona se bori na svoj način: drži predavanja po školama o pristupu osobama sa invaliditetom. „Teško je vreme i oko nas i s nama“, konstatuje.

Bila je učenica osmog razreda osnovne škole kad se razbolela. Do tada - zdrava i prava, vesela devojčica, dobar đak.

„Virus je zahvatio kičmenu moždinu 1974. Zima. Doktori su mislili da je prehlada u pitanju, a ja sam gubila ravnotežu, povraćala sam, onemoćala. Mislili su da će to proći. Tek kasnije je urađena punkcija kičmene moždine u Beogradu. Hitno su me uputili u Klinički centar u Ljubljanu, ali bilo je kasno. Oštećenje nogu i vratnog dela kičme već je nastupilo.“

Kad se vratila u rodni kraj posle rehabilitacije u sarajevskoj Ilidži, svi su je gledali kao svetsko čudo. Osamdesetih godina osobe sa invaliditetom, posebno u kolicima, gotovo da se nisu viđale na ulici.

„To je bilo strašno! U školu su me nosili tata i stric. Svi gledaju, a ja plačem.“

Trebalo je truda, ali i suza proliti dok se nije osamostalila.

„Htela sam u ekonomiste, moj tata, koji je bio poljoprivrednik, složio se, ali me je stric posavetovao: ‘Joko’, rekao mi je, ‘gledaj od čega se živi!’ Na njegov nagovor upisala sam zanatsku školu za izradu suvenira i nisam se pokajala. Mojih ruku dela danas se mogu pronaći po celoj Srbiji, ima ih i napolju“, priča mi Jovanka i pokazuje svoje ručne radove, ešarpe, dekupaž, raznobojne cvetiće, obojene flaše...

Po kući sve poslove radi sama. Barijere su uklonjene, kolicima stigne tamo gde ne stiže ni obična domaćica. Cveće posebno pazi, a svež kolač uvek mora da sačeka bratovljevu decu. Bavljenje sportom se podrazumeva.

„Bacanje kugle, diska, koplja i vožnja kolicima su moja uža specijalnost. U kupatilu mi je napukla noga prošle godine, dugo sam imala gips, ali nisam htela da propustim ni takmičenje u streljaštvu.“

Odakle joj snaga za sve to, pitam se.

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan Kadić

„Porodica je stala iza mene, što nije uvek slučaj. Zahvaljujući članovima Udruženja osoba sa invaliditetom u Mačvanskom okrugu, danas je mnogo bolja situacija u Šapcu. Nekad se samo sedelo po kućama, a sad mi koji smo u kolicima možemo i u opštinu, sud, u socijalnom je napravljena liftna platforma. Hej, Branka, mogu i u pozorište da idem! A nekad sam plakala, okretala noću mokar jastuk od suza.“

Dragoslav Nedeljković, ako uopšte nešto tako može da se kaže, nije bio te sreće. Otkako je 1973. povređen u saobraćajnoj nesreći, gde god se osvrnuo bilo je povuci-potegni.

„Odbačen sam ti bio tuto kompleto! Nikome nije bio potreban čovek u kolicima, pa ni nekim članovima familije. Samo je majka do kraja ostala uz mene. A na koja god vrata da sam zakucao, bila su zatvorena.“

A i šta tih godina očekivati u selu Provo u opštini Vladimirci, koja ni danas ne stoji najbolje.

„U Domu zdravlja sam izboksovao da urade rampu i - to je sve. Nigde drugde ne mogu da uđem. Nekad me nosi sin, snaja pomogne... Nikad čovek ne može da se opusti. Moram, recimo, po dokumenta, strepim hoćemo li se polomatati.“

Ipak, 2008. je krenulo nabolje.

„Društvo se i danas negativno odnosi prema osobama sa invaliditetom. Od opštine pa nadalje, to ne bih poželeo nikome! Ali pozvali su me iz udruženja paraplegičara da krenem da se bavim sportskim aktivnostima. Tad se drastično menja sve. Eto, u poznim godinama počeo je moj novi život!“

I on, baš kao i Joka, ređa danas uspehe na atletskim stazama.

„Da nema ovih skupova u organizaciji SSIS, ne znam šta bih danas. Dok nam društvo ukida jedno po jedno pravo, od uvoza automobila nama koji smo u kolicima i nemamo dozvolu do drugih stvari, u Savezu se trude i da nas održe u formu i da nas pripreme za vrhunske rezultate i da nas razgale. Prijatelji koje sam s njima upoznao ostaće prijatelji do kraja života.“

U maju je u Zvorniku osvojio tri medalje, pre toga u Sloveniji, u Mostaru, Zenici...

„Po selima u Srbiji je kako gde, u mom Provu nikako. Obećanja ima koliko hoćeš, baš kao i arhitektonskih barijera. U Zenici ti je jad i čemer kao kod nas. Slabo se o osobama sa invaliditetom vodi računa. Slovenci su nešto drugo, daleko su odmakli.“

Goran Nikolić; Autor: Dragan Kadić
 
UMETNICI I PREDAVAČI

Bacač kugle Goran Nikolić, koji je u kolicima od saobraćajne nesreće 1992, takođe nabraja mnoge stvari koje su mu uskraćene.

„Na rehabilitaciji u Igalu bio sam pet godina. Sad, šta je - tu je. Bez ovakvih okupljanja, takmičenja, druženja i putovanja ne znam šta bih. Pridružio sam se kolegama u posebnim sportovima pre desetak godina i mnogo mi znači. Znam da su neke osobe sa invaliditetom zatvorene u kućama, apelujem na njih da nam se jave. Jer znate šta: kako smo počeli da izlazimo, tako su i u društvu počeli drugačije da nas gledaju. Tačno je da ima još diskriminacije, ali više ne marim za osvrtanja za mnom. U ruralnim sredinama još je strašnije, u Beogradu manje. Sa SSIS radimo sve kako bismo izjednačili status u društvu.“

Goran, inače, pravi venecijanske maske, edukuje mlade da poštuju saobraćajne propise. A jedan od najmlađih učesnika atletskog mitinga na Banjici i brojnih drugih sportskih takmičenja, Anđelko Radojlović, piše pesme. Davor Daničić iz SSIS mi kaže da je izuzetno vredan.

„Sve se nekako da pregurati. Idem u školu ‘Sveti Sava’ na Umki i to mi je danas možda najteže. Ne, ne zbog učenja - dobar sam đak. Ali ja stanujem u opštini Vračar, valja mi da do škole stignem kako znam i umem. Putujem mnogo, a u centru Beograda, blizu mog stana, nalazi se škola za osobe sa invaliditetom ‘Petar Leković’. Pokušavao sam nekoliko puta da se prebacim, nije mi uspelo. Možda neko i reaguje ako vi napišete.“

Dr Predrag Križan, kad su takmičenja u pitanju, posebno navija za Anđelka.

„Izuzetan je momak, valja mu pomoći. Žao mi je što u SSIS ne dolazi više mladih ljudi. Često su i roditelji krivi, smatraju da su njihovi sinovi ili ćerke, ukoliko su osobe sa invaliditetom, nesposobni. Pogotovo za sport. Onda se oni povlače u sebe. A verujte, svi, ama baš svi su za nešto sposobni!“

Pričamo nadugačko i naširoko kako i društvo u ovom pogledu hramlje.

„Sve je danas postavljeno naopako kad je sport osoba sa invaliditetom u pitanju. Osamdesetih godina prošlog veka zvao me ministar za sport, neki Belobrković, da se posvetim ovim ljudima. Bio sam, zvanično, jedan jedini čovek koji se njima bavio na šljaci, u sali, na atletskim stazama. Posle sam uveo republičke i savezne trenere za sportove u kojima osobe sa invaliditetom mogu da fizički napreduju, takmiče se, prave vrhunske rezultate, pa i da stignu do Olimpijade.“

Od svake opštine, preko gradova, republika (tada je još postojala SFRJ), pa na saveznom nivou selektovani su drugari u kolicima i druge osobe sa invaliditetom za discipline koje im najbolje odgovaraju. Križanovi puleni osvojili su više od 120 medalja na međunarodnim takmičenjima.

„Danas je to nekako malo pomereno. Sve je postavljeno naopačke“, tvrdi neumorni doktor, naš čuveni atletičar, koji je jedan od glavnih promotera Sportskog saveza za osobe sa invaliditetom Srbije, Beograda, Šapca...

„Na Paraolimpijske igre odlaze neki koji uopšte nisu prošli nikakav sistem takmičenja u Srbiji. Niko ne zna za njih! Iznenadim se i kad vidim neke ljude, pratioce, trenere kako pakuju kofere, za Rio poslednji put, a nisam čuo da postoje. Onaj koji se nekad pripremao za najviša svetska takmičenja morao je da prođe kroz sito i rešeto, od lokalnog nivoa da po vrha zemlje. Spremali su ih ljudi stručnjaci, koji nikad za to nisu ni dinara uzeli. I SSIS je humanitarna organizacija.“

Znači li to da je i rad sa osobama sa invaliditetom postao posao, baš kao i sve drugo?

„Pa naravno. A o tokovima novca niko ne zna ništa! Ja sam dobio nagradu za životno delo i presrećan sam što sam bio deo ekipe koja je radila na častan način. Vi sada takve ljude jednostavno nemate. Imaš, kao, čoveka koji je zadužen za nekog sportistu, a ovaj ga vidi tek na takmičenju. Ako osoba sa invaliditetom da ili obezbedi novac, možda će ga videti i ranije. Čeka se keš, nacionalna penzija, a sistem bavljenja ljudima sa invaliditetom u oblasti sporta se zaboravlja. Takmičar mora da bude kod određenog čoveka (koji sebe naziva selektorom) na listi ukoliko hoće da bude u ekipi.“

Daničić podseća da je Križan, recimo, Željka Deretu, koji je osvojio medalju u bacanju čunja, trenirao u parku kad nije imao gde. Sada je nekakav pojedinac selektor za 15 različitih sportova.

„Gorku sudbinu ovi ljudi mogu da prevaziđu ako se bave sportom. Pa kako čovek onda da ne da sve od sebe da im pomogne i da se što više ljudi pojavi na takmičenjima! Nedavno je Paraolimpijski komitet organizovao takmičenje u Košutnjaku. Da li verujete da nisu obavestili SSIS? Sve nešto kriju, ne znam samo šta kriju, a Paraolimpijski komitet bi trebalo da bude kruna čitave sportske piramide u zemlji.“

Jovanka Nikolić; Izvor: Privatna arhiva

NE POSTOJI „NE MOGU“

U Paraolimpijskom komitetu su, kaže Križan, „ljudi iz potpuno nekog drugog sveta“.

„Fantastično je što se za osvojene medalje ljudi nagrađuju, ali nije fantastično kad se krije ko će da putuje na Olimpijadu, ko će da uzme pare. Svesni su svega toga naši posebni sportisti, osobe sa invaliditetom, ali većina ćuti jer se nada da će dobiti nacionalnu penziju.“

Da je novac čudo, govori i skorašnja storija: jedno udruženje osoba sa invaliditetom uredno je najavilo, zakazalo takmičenje u Sportskom centru „Olimp“ na beogradskoj Zvezdari. Dan pre odmeravanja megdana na zatvorenim terenima dobili su poruku da ne dolaze jer je neko platio da malo pika mali fudbal.

„Konačan cilj je novac, novac i samo novac. Ništa nije važno sem otimačine: danas se ljudi prosto otimaju ko će da bude trener, ko će da uzme lovu, ko će da putuje na Paraolimpijske igre. Kakva vrhunska takmičenja osoba sa invaliditetom! Drago mi je što u Novom Sadu nije tako. Sistemska rešenja postoje, ljudi poštuju red“, zaključuje Predrag Križan.

Andrija Vukašinović, čika Vule, pažljivo ga je slušao. On je od onih „staromodnih“, poodavno je formirao društvo za sport i rekreaciju osoba sa invaliditetom „Karađorđe“. Do devedesetih je još i kapljao koji dinar, od tada je slavina gotovo presušila.

„Snalazimo se kako znamo i umemo. Često vadimo novac iz svog džepa samo da omogućimo ljudima da se bave sportom i napreduju i fizički i psihički. Ja više nemam snage, ali našao sam zamenu prošle godine. Verujte, bolja je od originala“, smeje se čika Vule.

I naša Joka je pomno pratila dr Križana. Sve joj je jasno, ali o „tim stvarima“, kaže, baš ne voli da priča. Ni posle, u Sinoševiću, gde mi sva ponosna pokazuje fotografije sa članovima svoje familije („Vidi kako me je zagrlila ova moja nećaka, kako me voli!“), sa brojnih druženja sabraće u nevolji - rekreativcima i posebnim sportistima. Tako se, često, nazivaju osobe sa invaliditetom koje, bez obzira na okolnosti, ne odustaju od fizičke spreme, a najčešće ni od vrhunskih rezultata.

„Ma Jovanka ti je naša čudo! Kod nje ne postoji ono ne mogu. Tako ja sebi kažem kad mi dođe da kažem ne mogu: Ajde, bre, vidi Joku, šta ne može?! Sve može sem drvene peći“, smeje se Dragan Nedeljković.

Ostavljam ih, ipak, u dobrom raspoloženju. Ako ne tamo negde oko Šapca, ili u samom Šapcu, videćemo se na sledećim takmičenjima. SSIS priprema Državno prvenstvo Srbije za osobe sa invaliditetom u sportskom ribolovu, koje će se održati krajem jula, pa takmičenje u plivanju. Slede streličarstvo, šah, stoni tenis... Ne sumnjam da će se moji sagovornici podičiti novim medaljama. A ne sumnjam ni da ću videti dr Predraga Križana. Na Dvoranskom atletskom mitingu za osobe sa invaliditetom na Banjici svojim aparatom je škljocao više nego foto-reporter Njuzvika. Da svakom učesniku obezbedi dragu uspomenu. A tad bi mogli i detaljnije da pričamo šta učiniti da se pamet iz Novog Sada raširi po celoj Srbiji. Sevap je kad su ovi ljudi u pitanju.


(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Branka Mitrović

FOTO Dragan Kadić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE