Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Seljak je branio grudu, ćerko! Zašto se Vladimir Vukosavljević preganja sa mnogima u požarevačkoj Burjan mali

Moj ujak iz trećeg kolena poslednji je hroničar svih ratnih i poratnih mobilizacija koje su se dešavale u delu Požarevca u kom više od dva veka žive čuveni i dobrostojeći baštovani



Objavljeno: 31.07.2017. 16:20h
Foto: Vladimir Vukosavljević; Autor: Luka Krivošić
Vukosavljevići su imali drvene roletne na prozorima kad ih je bilo malo i u centru grada. Slušala sam ga i na slavama i na sahranama. U našu kuću došao je tužnim povodom, a tužni slušaju jedni druge pažljivo...
 
* * *

Previše pričam zadnjih godina. Ranije me nije interesovalo, radilo se mnogo, problemi bili, mirovao sam... Iskreno, ja sam sad deda, imam 77 godina, sad mi tek dolazi i mnogo mi teško pada. Tvoja ujna Milada mi zamera što govorim, ali mene pritiska. Pratim sve i toliko sam se u to upustio da sam se s nekima i posvađao. Veruj mi da sam se posvađao. Oko čega se svađam? Oko srpstva, ćerko. Oko toga ko je uvek stradao, a ko nije nikad.

Najviše me boli, Ljiljo, što vidim da je određeni broj ljudi mangupski živeo u komunizmu. Švercovali su im se dede, roditelji, i deca im se švercovala, i danas se švercuju. Rat nisu ni omirisali.

Naši stari sve su nam pričali. Skupe se solunci kod deda Jove na Svetog Nikolu ili kad je zavetina, pa sve o Prvom svetskom ratu govore. Toliko se pričalo da se ježim. Na drugom mestu nisu smeli da progovore. Mi deca smo se smejali. Moj otac Duško, bio i on tad mlad, i on se smejao njegovom ocu. Nije znao šta ga čeka. Ja sam se smejao Dušku, a sad se meni podsmevaju.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

A seljak je branio grudu. To nemoj niko da te laže. Znali su za šta ginu.

Kupili su nas za svaki rat sve iz istih kuća, ćerko. U rat se išlo na trubu. Objava. Nismo se izvlačili. Naša Burjan mala ima sedam mrtvih samo sa Burumka. Neki su nestali, neki zarobljeni, ko tvoj deda Bora što je kod Niša odveden u nemački logor, a kraljev vojnik bio regularan, stolar, ostavio ženu, dva deteta, oca, majku. Tvoja majka pamti, imala je četri godine, je l’ tako, dado? Mog oca dvaput streljali, dvaput preživeo. Ostavio ga Bog. Stric Steva, Raletov otac, nestao. Kažu da je završio u Jasenovcu. Niko od Nemaca odštetu nije dobio.

I sad, daleko bilo, da zarati, na ista bi vrata zakucali.
 
PRVI SVETSKI

Ovo je bitno da znaš: mi Požarevljani smo bili demokrate i svi smo bili za Obrenoviće. Obrenovići su čuvali narod. Znaš da je Miloš reko: „Bolje Turci u tvrđavu nego u selo“. U prvi rat odavde su otišli demokrate, obrenovci i oni iz Zadružne stranke. Radikala pola otišlo, pola nije. Begali! Ne mora da bude, ali ovo je moje mišljenje: koliko god oni sad imaju trg za Nikolu Pašića u Beogradu, toliko je to bitanga za mene, ne može da bude čovek! Nemac ti u Krajini ubio 30.000 ljudi, Pašić ih digo na ustanak i pobego! On je pravio nered sve vreme. Nijedan vojnik nije bio za kralja i Pašića. Cenili su samo Vojvodu Mišića.

Kad su došli do Subotice, vojska sama htela da krene dalje na Austrougare! Toliko je bila narogušena srpska vojska da i onaj ko nije bio u prvim redovima bunio se da ide u prve redove. Bili su željni da se biju ko nikad! Ljuti! Dolazili ljudi iz Mačve i Šapca, pričali šta su Nemci radili posle ubistva Ferdinanda, mesecima su klali sve živo, ništa nisu brenovali. To su pričali stari ljudi. Pašić nije dao, da se ne zameri saveznicima.

Mi Burjanci, naša familija Vukosavljevići, borili smo se na Kolubari u okviru Moravske divizije. Topove je vuko stiški kulj, konjica još od Miloša ostala. Ti konji su izdržali, za 20 minuta su brže izašli nego što su Nemci planirali. Tako smo dobili pogled na selo. I pobedili, oterali Nemce daleko. Mišić nije bio za odstupanje preko Albanije, gde onoliko izgibosmo. On je hteo na Bugare, ali crnorukci, Putnik i Pašić hteli su preko Albanije. I tako degradiraju Mišića. A dobio im rat.

Na Mačkovom kamenu deda Leka je poginuo, Dragutin je izgubio oko kod Kule, a tvoj pradeda Božidar i moj deda Ljupče su zarobljeni. Tri brata odjedanput. Bugari su deda Božidaru udarili dvajs pet po turu, jedva je išo. Sad su se setili, posle sto godina, da otvore spomenik.

Kad su se posle solunci vratili sa fronta, naprave igranku pod zapisom. Igra kolo, deda Božidar svira frulu, deda Jova i deda Ljupče gledaju, a neki Mika koji nije otišo u rat podsmeva im se. „Dok ste vi ratovali, mi smo vaše žene čuvali“, reko im. Deda Jova prgav bio, uvatio ga za gušu i udavio bi ga da ga nisu zaustavili.

Vikipedija, Austrougarske trupe spremne za napad na Srbiju

ZA KONJIMA U TIRANU

A jeste, u Burjanu sve same žene ostale. U svakoj drugoj kući po siroče.

Moja baba Živka rodila Rosu kad su upali Bugari. Kupe žito, kola, stoku, sve uzimaju. Bilo je familija što su podišli s Bugarima i oni teraju baba Živku da im da krave. To je bio veliki gubitak. Baba je odlučila da ide za kravama u Bugarsku. „Moram“, kaže. Ostavila bebu od deset dana i išla do Sofije i natrag pešice da dovede krave. Dvadeset dana putovala. Do tamo je išla s Bugarima, niko nije smeo da je dira. Ali, kad se vraćala, onda su bili komite, i srpske i bugarske. To su bili otpadnici od vojske, žarili i palili. Onda baba Živku obuku u muško odelo da je ne bi dirali. Samo su noću išli. I vratila se s kravama.

E, ovo mi na srcu teško kad pričam. I moj otac se ježio.

Naš deda-stric, Milutin, bio je opštinski kmet. Nije imao decu, samo sinovce, Živojinovu decu. Voleo ih je ko svoje. Kad su naredili povlačenje preko Albanije, došla naredba da se uzimaju stoka i konji. On je konje voleo više od bilo čega, jer su bili rasni, arapski, u ono vreme vredni tri hektara zemlje. Kazali mu: „Daj konje! Ti ne moraš da ideš, sedi i pazi žene!“ A čovek u snazi bio, 45 godina! Gleda on u konje i ne može da se odvoji od njih! Pa se zaplako i reko: „Kad su moja tri cveta otišla, i jedan poginuo, zašto ja da ostanem ovde? Idem i ja, pa šta bude!“ Mislio je na Leku, Dragutina i Božidara, malopre sam ti reko.

Krene on sa vojskom, za konjima, i ponese jednu kokošku. Svaki drugi dan nosila je jaje i tako ga pratila do Tirane. U Tirani vojska izgladnela, ubiju mu jednog konja da imaju šta da jedu. On drugog konja pusti! Nije dao da ga pojedu, zamisli. Ne znam, valjda nije mogo da gleda. Miran čovek bio.

Razboli se odmah od tifusa... Liniju fronta nije ni video.
Wikipedia, Povlačenje srpske vojske preko Albanije

DRUGI SVETSKI

Taman smo pregurali prvi rat, zadobili smo se malo, kad naišo drugi. Pala Jugoslavija, dedu ti odveli u logor, to znaš. Došo red na sledeću generaciju.

U opštini su zavladali nedićevci, a Ljotić kradom dolazio iz Smedereva. Dođu po mog strica Stevu da ga regrutuju, on pobegne od njih. Znalo se da to nije vojska, da to služi Nemcima. Tita nije bilo ni od korova, ma... da ne pričam. Onda naiđu četnici, mobilišu i tatu i čika Stevu. Steva džambas bio, i od njih pobegne. Javio majci, baba Milji, da ide u Žabare, gde je tata bio u brzohodnoj, da mu kaže da beži. Rusi su dolazili iz tog pravca, od Petrovca prema Požarevcu. Ode Milja u Žabare, a tamo bio neki doktor Cvetković, inteligencija, kultura. Kaže on njoj: „Idi, majko, kući, nema da brinete.“ Ona mislila da je on malo „crven“, pa Rusi neće da ih diraju. Šta se desilo?

Neko je od Nemaca ukrao sanitet, pijani šofer proda benzin i nekako doguraju ta kola do Žabara. Rusi vide nemački sanitet i počnu da ih rešetaju. Naši vikali: „Mi smo Srbi, prijatelji!“, ali ovi pucaju po njima, sila ih izginula nizašta. Tata padne, a preko njega Steva Popović. Tata se pravio mrtav. Kako je iz Popovića tekla krv tati na vilicu, on se trgne i to vidi vojnik, Ukrajinac. Mune ga u slabinu. Tata sklopi ruke i zamoli da ga ne ubije. Mlad vojnik bio. Kaže tati da legne dok ne prođe starešina.

I tako je Duško prvi put ostao živ. Neko je moro u rat, neko nije. Neki vojnik bi ga ubio, neki ne bi. Drugo je kad pucaš na daljinu, a drugo da nekog gledaš u oči.

Posle mesec dana otprilike, Nemci se povukli, a dolaze partizani! Idu za Rusima. I oni se, kao, bore. Sad partizani mobilišu! Uzeli tatu, čika Stevu, oca Slobodanke Lekine i Slaviše Cakleje, Dragomira, još njih desetak. Naši Burjanci nisu hteli da se odvajaju. Svi krenuli u novim kožnim opancima, kupljenim pantalonama, sve novo. Računaju, ozbiljna vojska. Krenuli prema Ljuboviji, a onda na Čačak. Partizani im nisu dali ni da jedu ni da piju, seljanke bi se sažalile i nešto im dale.

Ni pušku im nisu dali. Partizanska taktika je bila da dignu galamu, a Nemci će da pobegnu!

Brankin otac odmah dobio metak u čelo. Izginuše mnogo, svi od 17 do 18 godina. Sve drveće bilo je posečeno od nemačke paljbe. Tatu tu pogode, on nekako pređe potok, rani ga drugi metak. Padne u neki šanac. Tog momenta je čika Steva protrčo pored njega i kaže mu: „Sve ti jebem, ti si gotov. Daj da begam, dete mi kući!“ I to je tatino i Stevino zadnje bilo. Dva brata rođena. Nestade Steva da se ne zna kako je završio.

Tatu prebace u Aranđelovac, u bolnicu. Izvuko se da ga ne oteraju na Sremski front, jer mu je doktor Milosavljević, deda ovoga što je bio gradonačelnik u Požarevcu, demokrata, reko: „Metni malo sodu na ranu, da rana curi. I bolesne teraju u Srem.“ Tamo znaš šta je bilo, cela srpska omladina izginula. Da.

Vikipedija, Posledice nacističkog bombardovanja Beograda 1941. godine

POREZ I OTIMANJE

Zaobišo je mog Duška metak, ali porez nije. Nismo mogli da platimo i komunisti uzmu spavaću sobu strina Vere, Stevine žene, što je u miraz donela. Ajde što su uzeli, i to je mufljuski, ali nisu znali šta će s njom. Bace je na đubre! Prolazio tuda čika Mirko, čast njemu, dolazio nam u kuću, prepoznao Verinu sobu i pita: „Čije je ovo?“ Kažu: „Duška Vukosavljevića, poznatog baštovana.“ Čika Mirko pozove tatu: „Bata Dule, idi i uzmi tvoje.“ Tako smo vratili sobu.

Konje su nam uzimali za vežbe dva puta godišnje, do pedeset šeste. Nije imao ko dolap da okreće. Kuću su nam obilazili danonoćno da vide čika Steva da l’ se pojavio, sumnjali su da je bio sa četnicima. A on u Jasenovcu, tamo ga nisu tražili.

Čeda Fuzija jak je bio, otimao je od nas žito i posle prodavao na crnoj berzi. Luka Stepić je za vreme rata bio nemački čovek, radio za Nemce put do Zabele, a onda za komuniste uzimao od seljaka. Otme ti, a ti posle ideš i kupuješ džak brašna na crno i kukuruz da hraniš svinju. Koji se snalazio kod Nemaca, snašo se i kod partizana. Mita Grom krio se po Dragovcu ceo rat, tamo-vamo, a kad je bilo oslobođenje, on na konju ulazi u Burjan. Mira, sestra mu od strica, iznosi ćilime na ogradu, ide joj brat. A borbu nije video.

Ni u Slobodanovo vreme nije bilo bolje. Ja, na sreću, imam dve ćerke, nisam moro da se postavljam. Kad je bilo bombardovanje devedeset devete, mobilišu mi zeta Branka, moje Vesne čoveka. Otac mu ništa nije reko. I on dođe kod mene za savet. Pita me: „Tata, šta da radim?“ Ja mu ovako odgovorim: „Da ti kažem da ne ideš, neću. Da ti kažem da ideš, neću.“ I on otišo. Bogu hvala, vratio se.

Možeš li da poveruješ da je Dejan, čika Stevin unuk, četvrta generacija Vukosavljevića, mobilisan kad se Jugoslavija raspadala? Poslali ga u Hrvatsku. I Mikicu Vukosavljevića i njegovog sina regrutovali. A komšiji prekoputa poziv, kao, stigo na pogrešnu adresu i nije se odazvao. Devedeset posto dolaze u iste seljačke kuće i tu traže vojnika. Eto, to me jede. Sve imam, sve sam steko, a sekiram se. Ništa se nije promenilo ni danas. Mnogo stradamo. A da te pitaju zašto, ne znaš.

Moram sad da idem kod doktora, zbog noge. Ja sam se, Ljiljo, malo zaneo i pričao sam ti zbrda-zdola, uzbudim se, ne znam odakle da počnem, toliko se u meni nakupilo. Ti izvukuj ono što misliš da treba. E, da ti je baba živa, imala bi šta da ti kaže. Dado, ne izlazi da me ispraćaš, zaladilo opasno, čuvaj se da ne ozebeš.

Srpske snage na oko 70 kilometara od Knina (1993); Autor: Profimedia

(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Ljilja Jorgovanović

FOTO Luka Krivošić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE