Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Godinama se o Dikoviću govorilo kao o „Tominom čoveku“. Sada se sve češće čuje da bi novi šef države ubrzo mogao da ga skloni sa čela Generalštaba



Objavljeno: 31.07.2017. 21:14h
Foto: Ljubiša Diković; Autor: Zorana Jevtić
General Ljubiša Diković nalazi se na mestu načelnika Generalštaba Vojske Srbije šest godina. Imenovan je u vreme kad je ministar odbrane bio Dragan Šutanovac, ali je „prvi vojnik Srbije“ ostao i tokom mandata Aleksandra Vučića, Nebojše Rodića, Bratislava Gašića i Zorana Ðorđevića. Za to vreme je ispratio dvojicu predsednika - Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, a krajem maja je raportirao novom vrhovnom komandantu - Vučiću.
 
U vojnim krugovima se o Dikoviću govori kao o vojniku starog kova - profesionalnom, posvećenom službi, vrednom i hrabrom. Da je reč o časnom oficiru, minulih godina je isticao i vrh države, a Nikolić ga je čak i odlikovao. S druge strane, oni koji ga kritikuju kažu da ima skoro neverovatnu moć prilagođavanja ljudima i situacijama, zbog čega je, ocenjuju oni, tako dugo i uspeo da se održi na čelu Generalštaba. U poslednje vreme se, međutim, uveliko spekuliše da bi odluka o njegovoj smeni mogla da bude među prvim važnijim dokumentima koje će Vučić potpisati na mestu predsednika Srbije.
O tome, ali i o drugim važnim temama - poput bezbednosne situacije u državi, provokacija s Kosova, opremanja srpske vojske, standarda vojnika, ali i o helikopterskoj nesreći iz 2015. godine - Ljubiša Diković govori u ekskluzivnom intervjuu za Newsweek.
 
Prethodnih nedelja se, u krugovima bliskim vrhu vlasti, moglo čuti da biste uskoro mogli da budete smenjeni s čela Generalštaba, pa da vas odmah pitam - plašite li se da bi vas novi predsednik Srbije mogao smeniti?

Profesionalno i odgovorno obavljam ovu dužnost, kao i svaku do sada, gde god i kada god je to državi bilo potrebno. Vojnička profesija puna je velikih životnih iskušenja i čestih promena... Svakoga od nas jednoga dana čeka, vojnički rečeno, „premeštaj na novu dužnost“, i svako će jednoga dana postati vojni penzioner. Živeći vojničkim životom, naviknete se na takve promene. Vojnik ne sme da ima strah od neprijatelja, a kamoli od penzionisanja. Nisam postao general rođenjem, nego mukotrpnim radom, čestitošću i poštenjem. Moj najveći greh je, kako neki mediji kažu, što mi je, i pored svih odricanja i deset prekomandi, porodica ostala stabilna, a deca postala čestiti ljudi.
 
U nekim medijima su navodili da bi vas nedavni, i to navodno tajni, beogradski sastanak s Frederikom Hodžisom, komandantom američkih kopnenih snaga u Evropi, mogao koštati smene. Čak ste označeni kao neko ko „ispod žita šuruje s Amerikancima“... Je li uopšte bilo tog „tajnog“ sastanka?

Ti mediji nemaju pojma, ali znaju šta im je cilj, nisu to bez razloga napisali. Da li načelnik Generalštaba može tajno da se sastane sa bilo kim, i to u svom kabinetu? Pa, oko mene uvek ima živ čovek. Da li je tajni sastanak ako razgovoru prisustvuju još tri osobe - komandant Kopnene vojske, komandant Prve brigade KoV i načelnik Odseka za međunarodnu vojnu saradnju i protokol, kao i prevodilac? Ako jeste, onda su mediji u pravu. Ta poseta je dogovorena još u martu, susret članova obe delegacije realizovan je krajem maja, razgovarano je o temama koje su bile dogovarane u pripremi sastanka, a svi učesnici sastanka mogu se videti i na objavljenim fotografijama.
 
Evidentno je da ste s doskorašnjim predsednikom Nikolićem imali više nego dobru saradnju, čak su vas u određenim krugovima zvali „Tominim čovekom“, tvrdeći još da vas on lično štiti...

Jeste evidentno, lepo ste to rekli. Pa, mislite da drugačiji odnos mogu imati predsednik i načelnik Generalštaba? Prvi kao vrhovni komandant, a drugi kao prvi vojnik. Prethodni predsednik Tomislav Nikolić imao je izuzetno korektan odnos prema Vojsci i na tome mu zahvaljujem. A ja sam najviše svoj čovek, svestan značaja i uloge vojske u savremenim uslovima i uloge načelnika Generalštaba kao prvog vojnika.
 
Da li je tačno da se vojni vrh doskoro delio na dve struje - na ljude bliske Nikoliću i na one odane Vučiću?

Vojska je sistem koji funkcioniše po pravilima i propisima i u njoj nema privilegovanih, niti kakvih podela ili struja. Niko ne može da vuče na ovu ili onu stranu. Ne počiva Vojska na „naš“ i „vaš“, na „moji ljudi“ i „njihovi ljudi“, i tome slično...
 
Očekujete, dakle, dobru saradnju i s predsednikom Vučićem?

Predsednik države je vrhovni komandant Vojske Srbije, prvi u lancu komandovanja, i tačno se zna mesto i nadležnost svakog pojedinca u strogoj hijerarhiji, a na to ne utiču imena i prezimena. Dakle, nema saradnje, nego komandovanje, i zna se gde je ko u komandnom lancu. Ko nije spreman da izvršava naredbe i naređenja pretpostavljenog, taj ne može biti načelnik Generalštaba. Zna se koja naređenja se ne izvršavaju. Pa, kako mislite da to može drugačije da funkcioniše? Obavljao sam dužnost načelnika Generalštaba kada je sadašnji predsednik bio ministar odbrane i tada je sve funkcionisalo po pravilima i propisima, pa nema razloga da sada bude drugačije. Predsednik dobro poznaje Vojsku. Kao ministar odbrane, kao premijer i sada predsednik mnogo je doprineo razvoju njenih sposobnosti. A to ko će biti načelnik Generalštaba je najmanje važno, jer u našoj vojsci ima izuzetno sposobnih generala. O tome, konačno, odlučuje predsednik.
 
Kakva je vaša saradnja s ministrom odbrane Zoranom Ðorđevićem, ima li neslaganja oko nekih pitanja?

Znači li to da sumnjate u našu saradnju? Suviše je ozbiljna funkcija ministra odbrane i dužnost načelnika Generalštaba da se saradnja na bilo koji način dovodi u pitanje. Mi smo veoma ozbiljni ljudi da bi to doveli u pitanje, jer to bi značilo da nismo dorasli funkcijama koje obavljamo niti smo ih dostojni. Priroda dužnosti koja mi je poverena zahteva da saradnja s ministrom odbrane bude intenzivna i profesionalna, uz međusobno uvažavanje, kako bi svi zadaci koje Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije realizuju bili kvalitetno i na vreme realizovani. Ne bi valjalo da svi isto mislimo i sigurno je da postoje različita viđenja nekih problema, što je dobro. Mora da postoji sloboda da svako od nas iznese svoj stav radi donošenja kvalitetne odluke, ali kada se odluka donese, mora se sprovesti. To je jedini ispravan način funkcionisanja vojske. Naša saradnja je korektna i profesionalna i nemam razloga da budem nezadovoljan.
 
Ovo sam vas pitao zato što se prethodnih godina mogao steći utisak da s ministrima odbrane nemate dobru saradnju: navodno ste se s Bratislavom Gašićem sukobili jer je hteo da vas penzioniše, a niste, kako se pisalo, bili oduševljeni ni imenovanjem Ðorđevića.

Prvo, ministar odbrane nema ovlašćenja da penzioniše načelnika Generalštaba. Drugo, kako ćete nekog penzionisati kada ne ispunjava uslove za penziju. Da, to jeste rađeno od 2004. do 2007. godine, kada su ljude nezakonito penzionisali, pa im je na kraju država isplaćivala razliku u platama i kamate. Mogao sam i ja na svoj zahtev otići u penziju 2011. godine...
 
Ali niste...

Nisam. Zašto? Ostao sam da se borim za sposobnosti Vojske, status, standard, opremanje. I to sam činio ponekad, priznajem, netaktično, ali rukovodioci su me razumeli i nisu mi to uzimali za zlo. Kad sam novac od presude Fondu za humanitarno pravo uplatio u humanitarne svrhe, taj isti Gašić mi je poslao poruku: „Bravo, generale!“ Eto koliko smo u zavadi i sukobu. Moj pretpostavljeni mi često kaže da sam sujetan. I jesam kad je u pitanju Vojska Srbije i njena sposobnost. Posvećen sam Vojsci i profesiji. Moja radna nedelja nije ispod 60 sati, a jedan radni dan je retko kada kraći od 11 časova.
 
Vojsku Srbije je pre dve godine zadesila velika tragedija - pao je helikopter, izgubljeno je sedam života, ali čini se da do danas javnost nije saznala sve okolnosti ovog slučaja. Zašto?

Na koje okolnosti mislite? Uzrok pada helikoptera je utvrđen. Ti ljudi su heroji koji su rizikovali život da bi spasli život jednog novorođenčeta. Svako njihovo pominjanje u drugačijem kontekstu bilo bi pogrešno, remetilo bi njihov večni počinak i samo bi dodalo so na već pretešku ranu njihovim najmilijima. Kod nas je sve odmah zavera. Nebriga, samoisticanje, zloupotreba... Pa, nije tako i ne sme biti tako. Najopasniji su površni zaključci i paušalne ocene.
 
Nije bilo nekih opstrukcija istrage, skrivanja informacija...?

Vojska Srbije nijednog trenutka nije skrivala informacije i uradila je sve što je bilo u njenoj moći i u skladu sa propisima koji regulišu postupanja u takvim situacijama. Izveštaji komisija koje su bile formirane predati su u najkraćem mogućem realnom roku Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, a te izveštaje je dobila na uvid i javnost. Utvrđivanje istine o tragediji u nadležnosti je javnog tužilaštva i niko nema pravo da se meša u rad tužilaštva, ni direktno ni indirektno.

Ljubiša Diković; Autor: Zorana Jevtić
 
Viši vojni sud je u ovom slučaju disciplinski kaznio generale iz komandnog lanca - Ranka Živka i Predraga Bandića, i to zabranom napredovanja u službi, pa je ta presuda posle poništena, te slučaj vraćen na početak. Oni su čak tvrdili da su neki dokazi misteriozno nestali - audio-zapis i transkript razgovora posade helikoptera i njihovih pretpostavljenih...

Nije nestao audio-zapis i transkript razgovora posade helikoptera i njihovih pretpostavljenih. Prvi put to čujem. Ne može se ovde reći - kriva je Vojska. Krivac - ako se to utvrdi da jeste - ima ime, prezime i čin. Komisija je utvrdila da propusti postoje, pa pustite sud da to utvrdi. On je najmerodavniji. Komisija može da pogreši, sud - ne. Pravilom o vojnoj disciplini je propisano da su vojni disciplinski sudovi u vršenju sudske funkcije nezavisni i samostalni. Niko, a samim tim ni ja, nema pravo da se meša u njihov rad. Ne raspolažem konkretnim saznanjima o toku sudskog postupka koji se vodi protiv imenovanih, a Vojska će pružiti svu neophodnu pomoć u vidu dostupnih dokaznih materijala po zahtevu vojnih disciplinskih sudova, kada je ovaj, kao i svaki drugi slučaj, u pitanju.
 
Kosovo je, zbog navodnih ratnih zločina iz devedesetih, nedavno izdalo naloge za hapšenje 57 ljudi, među kojima je i vaše ime, a čak su vas, kako se nezvanično može čuti, stavili i na Interpolovu poternicu...

Optužnica je pisana u Beogradu, to je uradila jedna nevladina organizacija, i odneta je u Prištinu. Takvi nezvanični nalozi i poternice svakako su politički motivisani kako bi diskreditovali herojsku borbu koju smo vodili protiv šiptarsko-terorističkih snaga i NATO agresije, te da bi i negativno uticali na rast poverenja u Vojsku Srbije, koji nije u interesu onih koji bi da Srbiju vide na kolenima i koji bi da je u tom položaju ostave zauvek. Vojska Srbije je stub, i to noseći, stub stabilnosti i prepreka svakome ko tu stabilnost hoće da ruši. Tako udar na načelnika Generalštaba ima smisao - oslabiti poverenje u Vojsku Srbije, a onda ćemo sve lakše. Pritom, ne kažem da sam ja zaslužan za poverenje koje Vojska Srbije uživa među građanima, drugi su zaslužniji od mene.
 
I Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo (FHP) optužili su vas za ratne zločine na Kosovu tokom 1998. i 1999. Sud je presudio u vašu korist, ali Fond tvrdi da su dokazi o zločinima uklonjeni. Kako vi vidite te optužbe?

Sam sam sebi najveći sudija. Znam da nisam organizovao, naredio niti izvršio nikakav zločin ili nedelo. Znam da su moje vojnike ranjavale šiptarsko-terorističke snage dok su delili hranu. Ali ima ona izreka „Dva bez duše, jedan bez glave“. Znam i zašto se FHP okomio na mene, ali o tome drugom prilikom. Znam i da je istina na mojoj strani. Za svaki zločin za koji su postojala saznanja pokrenut je postupak protiv počinilaca. FHP to neće da kaže i neće da istražuje počinioce zločina iz redova šiptarsko-terorističkih snaga.
 
Zašto neće, šta vi mislite?

Njihov jedini cilj je da diskredituju herojsku borbu pripadnika vojske i policije na KiM. To je bila herojska borba i zato je za mene 14. jun 2017, kada je održana manifestacija u Debeljači kod Pančeva, bio istorijski dan. Mislio sam da taj dan neću dočekati - da podignemo spomenik vojniku koji je položio život za odbranu otadžbine u NATO agresiji 1999. i u borbi protiv šiptarsko-terorističkih snaga. Puna istina još nije ugledala svetlost dana. Raduje me što će građani Srbije konačno znati pravu istinu o borbama na Košarama, Paštriku, Čičavici, na planini Beriši...
 
Kako danas gledate na bombardovanje Srbije 1999?

Agresija 1999. bila je velika greška NATO, a istinu i junačka dela pojedinaca i jedinica tada Vojske Jugoslavije potisnule su informacije o zločinima i drugim nedelima. Nažalost, bilo ih je, ali ona nisu bila proizvod organizovanog i naređenog čina, već samovolja pojedinaca. Prikazivanje komandira i komandanata jedinica Vojske Jugoslavije kao zločinaca ima „viši“ cilj, koji sprovodi „viša“ politika, van našeg domašaja.
 
Koliko je Kosovo danas bezbednosni rizik?

Nije KiM bezbednosni rizik, već jednostrano proglašena nezavisnost takozvane države Kosovo, kao i sve jednostrane odluke privremenih organa u Prištini. Politička kriza u toj pokrajini, s jačanjem albanskog ekstremnog nacionalizma, podgrejanim velikoalbanskim idejama i lako zapaljivim verskim ekstremizmom, uz povratnike sa sirijskog ratišta, nesumnjivo su velika opasnost za bezbednost svih ljudi koji žive u regionu. Takođe, i negativna retorika može samo ugroziti mir i stabilnost na ovim prostorima. Nije svima stalo do mira u ovom delu Evrope. Neki smatraju da ne treba sve rešiti, misle: „Mora ostati malo gasa i fitilja, zapalićemo ga kada nam bude odgovaralo“.
 
Hašim Tači je rešen u nameri da formira vojsku. Je li ovo opasna provokacija?

To je apsolutno neprihvatljivo za nas, protivustavno, protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, protivno svim sporazumima i međunarodnom pravu. Jedini garant bezbednosti na Kosovu i Metohiji su snage Kfora, s kojim Vojska Srbije ima veoma dobru i profesionalnu saradnju, zasnovanu na odredbama Kumanovskog sporazuma. Svaka jednostrana akcija, pa i najava formiranja vojske od strane privremenih institucija samouprave u Prištini, negativno se odražava na ionako osetljivu bezbednosnu situaciju. Ovakvi postupci samo podižu tenzije u regionu, što nije u interesu nikome ko živi na ovim prostorima.
 
Radikalni islamisti su nedavno poslali poruku da nisu zaboravili na Balkan, da će se vratiti ovde i da ćemo „platiti krvlju“... Da li Srbija ima kapaciteta da se izbori sa ozbiljnijim pretnjama džihadista?

Imajući u vidu da terorizam, kao oblik ugrožavanja bezbednosti, počiva na iznenađenju, mi svaku pretnju ozbiljno shvatamo. Imamo veoma razvijenu saradnju sa stranim bezbednosnim službama, razmenjujemo informacije i imamo kapacitete za adekvatan odgovor na sve pretnje. Niko nije rođen kao terorista. To se postaje. Važno je, ako ni zbog čega drugog, onda zbog neizazivanja pobuda kod ljudi - ne ugnjetavati, ne omalovažavati, ne ignorisati, - ne izazivati u čoveku ono loše. Zlo činiti, a dobru se nadati - ne ide.
 
Imate li podataka koliko ljudi iz Srbije je otišlo da ratuje na strani Islamske države?

Procena je da se na teritoriji Iraka i Sirije trenutno bori više od 500 boraca sa prostora Balkana i svakako da delovanje radikalnih islamista po povratku iz zemalja zahvaćenih ratnim sukobima predstavlja bezbednosnu pretnju u regionu.
 
Neki su vašu izjavu da „moramo da razvijamo sisteme za udar na tuđu teritoriju“ shvatili kao da će se sutradan poći u neke oružane sukobe...

Nikada nisam rekao da moramo da razvijamo sisteme za udar na tuđu teritoriju, već upravo suprotno - da Srbija, iako razvija sisteme velikog dometa, ne predstavlja nikakvu opasnost ni za koju zemlju regiona. Ali, da bismo sebe zaštitili, moramo biti spremni da odvratimo svaku vrstu ugrožavanja spolja, da nanesemo udar i na teritoriju eventualnog neprijatelja. Da i njegova majka „zakuka“ i da dobro razmisli pre nego što krene na Srbiju.
 
Države regiona, pre svega Hrvatska, pojačano se vojno opremaju u poslednje vreme, što se tumači kao pretnja Srbiji. Da li zaista to tako treba shvatiti?

Naoružavanje Republike Hrvatske ili bilo koje druge države u regionu ne tumačim kao pretnju Srbiji. Njihovo je pravo, uostalom kao i naše, da se naoružavaju i opremaju, u skladu s procenama koje imaju. Može se postaviti hipotetičko pitanje - zašto jedna zemlja, članica NATO, ulaže toliko sredstava u naoružanje i vojnu opremu, a u kolektivnom je sistemu bezbednosti? Od koga joj to preti opasnost, odnosno znači li to da postoji procenjena opasnost i da li je neophodan adekvatan odgovor? Što se Srbije tiče, mogu oružje u soške slobodno! Nemamo mi teritorijalnih pretenzija ni prema kome, pa ni prema svojim susedima.
 
Je li Vojska Srbije zaista najjača u regionu?

Ne takmičimo se mi ni sa kim u regionu i svetu, već se usmeravamo ka uspešnom izvršenju svih misija i zadataka koje pred nas postavlja rukovodstvo. Inače, mi smo bili u velikom zaostatku u poređenju sa savremenim svetskim armijama i regionom, ali dosta smo postigli. Vidite, dok su se susedi razvijali i ulagali sredstva u ekonomiju, vojnu industriju, naoružanje i vojnu opremu, mi smo morali da ulažemo u obnovu porušenog. U porušene mostove, pruge, puteve, zgrade, aerodrome... Još smo u pristizanju, ali dosta smo uradili. Dosta, ali još uvek nedovoljno.

Ljubiša Diković; Autor: Zorana Jevtić
 
Koliko ste zadovoljni opremanjem srpske vojske poslednjih godina?

Prethodnih godina intenzivno se radilo na razvijanju i ispitivanju savremenog naoružanja i vojne opreme, s tim da smo razmišljali kako da uposlimo i kapacitete domaće namenske industrije, što ste nedavno imali prilike da vidite tokom vežbe „Čelik 2017“. Naša namera je da, prateći svetske trendove, opremamo Vojsku Srbije po uzoru na najsavremenije armije. Često ponavljam: „Bogati proizvode i prodaju, siromašni i mali kupuju“. Danas mogu samo da izrazim zadovoljstvo veoma dobrim odnosom državnog rukovodstva prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. To najbolje pokazuju velika ulaganja u opremanje naše vojske, što je svakako preduslov za uspeh i napredovanje, pa nema razloga da sumnjam da ćemo veoma brzo dostići postavljene ciljeve.
 
Nije li porazno za državu da srpski vojnik ima platu od oko 32.000 dinara, dok njegov kolega u, recimo, Sloveniji mesečno zaradi najmanje 700 evra?

Naša profesija je specifična i zahteva celog čoveka, a čovek nema cenu. Ako uzmemo u obzir sve ove specifičnosti, složićete se da pripadnici Vojske Srbije zaista zaslužuju veće plate. Kada su me pitali pre desetak godina, kada još nisam bio general, zašto će profesionalnom vojniku veća plata, pa šta on to radi, rekao sam: „Možete li da zamislite sebe kako svako jutro ustajete pre šest časova, u sedam morate biti u uniformi, pa pravo na fiskulturu u čizmama, a onda, bez tuširanja, uzimate opremu od 20 kilograma i idete na obuku narednih šest sati, nakon čega se, sa košuljom i opasačem belim od znoja, vratite u kasarnu, očistite oružje i sredite opremu i obavljate ostale zadatke - od uređenja prostorija i kasarne do pripreme za aktivnosti narednog dana. I sve to zamislite kada pada kiša, na minus 20, na straži, u Kopnenoj zoni bezbednosti... I da li ste mnogo plaćeni!?“ Najčešće sam dobijao odgovor da nisu znali koje su sve to obaveze. A zamislite podoficira i oficira kome, uz to, supružnik ne radi... Znači, jedna plata za hranu, knjige, odeću i obuću itd., a on mora biti uz vojnika, da kisne kao i on, da brine o njemu više nego o sebi, spreman, raspoložen i oran za rad. Pa, to može samo srpski vojnik, podoficir i oficir. Zato što voli svoju zemlju, svoju profesiju, i tu je ljubav iznad materijalnog. E, za te ljude se vredi boriti i to nema cenu.
 
U redu je ljubav prema državi, ali živi se od plate...

Nisam zadovoljan platom profesionalnog vojnika od 32.000 dinara. Pa mislite da neko jeste zadovoljan? Znam - kada bude moglo, biće i više. Tadašnjem premijeru, a sadašnjem predsedniku Srbije, rekao sam da bi prosečna plata u državi bila prava mera za profesionalnog vojnika, pa kolika god ta prosečna plata bila. I siguran sam da će tako i biti, predsednik je to prihvatio. Međutim, svesni smo da u sadašnjoj ekonomskoj situaciji Srbija ne može znatnije da poveća plate svojoj vojsci i naravno da ćemo deliti sudbinu građana i države, što je vojska oduvek činila. Očekujemo najavljeno povećanje plata do kraja ove godine, a uskoro završavamo i predlog izmene postojeće regulative, koja će, direktno ili indirektno, uticati na poboljšanje položaja naših vojnika, ali i onih koji su sa nama donedavno delili vojnički hleb. Ne bih o detaljima, ali recimo da će se odnositi na povećanje dela naknada, na način određivanja visine penzije, na zdravstveno zbrinjavanje, pa i na efikasniji prijem u profesionalnu vojnu službu onih koji sebe vide u uniformi.
 
Imate li razumevanja za proteste vojnog sindikata?

Protest vojnika nije, niti je u srpskoj istoriji ikada bio, način za rešavanje problema. Nisam pristalica protesta. Protesti, koji su predstavljeni u javnosti kao štrajk Vojske Srbije, samo su načinili štetu ugledu vojske i države. Zakon je definisao sindikalno organizovanje u Vojsci Srbije i mi smo otvoreni da, u skladu sa zakonom, pravilom službe i propisima, razgovaramo sa sindikatima. Članovi sindikata su naši ljudi i Generalštab je preduzeo niz mera da se u jedinicama stvore prostorno-tehnički i organizacioni uslovi za sindikalno delovanje, i zato zaista ne vidim pravi razlog da svoja prava traže van naših institucija i našeg sistema.
 
U sindikatu ocenjuju da se srpski vojnik nalazi na ivici bede...

To jednostavno ne stoji, jer ako sagledate širu ekonomsku sliku, videćete onaj deo građana Srbije koji zaista teško živi. Velika većina pripadnika Vojske Srbije svesna je ekonomskih prilika u zemlji i činjenice da su njihova trenutna primanja onolika kolike su i mogućnosti naše države. 


(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​

 
 
FOTO Zorana Jevtić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE