Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

Putniče namerniče, pre nego što dođeš na Staro sajmište, pojedi sendvič. Još bolje je da budeš gladan. I da gladan odeš sa tog mesta



Objavljeno: 31.07.2017. 21:05h
Foto: Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović
Taksijem smo došle do Starog sajmišta.

U senovitoj bašti restorana sedelo je samo nekoliko gostiju. Vreo junski dan, odvratan. Bar je odvratan meni, nemam ništa protiv da neko uživa u suncu s betona. Ovde je prijatno. Čim se pređe Stari most na Savi, pukne zelena oaza u centru grada. Raskošno je drveće koje nas okružuje, visoko, lisnato, zdravo. Da nema gradskih autobusa koji dolaze iz Borče, Ovče, jedva se provlačeći kroz uzanu ulicu pored parkinga dok hitaju ka Novom Beogradu, ništa ne bi narušavalo mir ovog mesta.

„Ako postoji Ovča, zašto ne postoje Kravča, Svinjča, Konjča?“, pitam je, a dim cigarete uzbudljivo je gadan, pomešan sa izduvnim gasovima.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

„Što tako mračiš“, kaže mi. „Uživaj malo, za promenu.“

„Majmunča? Da, Majmunča bi bila džast fajn“, nastavljam da zamišljam imena predgrađa Beograda.

„A ti si rođena na Menhetnu. Ja ću espreso i kiselu vodu. Traži da donesu jelovnik“, osvrće se tražeći pogledom konobara.

„Pusti da izmili psihopata. Ti si me dovela ovde. Ovo mesto budi ono najgore u meni.“

Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović

ŠETNJA U DUŠEGUPKI

Pomislim kako je lepo biti živ. Piješ kafu u rano popodne, drugarica divno miriše na neki novi parfem s notom ruže, poslužuju te, a kad se vratiš kući, čekaju te predvečerje, voće i noć u kojoj te niko neće zvati.

„Znaš li da je baš na ovom mestu bila mrtvačnica?“, opet je pitam. Pa koga ću danas da maltretiram ako ne nju. „Ovde su odlagali mrtve u nemačkom i endehazijskom logoru za beogradske Jevreje. Zemlin Judenlager. Jevrejski logor Zemun.“

„Ne budi patetična. Otkrila si toplu vodu. Naravno da znam za logor na Starom sajmištu. Od tada je prošlo 80 godina! Ako tako gledaš, na svakoj stopi u ovoj zemlji morala bi da stoji neka spomen-ploča, spomenik ili muzej, da nas podseća na zločine nad nama. Hajde da legnemo ovde i budemo mrtve!“, polako se nervira.

„Priznaj da ti Judenlager Zemlin, kad ga izgovoriš ovako na nemačkom, uopšte ne deluje strašno. Malo ti se i sviđa. Znam da se pališ na nacističku estetiku, Leni fon Rifenštal i slična sranja. Svesna si da je to zlo, ali njihove uniforme i simboli te uzbuđuju. Tona filmova koja nas je navodno podsećala na užase nacista zapravo je kod mnogih stvorila grešnu strast. Ti si taj tip“, govorim joj polako, da joj neka reč ne promakne.

„A ti si tako puna morala. Šta je tvoja estetika? Šajkača i opanak? Novi Holivud?“, ljuta je što omalovažavam njen ukus.

Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović

„Moja estetika je da ti pokvarim ručak“, smejem se osmehom zaleđene reke.

„Živi, zaboga! Ne osvrći se! Nemoj kad bacaš napuklu šolju ili neku pocepanu haljinu da mi pričaš kako ti je žao. Jao, ova šolja je svakoga jutra bila s nama, gledala kako dolazimo i odlazimo, smejemo se i plačemo, a sada će je baciti negde gde će da bude sama i tužna“, imitira me. „Ti misliš da stvari imaju dušu.“

„Da“, odgovaram. „Sve što postoji ima dušu. Sve je materija. Svaka materija ima energiju. Šta ćeš, ja sam Marksovo čedo. Kad sam bila mala, učiteljica nas je stalno vodila u jedan spomen-park i pričala kako je tamo streljano mnogo partizana i Rusa. Hodala sam pažljivo po ogromnim travnatim površinama, jer mi se činilo da hodam po kostima. Ni danas ne volim to mesto.“

„Eto vidiš“, njoj je već lakše. „Već tada si volela život. Ne bi da hodaš po kostima.“

„Hodam po mrtvima pijući kafu na mestu gde su ležali.“

„Ne možeš da budeš sigurna da je ovo baš to mesto. Možda je sto metara niže, ili više“, kaže mi blago, kao da sam nerazumna.

„Ne, baš je ovde bila mrtvačnica, u takozvanom Turskom paviljonu. Gledala sam plan logora. Za dva meseca u Judenlageru Zemlin nestala je gotovo polovina Jevreja iz cele Srbije, skoro 7.000 ljudi. Nemci su doveli ‘dušegupku’, kamion čiji su izduvni gasovi bili usmereni u tovarnu komoru. Šetali su ih po okolini gušeći ih ugljen-monoksidom. Posle su ih sahranjivali ili na jevrejskom groblju, noseći leševe preko zaleđene Save, ili u masovnim grobnicama u Jajincima. Kažu da je ta zima 1941. bila jedna od najhladnijih koje se pamte. Toliko im se svidelo, toliko su bili efikasni, da su ovaj koncept primenili u celoj Evropi. Aušvic i ostali logori zapravo su deca Starog sajmišta“, govorim joj. „Kad je ponestalo Jevreja, ovde je bio sabirni centar za Srbe, Rome, partizane, četnike, nepoželjne civile i sve one koji nisu bili dostojni Rajha. Do kraja rata pobili su više od 30.000 jadničaka.“

Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović

CRNE TAČKICE

Topli vetar malo je podigao stolnjak, lišće je zašuštalo. Konobar se pojavio, primio narudžbinu i odmah nam doneo kafu, kiselu vodu i jelovnik. Bio je veoma ljubazan.

„Znate li da je na mestu vašeg restorana nekada bila mrtvačnica?“, upitala sam ga otvarajući kesicu sa šećerom.

Nije bio zbunjen, ni najmanje.

„Koliko ja znam, ovde je bio generalštab. Tako su nam rekli.“

„Generalštab? E, to je druga stvar“, kažem. „Generalštab je okej.“

„Znači, morala si“, drugarica mi više nije ljuta. Smorila sam je najstrašnije.

„Nisu oni krivi što su dobili dozvolu za restoran“, umirujem je. A tako i mislim. „Preko pola veka nisu znali šta da rade sa ovakvim mestom u centru grada. Prvo su porušili ostatke od savezničkog bombardovanja, obnavljali spomen-ploče, pa odavde planirali Novi Beograd, pa davali umetnicima da im ovde budu ateljei, pa ‘zeleni pojas’, pa spomenik odbijen u Jasenovcu čekao šest godina da ga stave, pa muzejske postavke, pa ‘kulturno dobro’, apeli da se logor obnovi... Vesić je tačno pre dve godine najavio zakon kojim će ovaj prostor da se dovede u red. Raspisaće tender za uređenje Centralne kule. Toma prošle zime položio venac... I ništa. Pogledaj taj jelovnik.“

Ona ćuti, okreće stranice, vraća se na prethodnu, bira.

Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović
 
„Ti nećeš?“, pita me. Ne odgovaram.

„Najstrašnije mi je što su logoraši gledali Beograd na drugoj strani reke“, nastavljam. Neće valjda jelovnik da me zaustavi. „Ona mačka, istoričarka Olga Manojlović Pintar, pisala je da su za Beograđane oni bili tako daleko da su predstavljali samo crne tačkice na zaleđenoj površini reke. Kaže da je potiskivanje sećanja na ovo mesto simptom ozbiljnog problema.“

„Ja sam u ozbiljnom problemu šta da naručim“, kaže i čita. „Šarena ćuretina s njokama, ćuretina od srca, biftek u pogači, diplomat stek, piletina u sosu od suvih šljiva, ćevapi na panju, butkice u kupusu, fokača, kesten-pire, voćna salata, čoko-brauni... nisu im visoke cene. Ova šarena ćuretina me mami. Šta ćeš ti?“

„Ja ću slab čaj, bajatu čorbu od kupusa ili krompira i malecno parče kukuruznog hleba. To su jeli logoraši“, čitam i ja svoj jelovnik.

„Presede mi ručak“, kaže.

„Neka ti presedne“, kažem. I slučajno gurnem šoljicu. Kafa se prosula po stolnjaku.

Neko je žedan.

Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović

LOGOR I MOL

Ipak sam je naterala da naruči tu šarenu ćuretinu. Volim ja moju drugaricu. Pijuckala sam kiselu vodu. Ispričala sam joj i dva vica, jedan koji nije čula i jedan stari, s bradom, o Cigi u logoru. Lupa Ciga na prozorče gasne komore i viče: „Otvaraj, brale, će se pogušimo!“

Smejemo se obe, ona se hvata za stomak, koji treba da svari tu šarenu ćuretinu.

„Hajde da odemo do Ušća!“, predlaže mi. „Nisi tamo ušla sto godina! Pogledamo malo obuću, popijemo još jednu kafu i zaokružimo dan.“

Odmahujem glavom. Naporni su mi šoping-molovi. Osim toga, kad me je pozvala na ručak u taj restoran „gde je hrana izvrsna“, malo sam čitala.

Baš mi se dopao esej Srđana Radovića, doktora etnologije i antropologije, koji se zove „Politike prostora i sećanja u Srbiji: Kako naučiš da prestaneš da brineš o logorima, a zavoliš šoping-molove“. Radulović je esej pisao 2009, primećujući da dok u svetu kultura sećanja na Drugi svetski rat polako raste, u Srbiji je to sećanje prepušteno zaboravu. Umesto memorijalnog mesta, na Starom sajmištu u najboljem slučaju može da se očekuje memorijalno „ne-mesto“. To dokazuje izgradnja mamutskog šoping-centra udaljenog stotinak metara od nekadašnjih logorskih paviljona.

Radović podseća da je početkom devedesetih postojao pokušaj da se izgradi šoping-centar preko puta ulaza u Aušvic, ali Poljaci to nisu dopustili. Njihovo pitanje je glasilo: „Da li je primereno smestiti mol u blizini bivšeg koncentracionog logora?“ U srpskom slučaju, nešto drugačija dilema proganja srpsku elitu: „Da li je primereno graditi memorijalni centar u blizini mola?“ Genocid i mračna prošlost nisu dobri za biznis, zaključuje Radović.

Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović

Ništa od toga nisam rekla drugarici. Platila je račun i krenule smo u malu šetnju.

„Nema smisla što ništa nisi pojela“, zagrlila me je. „Mogla si da uzmeš bar neki slatkiš.“

Zagrlila sam i ja nju. Neka pomisle da smo još jedan srećan par.

„Izvini“, počela sam, „ali što moraš da ručaš baš ovde? Da li bi jela hamburger obilazeći Aušvic?“

Osetila sam da joj je dodijalo.

„Ali ovde nema ničega!“, povikala je. „Da ne znaš, nikad ni po čemu ne bi uvidela da je ovde bio koncentracioni logor! Nisam ja jedina, mnogo ljudi dolazi tamo da jede. Neću da se sećam toga! Dosta mi je prošlosti, glave nam je došla. Život teče dalje. Želim da mislim na sutra!“

Okrenula sam se.

„Ko ti garantuje da imaš sutra? Niko. I oni koji su završili u dušegupki možda su samo dan ranije mislili da imaju sutra. Sutra je reč za egoizam zdravih, neznanje oholih i alavost glupih. Osvrni se malo, biće ti lakše da razumeš šta se dešava. Ako hoćeš da zatvaraš oči i uši, zatvori i nos. Istorija smrdi, i to zauvek.“

„Idi kući“, rekla je. „Idi kući.“

Staro sajmište; Autor: Vladimir Milovanović

(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Ljilja Jorgovanović

FOTO Vladimir Milovanović

   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE