Magazin

NEWSWEEK S VUKAŠINOM VOLFOM MINIĆEM: Šibicari iz visokog društva

Nekoliko puta, kada su se ovdašnji mediji bavili njime, Vukašin Volf Minić predstavljan je kao špijun, istražitelj, lovac na ukradeno blago i švercere cigareta, saradnik stranih službi bezbednosti i vojske...



Objavljeno: 31.07.2017. 16:15h
Ni u jednom slučaju  ga eksplicitno nisu nazvali problematičnim, mada su se po načinu pisanja trudili da se takva sumnja nasluti. U Srbiji danas vodi veoma ozbiljan posao...
 
* * *

Kaže da nikada nije bio kriminalac, iako je poslovno povremeno bio blizu tog miljea, niti policajac, već obaveštajac. Pitam ga za razliku između ovo dvoje poslednje, odgovara da je ogromna. „Policajca interesuje istina, mene interesuje laž. Policajcu je neophodan dokaz, meni nije. Meni je potreban presek, analitika, i ne zanima me da ulazim u sve detalje. To drugi rade. Mene zanima zašto i iz kog interesa neko laže, čega se plaši.“

Vukašina Volfa Minića predstavljaju i kao engleskog čoveka, šta god to trebalo da znači. Za Englesku jeste vezan, ali mu to nije bilo prvo odredište u inostranstvu, gde se obreo sa dvadeset i nekom godinom starosti.

„Bio sam učenik generacije, ali sam stao posle treće godine u Srednjoj školi ‘Nikola Tesla’ u Beogradu jer nisam išao u školu. Svi izostanci su mi bili opravdani pošto sam ozbiljno trenirao karate i fudbal. Srbija mi je već 1987. dosadila. Bukvalno tako. Dobar prijatelj, znatno stariji, bio je tada ratni reporter s Bliskog istoka i zainteresovao me je za tu priču. Prosto me je fascinirala. Skupio sam novac i otišao tamo.“

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Prethodno se u Beogradu bavio poslovima obezbeđenja. Kao majstor džuda iz kluba Beograd, tada prve nezvanične agencije za tu vrstu posla, neko vreme je obezbeđivao i Jovana Ćirilova. Na toj vrsti angažmana je izgubio i prvi zub - uvodio je red tokom nižerazredne utakmice igrane u Pinosavi kraj Beograda.

Na Bliskom istoku je upoznao prvu ženu, novinarku Asošijejted presa. Bavio se bezbednošću, uspostavio poznanstva s Englezima i s njima počeo saradnju. „Krenuo sam u egzibicije, malo Bejrut, Liban, Sudan, Čad... Najjači ljudi su bili sa mnom, učesnici rata na Foklandima, odani, bili su tu i Amerikanci.Tako je bilo do 1990. godine.“

O vezama s Engleskom govori sažeto. „Svi muškarci iz porodice bili su oficiri i povezani s emigracijom. Deda s majčine strane, Vukašin Munjaz, promenio je prezime u Uzelac. Umro je u Lesteru 1980. Samo majka i ujak su živeli u Srbiji, niko više od rodbine.“
 
SABOTIRANJE ISTRAGE

U Srbiji se posle odlaska iz nje prvi put „ozbiljnije“ pojavio 2001. godine radeći za britansku istražiteljsku agenciju FIA (Forensic Investigative Associates). Uhapšen je u julu 2002, kad je policija u automobilu u kojem se nalazio pronašla pištolj. Navodnu rutinsku kontrolu obavile su tri interventne policijske jedinice s televizijskim kamerama i foto-reporterima u pratnji. Minić i četvorica njegovih telohranitelja ubrzo su pušteni na slobodu.

Mediji su ga prvenstveno opisivali kao istražioca šverca cigareta koji je početkom devedesetih bio u punom jeku u Srbiji i Crnoj Gori. Međutim, to mu nije bila osnovna delatnost. Od javnosti je donekle ostala skrajnuta informacija da je FIA početkom 2001. potpisala s Narodnom bankom Jugoslavije ugovor o pomoći u pronalaženju novca i privatnih bankovnih računa pripadnika bivšeg jugoslovenskog režima. Prema tvrdnji tadašnjeg guvernera NBJ Mlađana Dinkića, uz saglasnost naše policije i uz preporuku britanske ambasade u Beogradu.

„Svi preskaču veoma bitnu okolnost, takozvane kiparske pare. Nisam se ja prvenstveno bavio švercom cigareta već parama koje su u vreme Slobodana Miloševića iznete na Kipar. S ljudima iz FIA počeo sam taj posao za dobrobit Srbije. To je bilo najvažnije, jer dok se ne stopira i prekine tok novca, nikakva hapšenja nemaju efekta. Srbiji je tada, formalno, bilo bitno da se povrati novac od prevaranata, nazovibiznismena, kojekakvih ‘eksperata’... Ali je to, pokazalo se, bila laž. Posao je bio sklopljen u dogovoru sa Zoranom Ðinđićem, našli smo se ovde i rekao je da će mi dati i dvojicu ljudi koji se razumeju u to - Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića. Još ljudi je bilo angažovano, ali šta su oni uradili, o tome nećemo da pričamo jer sam i dalje pod ugovorom sa Srbijom i ne mogu da iznosim informacije.“

Ugovor koji pominje, pisan i potpisan, nikada nije raskinut. Tvrdi da faktički još radi za našu državu, s pravom da ima obezbeđenje i nosi naoružanje. Za famozni, mada dosad neviđeni „kiparski novac“, kaže da je ogroman.

„Znam tačno, znam koliko Miloševiću, koliko njegovom bratu - 350 miliona, znam koliko Borki Vučić, koja je uzimala pare da ne pričam na čije ime jer me je sramota. Ima tu i Ðinđićevih i Koštuničinih saradnika. Pa ćerka jednog nazovibiznismena iz unutrašnjosti na računu je imala četiri miliona maraka.“

Insistiram na pitanju koliko ukupno novca? Odgovara - 13 milijardi tadašnjih maraka. I to može da se dokaže? „Sve može da se dokaže. Ali onda je došao Dinkić i sve sabotirao. Samo ga je zanimalo da uzme dokumentaciju Beobanke, da vidi ko je i šta radio. Možda kako bi nekoga ucenjivao. Očigledno su tada napravljeni dogovori da od istrage ne bude ništa.“

Neozbiljnost prve demokratske vlasti nakon smene Miloševića, za koju tokom čitavog razgovora nije pokazao ni trunku simpatije, ilustruje primerom donatorske konferencije održane u Londonu 2001. godine. „Labus i Dinkić su me zamolili da organizujem dolazak zaista važnih i uticajnih ljudi, pre svega direktora velikih kompanija. To smo i učinili, platili i dolazak novinara iz Srbije da izveštavaju. I kako je to izgledalo? Prvo, naš ambasador se nije udostojio da ih sačeka u holu, drugo, Labus je govorio na srpskom jeziku, a treće je to što su za našu delegaciju odmah po okončanju konferencije iznajmili autobus za razgledanje London. Stranci koje smo mi dočekali bili su frapirani što ih posle zvaničnog sastanka niko nije pozvao na susrete na kojima se zapravo i ugovaraju poslovi i donacije. Od konferencije ni dinar nismo dobili, iako je ovde objavljivano da su uzete milijarde ne znam čega. To je Srbija, to su naši ‘eksperti’. Mi smo u inostranstvu primitivci.“

Kao ništa manje zapaženu epizodu navodi posetu mladog „eksperta“ iz Srbije kolegi u Londonu. Razgovor našeg predstavnika starog nepunih 30 godina i dva puta starijeg Engleza okončan je izjavom domaćina da je uvređen nepoštovanjem države koja je na susret s njim poslala „besramno mladog čoveka koji bi trebalo da pregovara o važnim državničkim poslovima“. Toliko, kaže, o tome kako mi, a kako svet, doživljavamo „mlade eksperte“.

Vukašin Volf Minić; Autor: Vladimir Šporčić
 
MUZEJ BESMISLA

Na sve načine pokušava da ukaže kako Srbija u svetu nikom nije u vidokrugu. Njega kao Srbina rođenog u Gostivaru u Engleskoj niko za nas nije pitao do 1999. do bombardovanja i „problematičnih odluka Slobodana Miloševića“. Ali uoči NATO bombardovanja ovde dolazi sasvim drugim poslom.

„Načelnik londonske policije me je obavestio da su se na prodaji u ‘Kristiju’ pojavili novčići iz 13. veka. I moj brat je od velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve čuo da se radi o našem iznetom blagu. Englezi su predložili nagodbu, da oni stopiraju prodaju, a da mi... pa, uvek ima naših ljudi koji njima prave probleme. Da ‘opeglamo’ sve to. Te novčiće je u Srbiji kupio naš poznati slikar Momo Kapor, koji je potom rasprodavao našu baštinu. Kada sam stigao u Beograd, posetio sam ga i pitao zna li šta radi?“

Obišao je i visoke predstavnike SPC s kojima je razgovarao i o novčićima i o problemu nacionalnog blaga. Na trenutak ga prekidam pitanjem koliko su sveštenici upućeni u šverc novčića, da li je možda i neko od njih bio upleten? Umesto odgovora, pravi neuobičajeno dugu pauzu za dinamiku svog izražavanja. Ni osmeh ni potvrda, negiranje ili uočljiva grimasa. Zamolio sam ga da nastavi uz opasku da mi je ‘sve jasno“, što je prošlo bez njegovog komentara.

Navodi da je još 2001, dok je boravio ovde, osnovao Asocijaciju za zaštitu nacionalne kulturne baštine „Blago“.

„Mi smo u vreme Vojislava Koštunice pokrenuli inicijativu da se na Kosovu popiše srpska umetnička imovina koja pripada SPC, ali to nije urađeno. Glavni ‘problem’ je bio ko će raditi taj posao i ko će od toga uzeti novac. Naši nisu dozvolili da se to uradi. Zato nemamo predstavu koliko umetničkog blaga postoji na Kosovu i koliko je u međuvremenu ukradeno. Masa umetnina i ikona je pokradena s naše strane. A kada je poslednji put taj popis urađen? Mislim 1867. ili 1877. godine. I to su Turci uradili. Mi ne znamo šta imamo i to ostavlja prostor najgorim manipulacijama.“

Svežijim primerom se nadovezuje na pređašnju priču.

„Uradili smo obezbeđenje muzeja u Požarevcu, najviše puta pljačkanog u istoriji svih muzeja na svetu. Ali kada je ‘Blago’ želelo da uplati donaciju Narodnom muzeju, od mene su tražili da im dodatno platim kako bih im dao donaciju. Za neku papirologiju, za troškove davanja donacije. Na 50.000 evra tražili su još pet-šest hiljada evra za proceduru. Tako se odbija donacija, verovatno zbog nekih drugih interesa, vrlo dobro znajući da će biti odbijeni.“

S navodnom dozom čuđenja ga pitam da li to potkrepljuje sumnje da u Narodnom muzeju postoje falsifikati umetničkih dela, da je zbog toga godinama zatvoren jer neko ne želi da se prikaže šta je zapravo u depoima? „Naravno da postoje falsifikati, originali su u raznim vilama. Iz Srbije je izneto užasno mnogo, a nema popisa imovine ni SPC, ni Narodnog muzeja... Evo, dali smo ideju i želeli smo da organizujemo da deo fundusa Narodnog muzeja koji je stajao u katakombama u etapama i tematski transportujemo i izlažemo na Aerodromu ‘Nikola Tesla’, u okruženju koje je maksimalno bezbedno. Poenta je bila samo koordinacija. Ako se već svi žale da je Narodni muzej nedostupan javnosti, našim ljudima i gostima iz inostranstva, hajde da bar delove izložimo u nekom adekvatnom prostoru, gde dolazi mnogo ljudi i gde mogu to da vide. Naravno da ništa nije urađeno“.

Vukašin Volf Minić; Autor: Vladimir Šporčić

„EKSPERTI“ I LUDACI

Počinjemo razgovor o tome zašto se sada u Srbiji bavi ozbiljnim poslom ukoliko događaje iz poslednjih dvadesetak godina tumači na veoma negativan način. Ostavlja odgovor za kasnije, pre toga želi da mi napomene svoje viđenje realnosti i onoga što joj je, ovako kako danas izgleda, prethodilo.

„Imamo lažne heroje, lažne vrednosti, lažne velikane, sve lažno. Mi slavimo teroristu koji je pokrenuo Prvi svetski rat. Posmatramo sve to iz današnje perspektive, a u tom trenutku on je bio terorista. Nemamo zdrav odnos ni prema čemu, a ono što istorijski vredi švercujemo i preprodajemo strancima. I oni su nam krivi za sve. Stalno su nam drugi krivi. A ovde lopova na svakom koraku. To nema veze ni sa vlašću ni sa opozicijom. Kada su nas proterali sa svih strana sveta jer smo lopovi, počeli smo da krademo svoj narod. I to je čitava priča.“

Iz perioda raspada Jugoslavije navodi „politički slučaj“ kojim se neposredno bavio. Po priznanju, ne baš do kraja.

„Radovan Karadžić je Džonu Mejdžoru za njegovu kampanju u Engleskoj dao oko 100.000 maraka. To je objavio Njuz internešenel. Posle toga me je pozvao urednik Gardijana i pitao da li bih istražio tu priču, pošto je neki, nazoviposlovni čovek iz Beograda tužio Njuz internešenel zbog laži. Proverio sam ga, ustanovio čime se sve bavio i kakve je tragove ostavio. Međutim, pozvali su me poznanici i po principu ‘hajde, Volfe, molim te, ima ženu i decu, teško je, nemoj da si takav’ privoleli da se bez previše buke završi priča o Karadžićevom finansiranju Mejdžorove kampanje.“

Zbog svega što navodi, a lep primer iz njegovih usta nisam čuo tokom sat i po razgovora, pitam zašto se nalazi u Srbiji, šta njegova agencija ovde radi. Objašnjava da su to interes i želja, da je mogao da bira drugu lokaciju u kojoj će mu se nalaziti sedište, ali da se ovde ponešto ipak menja nabolje i da je tu koliko zbog veza sa Srbijom, u istoj meri i zbog klijenata iz inostranstva. Iz opisa delatnosti vidim da mu istrage, koje u njegovom slučaju nekako uvek imaju negativni prizvuk, i dalje predstavljaju osnov zanata.

„Mogli bismo da radimo ovde i za domaće klijente da je uređeno tržište, ali nije. Na našu žalost, ili na sreću, radimo samo sa strancima. Pošto je jugoistočna Evropa tranzitna zona, uglavnom nestabilna u oba smera, i za prodor sa Istoka i iz Evrope ka Istoku, tržište pulsira veoma dinamično, svašta se dešava. Za svaku ozbiljnu analizu i planirani posao strani klijenti moraju da angažuju ozbiljnu analizu, da se obaveste o događajima i dobiju pouzdane informacije. Svi žele da im investicije budu bezbedne, svaki iole ozbiljan biznismen, a mi radimo srednji i veliki biznis, mora u potpunosti da bude obavešten i na osnovu podataka se sačini plan; da zna s kim će sarađivati, koje su mu garancije za investicije, koje eventualne prepreke, kakve su procedure i zakoni, u kojoj se meri sprovode... Tek na osnovu svega toga donose se odluke. Mi nismo konsalting firma koja savetuje investitore, mi ne garantujemo uloge i biznis plan, već istražujemo tržište i informišemo o tome u kakvom će okruženju poslovati. Radimo legalnu zaštitu na istražnom i pravnom nivou, dajemo čistu bazu da bi neko mogao da preuzme biznis i investira.“

S njegovog stanovišta, kaže, sada se „ipak nešto dešava“. Ponovo napominje da smo kao zemlja nebitni i velikim kompanijama i velikim političkim „igračima“.

„Multinacionalne kompanije su osvojile tržišta odavno. Oni su stavili svoje šape ovde samo da drugi ne bi ušli, a ne zato što ovde imaju dobre prihode. Globalno gledajući, to su za njih mizerni iznosi. Dok ne ojačamo kao država, dok ne budemo ekonomski stabilni, ništa se od toga neće promeniti, nećemo moći ni na šta da utičemo. Što pre shvatimo svoju nevažnost, biće nam lakše da se pomerimo napred.“

Ne odustaje od svog gledišta čak ni kada ga pitam za „lokalne teme“, za, na primer, Beograd na vodi i rušenje objekata u Savamali. Posle odgovora nisam imao koncentracije čak ni za pitanje koje sam zaboravio da mu postavim - odakle mu nadimak Volf, od „naših“, ili „njegovih“.

„Beograd na vodi? U čemu je tu problem? To što neko mora da zaradi na tom poslu? Naravno da mora. Nenormalno je da se tako uradi rušenje, slažem se. Ali koju vrednost to realno ima? Nikakvu. To zemljište nije imalo nikakvu vrednost, niko dinara ne bi uložio u njega... Ma, i geostrateški interes za nas - nikakav. Kakvi crni Rusi i Amerikanci, oni nas ne vide na mapi, rade svoje poslove i ne zanimamo ih. To mogu da pričaju samo ‘analitičari’ i neki novinari prognozirajući da li će sledeći svetski rat da počne u četvrtak ili petak, o tenkovima, avionima, budalaštinama. I još ih predstavljate kao eksperte. Vi ste ludi.“


(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Vojislav Tufegdžić

FOTO Vladimir Šporčić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE