Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

Ko profitira od učestalih rehabilitacija, kome je u interesu da negira antifašizam i zlostavlja Rome, zbog čega je fontana na Slaviji podseća na javni WC, o poređenju Tita i Vučića, govori istoričarka čija je knjiga „Monopol na cenzuru“ cenzurisana u Srbiji



Objavljeno: 31.07.2017. 21:04h
Foto: Radina Vučetić; Autor: Marina Lopičić
Istorija je na ovim prostorima uzbudljiva a Radina Vučetić, vanredna profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, čini je prijemčivom i zanimljivom i onima koji su bežali sa časova.

Njena prva knjiga „Koka-Kola socijalizam“, o amerikanizaciji jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina, doživela je nekoliko izdanja, druga, „Monopol na istinu“, bavi se temom cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji i zahvaljujući nikad aktuelnijoj temi - cenzuri - medijski je prilično skrajnuta, ali ova vatrena profesorka ne odustaje od bacanja vrućih tema na sto srpske javnosti.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Grozi se istoričara opšte prakse i nećete je videti da debatuje u raznim televizijskim emisijama. Zatekao sam je usred priprema za izložbu o Titu i Africi, i odmah smo naišli na prepreku, ona daje intervjue isključivo pismenim putem, a ja razgovaram samo uživo. Rešili smo problem - našli smo se u njenom stanu.
 
Da li može da se napravi poređenje cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji i ove koja je na delu danas?

Naravno da može. Istražujući cenzuru šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, shvatila sam da je ona samo lakmus papir koji pokazuje kakva je neka vlast. Kroz pitanje cenzure pratila sam kad partija gubi svoj legitimitet. Cenzura se pojačava kad vlast gubi moć i kad nije sigurna u sebe. U tom smislu je vrlo zanimljivo razgovarati i o cenzuri danas, koje ima, čini mi se, mnogo više nego u periodu jednopartijskog sistema. Pritiscima i zabranama ova vlast kao da nam poručuje da nema legitimitet i da ne veruje u sebe. Ako verujete u sebe, šta vam smeta polemika na različite teme, šta vam smeta da se čuju različiti tonovi? Različiti tonovi su se čuli u jednopartijskom sistemu u Jugoslaviji, čak i u partijskim glasilima kao što su Borba ili Komunist, polemisalo se na različite teme, a iz toga se vidi da se tada preispituje i sama partija... Reše da ospore film Puriše Ðorđevića „Jutro“ i tri nedelje o tome ide polemika u Borbi, na drugoj strani partijskog glasila - neki napadaju Purišu Ðorđevića, ali mnogi ga i brane. U Komunistu sve vreme kasnih šezdesetih, ranih sedamdesetih postoje debate na različite teme. Dovoljno je pogledati Praksis, Korčulansku letnju školu, filmove crnog talasa i jasno je da su kritički tonovi bili prisutni. I ne samo da su bili prisutni nego su svi ti kritički tonovi finansirani od države - država je finansirala snimanje filmova crnog talasa, država je finansirala Korčulansku letnju školu i Praksis. U tom jednopartijskom sistemu, u toj zemlji koju danas svi pokušavaju da predstave kao crnu i totalitarnu, čini mi se da je bilo više prostora za otvoreni dijalog, bar negde do 1971-72. godine nego što je to slučaj, nažalost, danas.

Sudeći po tome kakva je sad cenzura, znači li to da je ova partija na silaznoj putanji?

To je vrlo šizofrena situacija jer rezultati izbora nam govore da je Srpska napredna stranka dosta jaka i otuda čudi ovakav pritisak na medije, na kulturu i zapravo na sve segmente života. To nas dovodi do pitanja da li ta partija zaista ima toliku podršku koliko pokazuju izbori ili ova vlast samo nije sigurna u sebe. Možda ima toliku podršku, ali ona sama ne veruje u nju. Postoji još jedna opasna mogućnost, a to je da čovek koji je na vrhu piramide nije nimalo siguran u sebe ili ima neke probleme koje ja kao istoričar ne bih mogla da tumačim. To je pitanje za neku drugu profesiju, da protumači zašto se on toliko plaši drugačije misli.

Trenutna medijska slika nam govori da zapravo živimo u jednopartijskom sistemu.

Ne, mi živimo u višepartijskoj diktaturi. Ne znam da li smo ikad imali ovoliko stranaka i pokreta, ali suštinski mi imamo jednog čoveka i jednu partiju. Čak nije ni jedna partija, mi imamo jednog čoveka.

Često se pominje autocenzura. Formalno mi je jasno šta je, praktično baš i ne... Šta bi bila, recimo, autocenzura za jednog pekara?

Pekara niko do sada nije cenzurisao dok mesi hleb ili pravi kifle, pa ne znam ni što bi se sam cenzurisao. Cenzura i autocenzura su prvenstveno tamo gde su intelektualci. Pekari i radnici se zastrašuju na druge načine. Zaista ne znam da su nekom zabranili da u fabrici stavlja poklopac na jogurt ili da su naredili pekaru kako da napravi kiflu ili baget. To prosto ne zanima ni ovu vlast, ona na te ljude utiče na drugi način. Ali i ovi izbori su pokazali, ne mislim samo na vlast nego i na opoziciju, da je svima stalo da imaju podršku intelektualne elite. To je grupa ljudi koju treba pritiskati, pridobiti...

Jesu li i vas pokušali da kupe?

Ne bih koristila reč kupiti, pre bih govorila o ponudama koje čak nisu ni nepristojne, štaviše su vrlo pristojne, ali meni takve ponude ne trebaju, meni treba moja sloboda. To je prosto način delovanja svake vlasti, s tim što ova to radi prilično intenzivno. Što se cenzure tiče - ona manipuliše ljudskim strahom. Bavila sam se time kako je ona izgledala iza „gvozdene zavese“, u Sovjetskom Savezu i zemljama Istočnog bloka. Jugoslavija je bila potpuno drugačija zemlja i ne možemo da govorimo ni približno o cenzuri kakva je bila iza „gvozdene zavese“. Veliki broj intelektualaca koji su bili cenzurisani u Istočnom bloku, Sovjetskom Savezu, Čehoslovačkoj, Poljskoj su govorili da su najgore makaze ne one koje su sekle filmove, knjige i novine, nego makaze u glavi. To je kad vas sistem natera da se kontrolišete i da stalno mislite šta je ono što smete da napišete, kako treba da izgleda film koji treba da režirate... E, to je najperfidniji vid cenzure - da se zapravo sve vreme autocenzurišete - i to je danas ovde vrlo prisutno. Mislim da su trenutno novinari najponiženija profesija u Srbiji. Zbog toga što znamo koliko je danas teško naći posao, a lako izgubiti postojeći, mnogi su ucenjeni da pišu poželjne, „ljubazne“ tekstove. Čak ne moraju da glorifikuju partiju i vođu, mada to besramno rade, dovoljno je samo da se izbegavaju neprijatne teme. Moja knjiga „Monopol na istinu“ je medijski skrajnuta i to bi verovatno bilo isto tako i da sam se bavila cenzurom za vreme diktature kralja Aleksandra. Sama reč cenzura očigledno izaziva strah kod novinara, pa se o tome prosto ne razgovara, ne piše. Sličnu poruku sam dobila iz biblioteka širom Srbije. Ja sam ranije sve što sam radila predstavljala u raznim bibliotekama, sada je to nemoguće. Prosto neću da pravim nezgodne situacije direktorima biblioteka u Srbiji, divnim ljudima, koji se izvinjavaju što knjiga ne može da se predstavi kod njih jer se bavi temom o kojoj ne sme da se govori. To su te makaze u glavi. To je taj strah.

Da pekar ima „makaze u glavi“ koje brane da se u hleb stavlja brašno, verovatno bi rekao: „Takav hleb neću da pravim.“ Zar ne bi tako trebalo da reaguju i ovi što se nazivaju intelektualnom elitom? Razumljivo je objašnjenje teška finansijska situacija, veliki krediti, mala deca, ali oni više ne rade svoj posao, već prave privid tog posla.
- Mislim da treba biti hrabar. Moje životno opredeljenje je bilo da budem hrabra, da biram teme koje su neprijatne na ovaj ili onaj način, a cenzura je svakako neprijatna tema. U tom smislu je stvar intimne odluke svakog pojedinca da li će pristati na (auto)cenzuru ili neće. Nisu to lake odluke, ljudi su trenutno u velikim intimnim dramama. Onog trenutka kad pristanete na autocenzuru, vi idete protiv sebe. Problem sa svim mehanizmima cenzure, bez obzira na to da li govorimo o Sovjetskom Savezu, socijalističkoj Jugoslaviji ili o današnjoj Srbiji, jeste to što je ona neuhvatljiva. Vrlo je teško uhvatiti mehanizme, niko ne voli da kaže „ja sam cenzor i ja ću sad da te cenzurišem“. Ako vi pogledate ustave svih zemalja, zemalja socijalističkih i komunističkih za vreme Hladnog rata, ako uzmete Ustav Kine, sve su vam slobode zagarantovane, ali ih suštinski nemate. To je ta „cenzura bez cenzure“. To su opasne stvari i one funkcionišu na različitim nivoima. Recimo, 60-ih i 70-ih godina to je najčešće bio poziv nekoga iz partije, telefonski, koji je nemoguće dokazati, s porukom „pa nije vam baš pametno da spremate tu predstavu“. I onda kreću pritisci. Ali to je bilo vreme samoupravljanja pa je postojala i tzv. samoupravna cenzura, koja je isto bila vrlo perfidna jer je terala same institucije da ukidaju svoja dela. Kad se pošalje mig da je neka predstava problematična, onda umetnički savet pozorišta donosi odluku da se predstava skine. Isto tako je bilo sa štampanjem knjiga. Onda to daje privid da nema cenzure, jer nije rekla partija „zabranite ovo delo“, nego su sami ljudi iz te kuće rekli „ovo je problematično i hajde da to ne igramo“. Postojali su i signali koji su se slali preko SUBNOR i onda bi krenuli orkestrirani napadi, medijska hajka i sama kuća bi skidala delo, ili bi pak javni tužilac pokretao proces protiv samog umetničkog dela. Ali zanimljivo je da su i u tom jednopartijskom sistemu kad se pokrene hajka protiv nekog umetničkog dela, postojale hrabre sudije koje su presuđivale u korist umetnika i branile umetnička dela.

Radina Vučetić; Autor: Marina Lopičić

Dajte to ime, da ga upišemo velikim slovima.

LJUBOMIR RADOVIĆ. Taj sudija ima toliko procesa koje su tužioci pokretali protiv umetničkih dela, a on ih je rušio, odnosno donosio presude u korist umetničkih dela. I sad zamislite ono vreme jedne partije i očigledne hajke na neko umetničko delo, a vi se kao sudija ponašate časno. To je velika poruka i za nas danas, za tu profesiju, ali i svaku drugu, da se može sačuvati čast i da se mogu donositi odluke koje brane struku, a ne koje brane vlast.

Teško da ćemo naći tako svetle primere danas, mnogo je više onih koji se utrkuju da se dodvore vlastodršcima, kao da je neko ispalio hitac za start trke na 100 metara za uvlačenje Vučiću.

Veoma je važan primer dodele, odnosno nedodele ili dodele nagrada svima na Sterijinom pozorju. Prosto ne mogu da verujem da je Miki Manojlović osoba koju je Vučić zvao i rekao „ovaj ne može da dobije nagradu i vidite šta ćete s tim“. Mislim da je tu gora stvar u pitanju, da je sam Miki Manojlović želeo da se dodvori. To su ti strašni trenuci - kad to niko ne traži od vas, ali vi želite da pokažete koliko ste lojalni. I ta želja za pokazivanjem lojalnosti je onako bljutava, ne znam prosto kako ljudi nisu svesni da nijedna vlast ne traje večno, pogotovo u zemljama gde ipak postoje kakvi-takvi demokratski izbori. Ne verujem da Miki Manojlović može da bude sam sa sobom srećan i zadovoljan što je uradio jedan lojalni gest spram ove vlasti, kad je dobio ovakav šamar od esnafa kome pripada. Šamar koji u potpunosti zaslužuje.

Svesni su oni toga da vlast nije večna, ali imam utisak da ti umetnici veruju kako su oni večni i da mogu da budu uz svaku vlast, pa Miki Manojlović ili Lazar Ristovski lagodno plivaju iz jedne bare u drugu.

Ovakvim postupcima sve te bare bivaju sve dublje i prljavije i samim tim će njihovo davljenje u tim barama biti gore.

Neke vaše kolege otvoreno prilaze partijama i zarad partije i tumače istoriju valjda po uzusima partije.


Zapravo niko nije toliko otvoreno u nekoj partiji. To je više - pri partiji. Osim Predraga Markovića. Ako ste na njega mislili, znam ga mnogo godina i mislim da je s tim izborom njemu mnogo teže sa samim sobom nego što je to istorijskoj struci. Ostavljam pravo svakome da iz ovih ili onih razloga bira političku opciju. Moje životno uverenje je da istoričar ne treba da se politički opredeljuje, što ne znači da ne treba da ima svoj politički stav. Moji politički stavovi su uvek bili prilično jasni, ali mislim da sebi treba ostaviti tu privilegiju da kritikujete svaku vlast, svaku partiju, a da sačuvate svoj integritet.

Istorija je dosta kurentna roba kad je dnevna politika u pitanju, u modi je brzopotezno podizanje spomenika „neznanim junacima“, rehabilitacije su u trendu, istoričari neprestano tumače prošlost menjajući sadašnjost. Istorija je postala književni rod, koliko se zapravo tu fabulira?

Mislim da nije književni, više je paraknjiževni, i sve češće prerasta u jeftinu publicistiku i rijaliti istoriografiju. Ne želim to da kažem za celu svoju struku, jer ima istoričara koji časno rade svoj posao. Ali imate ljude koji iz ovog ili onog razloga pristaju na političke igre. Ta igra političke moći i za političku moć je očigledno vrlo fascinantna. Drugo, dosta tu ima i priča o novcu, zna se koje teme donose novac. Konkretno, kad su rehabilitacije u pitanju, čaršija bruji da postoji i određeni unapred dogovoreni procenat ako dođe do restitucije, ako određeni rehabilitovani, odnosno njihove familije, dobiju finansijska sredstva, da deo kolača sleduje „izvođačima radova“. Kao i u mnogim stvarima, ispostavlja se da i u istoriji treba pratiti tokove novca.

Što smo sada rehabilitovali Nedića?

Strašne su posledice tih rehabilitacija po društvo jer mi rehabilitujemo fašizam, pljujemo po našoj antifašističkoj tradiciji. Mi zapravo pljujemo po svemu onome što su bile najpozitivnije tekovine Jugoslavije. Pljuvanjem po toj Jugoslaviji, koja je deo našeg identiteta, mi pljujemo po sebi. Te rehabilitacije su zaista velika sramota i moje struke, ali i velika sramota sudstva. Došlo je do jednog sumanutog obrta - sudije su te koje pišu istoriju Drugog svetskog rata i perioda neposredno posle njega. Retko se pojavljuju i za mišljenje pitaju oni koji su zaista stručni i za temu Drugog svetskog rata i za pitanja i partizanskog i Ravnogorskog pokreta, a naročito za pitanje kolaboracionističke Nedićeve vlasti. Pitanje rehabilitacija se više odvija u medijima i u sudskim dvoranama nego što se odvija u struci. Pa tako dođe do toga da se kao pozitivan i demokratski čin prikazuje rehabilitacija Nikole Kalabića, a da se ne pominju strahoviti zločini tog čoveka. Koren toga je negiranje antifašizma i negiranje cele jedne zemlje. Mi smo došli do svojevrsnog paradoksa - dok se ceo svet koji je bio na pravoj strani u Drugom svetskom ratu diči svojim antifašizmom, mi se njega stidimo i glorifikujemo drugu stranu. To je do te mere bolesno i suštinski je pokazatelj naše autodestrukcije.

Podizanje dosta diskutabilnih spomenika ovde je skoro postalo hobi. Čemu to?

Kao da postoji želja da se ubije ovaj grad. Hajde da se vratimo u taj „ozloglašeni“ socijalizam i osvrnemo se na spomenike Bogdana Bogdanovića, Vojina Bakića, Dušana Džamonje, na tu umetnost socijalističkog modernizma. Time smo se ponosili onda, a trebalo bi i sada. Moje kolege univerzitetski profesori iz inostranstva su fascinirani time šta je Jugoslavija uradila sa svojim socijalističkim modernizmom, kako su izgledali spomenici narodnooslobodilačkoj borbi, kako su izgledali memorijali. I ne samo to, profesori arhitekture s najuglednijih svetskih univerziteta dolaze sa svojim studentima i pokazuju im socijalistički Novi Beograd, da se vidi po kojim visokim merilima je pravljen taj u tom trenutku novi grad. A gde smo mi došli danas? Da se usred tog fascinantnog Novog Beograda podižu one crkve model Gračanica, Ravanica, neomalterisane, koje potpuno odudaraju od svega. Ako pogledate u svetu kako izgledaju nove crkve i džamije koje se grade - pa to je vrh moderne arhitekture. A mi dižemo kič spomenike i kič objekte. S kolegom, profesorom iz Oksforda, prošla sam kroz Tašmajdan i kao za inat od svega tamo, a ima recimo onaj lep spomenik Don Kihotu, on je šokiran stao kod spomenika Alijevu i pitao: „Šta je ovo?“ Odgovorila sam: „Spomenik Alijevu.“ Zblanut je samo pitao: „Zašto?“

Radina Vučetić; Autor: Marina Lopičić
 
Baš me zanima - zašto?

Stvarno nisam umela da objasnim, kao što ne umem da objasnim, u stvari umem, ali me užasava to objašnjenje, otkud ovoliko podizanje ruskih spomenika, odnosno spomenika raznim Rusima, kao da smo ruska gubernija. I kako uopšte izgledaju svi ti spomenici, kao neki pervertirani naprednjački socrealizam, a ne moderna vajarska dela! Da ne pričam o fontani na Slaviji. To je urbicid. Kad sam bila mala, mnogo sam volela knjigu i seriju „Klošmerl“, zbog beskrajno duhovite polemike lokalnog stanovništva i vlasti oko javnog WC koji treba da se podigne nasred jednog malog grada u Francuskoj. Ta fontana na Slaviji me strašno podseća na taj „Klošmerl“, na jedan javni WC nasred grada. Da ne pričam o izmeštanju spomenika i grobnog mesta Dimitrija Tucovića. Sa njima su izmešteni stavovi i ideje koje je on zastupao, negirana je srpska socijaldemokratska misao, negirano je sve za šta se Dimitrije Tucović zalagao, od njegove borbe za radnička i ljudska prava do bespoštedne kritike srpskog nacionalizma. Mi se stalno pozivamo na našu tradiciju, a sami gazimo po njoj. Mi ubijamo ovaj grad, odnosno ne mi, neko drugi ubija ovaj grad i pravi od njega kič palanku. To je kao neka osveta loših đaka, osveta onih koji ne vole Beograd. Sa tom količinom jeftinog mermera i nekvalitetnog betona kao da sami sebi pravimo nadgrobni spomenik, ili pravimo nadgrobni spomenik jednom gradu koji možda nikad nije bio mnogo lep, ali bojim se da nikad nije bio ni ovako ružan. Ali uvek je imao duh, a sada taj duh nestaje pred šarenim vašarskim sijalicama i mi umesto nekadašnje modernizacije imamo skopljeizaciju Beograda, sa svim tim spomenicima, fontanama i megalomanskim projektima.

Kako preživeti ovoliku količinu istorije koju neprestano proizvodimo?

Neprestano proizvodimo, a ne možemo da je svarimo. Naš problem je što imamo i previše istorije i previše pisanja o istoriji, ali se bojim da se suštinski izbegavaju važna preispitivanja velikih tema. Sudeći po medijima, glavni trend u našoj istoriografiji je da se piše o rehabilitacijama, zapravo negaciji antifašizma. Pored toga što je to anticivilizacijski gest, imamo situaciju i da bežimo od suštinski važnih tema. Sledeće godine se obeležava sto godina postojanja Jugoslavije. To je jedan vrlo važan jubilej, trenutak u kome treba da se ozbiljno bavimo Jugoslavijom - i Kraljevinom Jugoslavijom i socijalističkom Jugoslavijom, ali i nečim što je svima kao kost u grlu, a to je raspad Jugoslavije. Poslednja knjiga o istoriji Jugoslavije naših istoričara je ona Branka Petranovića iz 1988, dok je ta Jugoslavija još uvek postojala. Da li je moguće da 30 godina kasnije mi nemamo istoriju Jugoslavije? Da li je moguće da nemamo jednu ozbiljnu biografiju Tita, ako izuzmemo odličnu knjigu Todora Kuljića, ali on je sociolog, ne istoričar. Da li je moguće da istoriografska struka nije našla za shodno da se bavi Titom, da se bavi Jugoslavijom? I da li je moguće da istoriografija nije našla za shodno da se bavi raspadom Jugoslavije? To ne znači da nema istoričara koji se time bave, i tu su vrlo pozitivnu ulogu preuzele nevladine organizacije. One su te koje su od početka ratova u Jugoslaviji, za vreme njenog raspada i kasnije forsirale i konferencije i projekte u kojima su se postavljala neprijatna pitanja. Ni država ni većina medija još uvek ne postavljaju ta neprijatna pitanja, ne razgovara se ozbiljno ni o Jugoslaviji ni o njenom raspadu, pa ostaje samo ono što nam se servira kroz medije i revizionističku istoriografiju - da je Jugoslavija bila tamnica naroda, totalitarna država, da je Tito bio diktator, a da su nam se ratovi desili.

Ali Jugoslavije se ne odričemo samo mi već i Hrvati i sve ostale republike.

Zato što se nije suštinski preispitala ta zemlja. Ali mi ipak imamo drugačiju situaciju od ostalih. Hrvatska je posle ratova dobila svoju državu, Slovenija je dobila svoju državu, a mi smo zapravo izgubili sve ratove i to je jedno veliko opterećenje, a nikad nismo priznali sebi da smo ih izgubili, kao i zašto smo ih uopšte vodili. Odricanje od Jugoslavije ima potpuno različite razloge u Hrvatskoj i različite u Srbiji, ali je svima zajedničko bežanje od Jugoslavije. Zato se stalno potenciraju termini „bivša Jugoslavija“ i „region“. Govoriti o Jugoslaviji samo kao o regionu je opet izbegavanje promišljanja te Jugoslavije.

U poslednje vreme bavite se Titom, odnosno Titom i Afrikom. Koja je sličnost između Tita i Vučića, na kojoj predsednik voli da insistira.

Vučić bi pomislio velika, ja bih rekla nikakva. Tito je svakako bio veliki svetski državnik. Uspeo je da napravi najznačajniju stvar u istoriji socijalističke Jugoslavije, a to je taj razlaz sa Sovjetskim Savezom. Reći „ne“ Staljinu i Sovjetskom Savezu, i to 1948, bila je neverovatna hrabrost. To je jedan neverovatan politički čin koji je opredelio živote ljudi u toj Jugoslaviji posle 1948. pa do njenog raspada. Jesmo bili zemlja sa socijalističkom ideologijom, ali zemlja koja je imala neverovatne slobode, koje ne mogu da se porede sa slobodama u zemljama Istočnog bloka. Drugo, Tito je umeo da proceni hladnoratovsku situaciju i da se okrene prema Zapadu, da izvuče iz Zapada najveću moguću korist, a u svojoj želji da očuva neutralnost Jugoslavije on se okrenuo zemljama Trećeg sveta i postao jedan od lidera Nesvrstanih, uspevši da sebe uzdigne u, zaista, političku figuru svetskog formata. Danas se Tito negira na milion načina, ali njegova uloga u svetskoj politici je zaista bila fascinantna. Prolazila sam kroz arhivsku građu mnogih ključnih događaja, od sukoba na Bliskom istoku do invazije Čehoslovačke, i vi imate situaciju da američki predsednici i svetski lideri pišu Titu i pitaju ga za mišljenje, traže da posreduje. Nešto ne mogu da zamislim da sada neko pita Vučića da posreduje u velikim svetskim krizama.

Evo, pokušao je u Makedoniji.

Mislim da ga niko nije pitao da tu posreduje. A što se tiče Vučića i njegove želje da bude Tito, on je u velikom problemu jer ne treba zaboraviti da potiče iz partije koja je najsnažnije negirala Tita i titoizam, setimo se samo Šešeljevog probadanja Tita glogovim kocem i izbacivanja Tita iz Kuće cveća. Vučiću je zapravo jedan veliki haos u glavi u vezi s tim, jer mu se, s druge strane, sviđa da bude kao Tito.

Profimedia, Josip Broz Tito i Abdel Naser

Šta je Titu značila Afrika?

Prvo sam se bavila amerikanizacijom Jugoslavije, jugoslovensko-američkim odnosima, a samim tim i odnosima Tita i Amerike. Veoma je zanimljiva njegova moć da uspe da od Amerike dobije sve, ali da sačuva nezavisnost, bez obzira na to što mislim da je njemu sve vreme srce bilo u Sovjetskom Savezu. Ali to se nije videlo, bio je vrlo tvrd u odnosima sa Sovjetskim Savezom, braneći nezavisnost Jugoslavije. Sad mi je u kontekstu Afrike nekoliko stvari zanimljivo, one su vrlo važne za današnji trenutak. To okretanje Trećem svetu je bio jedan neverovatan politički čin, za koji Tito čak nije imao ni mnogo razumevanja unutar same partije. Ali se to ispostavilo kao dobro pozicioniranje Jugoslavije, da kroz Nesvrstane i kroz Ujedinjene nacije zapravo vodi visoku svetsku politiku. Kao što je antifašizam najznačajnija tekovina Jugoslavije, sada kad se bavim Afrikom i Titom, uviđam kako je fascinantna ta borba Jugoslavije protiv imperijalizma, protiv kolonijalizma i protiv rasizma. Nekoliko desetina hiljada afričkih studenata je studiralo ovde. Mi smo bili otvoreni, rasizam nije postojao, ili je postojao u nekim minimalnim okvirima. A gde smo danas? Mi smo i po antikolonijalizmu i antirasizmu opet pljunuli kao po najznačajnijim tekovinama socijalističke Jugoslavije. Kad sam sa svojim stranim kolegama prolazila kroz Beograd, rekli su mi: „Kako je ovo beo grad“, na šta sam odgovorila: „Pa nije beo, siv je, dosta je prljav, bez obzira na to što se zove Beograd“, a oni su rekli: „Ne, ne, nismo mislili na to. Ovde su svi beli.“ Shvatila sam koliko smo se mi zapravo svojom ksenofobijom i svim ostalim zatvorili prema drugim i drugačijim. Čovek druge boje kože je danas u Beogradu incident, a nekad je bio znak naše otvorenosti i solidarnosti sa drugima.

Vrlo su upečatljive fotografije na izložbi „Tito u Africi: Slike solidarnosti“.

Njome smo, između ostalog, hteli da podsetimo na tadašnju solidarnost, antikolonijalizam i antirasizam, ali i na strašnu sliku toga gde smo mi danas. Tu bih generalno pomenula odnos prema drugom, odnos prema strancima, ali pre svega prema Romima. Mi se prema našim sugrađanima ponašamo kao nikad u svojoj istoriji. Ranije sam se bavila i Kraljevinom Jugoslavijom - u međuratnom Beogradu je ceo grad proslavljao Tetka Bibiju, romsku slavu, tako što su karnevalske procesije prolazile kroz grad. Beograđani su bili deo tih procesija, to su bile desetine hiljada ljudi koji su se radovali i zajednički slavili romski praznik. Danas smo došli do toga da možemo da govorimo o svakodnevnoj diskriminaciji Roma. Strašne su rane na duši romske dece koja dobijaju batine od svojih vršnjaka, imali smo baš pre neki dan jeziv slučaj u jednoj osnovnoj školi, gde je dečak Rom pretučen, sa objašnjenjem da ne može kao Rom da drži srpsku zastavu. Svakog dana prolazim, jer živim u toj ulici, pored table koja podseća na ubistvo romskog dečaka Dušana Jovanovića, koji je krenuo da kupi sok i nasmrt su ga pretukli skinhedsi. Da ne govorim o svakodnevnim iseljenjima Roma i o tome kako čak i kad država naizgled pokušava da reši pitanje romskih naselja, to čini tako što Rome suštinski getoizira. Mi nikad nismo bili takvi i tu je pitanje kao i sa antifašizmom - šta se dogodilo s nama da zaboravimo na stvari na koje je uvek trebalo da budemo ponosni, na koje smo bili ponosni? Kako smo mi sad postali ponosni na to da mrzimo drugog?

Bavili ste se i pitanjem disidenata nekad. Ko su disidenti danas?

Disidenti u našem okruženju ne uspevaju zato što ovde kao da svi imaju pogodbe sa sistemom. Postoje neke teorije da je zapravo najveći disident bio Tito i da je to što je uradio 1948. bio najveći disidentski potez. Ali posebno bih apostrofirala one koji su se busali u grudi da su disidenti, stavljali „disidentstvo“ na revere kao neke prvoboračke značke. Uzmimo samo primer Dobrice Ćosića, njegovo disidentstvo je izgledalo tako što je, kad je izašao iz Partije, postavljen na čelo „Srpske književne zadruge“, odakle je zapravo sprovodio i jačao tu nacionalističku opciju u Srbiji. S druge strane, taj isti Dobrica Ćosić je sve vreme živeo lagodno na Dedinju i imao ogromne prihode kao neko ko je bio u lektiri i čija su se dela sve vreme bez problema štampala. O kakvom disidentstvu mi tu pričamo ako samo uporedimo živote disidenata kao što je Solženjicin ili kao što je Havel, koji su platili izuzetno skupo svoje disidentstvo? U tom smislu pravih disidenata u Jugoslaviji nije bilo, čak nemam ni ideju koga bismo danas mogli da nazovemo disidentom. Iskreno, niko mi ne pada na pamet, možda grešim, ali sama činjenica da mi niko ne pada na pamet govori o tome da su ovde ljudi vrlo skloni pogodbama sa sistemom.

Cena postoji.

Očigledno. Bojim se da čak nije ni visoka. 


(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​

PIŠE Aleksandar Ðuričić

FOTO Marina Lopičić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE