Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Travestija u srpskoj umetnosti: Od podsmeha do razumevanja

U ovdašnjoj, pogotovo filmskoj umetnosti, sve do pojave filma Želimira Žilnika „Marble Ass“ (1995) transrodne osobe isključivo predstavljene na karikaturalan i groteskan način



Objavljeno: 31.07.2017. 21:00h
Foto: Kadar iz filma Marble Ass; Izvor: Printscreen
Transrodne osobe, pogotovo u fazi promene pola, navikle su na začuđujuće poglede. Sluha za one koji se oblače u žensku odeću nisu imali ni umetnici koji su sopstvenim postupcima skandalizovali savremenike.

Pesnik i dramski pisac Federiko Garsija Lorka, kada je pogledao film „Andaluzijski pas“ scenarističko-rediteljskog tandema Salvador Dali - Luis Bunjel, prestao je da se druži sa doskorašnjim intimusima. U uvodnoj sekvenci, u kojoj jedan od glavnih protagonista Pjer Bačef vozi bicikl obučen u žensku monašku odeću, Lorka se prepoznao. Do kraja života bio je uveren da su Bunjuel i Dali izvrgli ruglu njegovu transrodnu prirodu. Zbog toga ga je Bunjuel, kako to uostalom i priznaje u svojoj autobiografskoj prozi „Moj poslednji uzdah“, svakodnevno ponižavao.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Pa ako kontroverzni Bunjel nije mogao da shvati kako je to kada se pomešaju muški um i žensko telo, kako to onda očekivati od muškarčina sa brdovitog Balkana? Zato ne treba da nas čudi što se u ovdašnjoj, pogotovo filmskoj umetnosti sve do pojave filma Želimira Žilnika „Marble Ass“ (1995) transrodne osobe isključivo predstavljene na karikaturalan i groteskan način.
 
GEJ IKONA SRPSKOG FILMA

Još od vremena jednog od najpoznatijih imitatora s prostora nekadašnje SFRJ Ljube Stepanovića (1932-1997) i njegove Stevke Božurevke, preko ruralne snaše Slavujke Borisa Bizetića, Baba Kurane danas zaboravljenog kantautora Dragana Antonijevića, pa do Gorana Stojićevića Karamele, koji se proslavio oponašanjem Zorice Brunclik, nesuđene ministarke kulture, preoblačenje muškaraca u žensku odeću uglavnom je proizvodilo komičan efekat, što je bilo društveno prihvatljivo.

Takvom shvatanju znatno je doprinela i prva srpska filmska gej ikona, scenarista, dramski pisac, glumac i reditelj Milan Jelić (Rekovac, 21. 9. 1944). Jelić je svojim atraktivnim glumačkim vinjetama šezdesetih godina prošlog veka predstavljao zaštitni znak srpskog crnog talasa. Homoseksualne i trans aluzije koje su obeležile likove koje je tumačio u filmovima Živojina Pavlovića („Buđenje pacova“ i „Kad budem mrtav i beo“), Dragoslava Lazića („Tople godine“) i Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare („Vrane“) finalizovao je u svom debitantskom rediteljskom ostvarenju „Bubašinter“ (1971), u kome jedan od likova isključivo radi seksualnog zadovoljstva transparentno oblači žensku odeću.

Motiv travestije u Jelićevim filmovima pojavljuje se u različitim obličjima. Kao scenarista dugometražnog igranog filma Dragana Kresoje „Još ovaj put“ (1983), Jelić je ispisao sekvencu u kojoj se među zatvorskim zidinama odigrava pozorišna predstava. Pred grubim i napaljenim muškarcima na improvizovanoj pozornici njihovi sapatnici glume obučeni u žensku odeću. Najveći promašaj u karijeri ovog umetnika predstavlja film „Špijun na štiklama“ (1986), u kome Jelić povlađuje stereotipima prema LGBT populaciji - pogotovo „trandžama“ - koje je u svojim populističkim komedijama „Idi mi, dođi mi“, „Ćao, inspektore“ i „Svemirci su krivi za sve“ prezentovao Zoran Čalić.

Današnje generacije eventualno bi mogli da nasmeju kadrovi u kojima Boris Dvornik lupa na vrata od stana sekretarice koja ga u erotskom smislu vraški privlači, ne sluteći pritom da se radi o preobučenom muškarcu (Milan Gutović), koji se upravo kupa, a pri ruci mu nije pribor za maskiranje.

Vredno je pomenuti i ulogu Branislava Zeremskog, koji u filmu „Davitelj protiv davitelja“ (1984) tumači policajca koji prerušen u ženu pokušava da namami serijskog ubicu Peru Mitića (Taško Načić). Na kraju ovog filma Mitić oblači odeću svoje pokojne majke (Rahela Ferari), da bi od zlog pevača (jedina zapažena filmska uloga Srđana Šapera) oteo uvo.

SEKS I POLITIKA

Kao izdanak jugoslovenskog crnog talasa Dušan Makavejev je u filmovima beskompromisno secirao društveno okruženje u kome bitišemo. Psiholog po formalnom obrazovanju, Makavejev se oduvek rukovodio geslom „razumem sve ljudske porive“. Tako se u njegovom filmu „W. R. - Misterije orga(ni)zma“ (1971) pojavljuje jedan od najpoznatijih štićenika Endija Vorhola, travestit Džek Kertis. U filmu „Gorila se kupa u podne“ (1992) Makavejev je travestiju u metaforičkom smislu upotrebio na znatno izraženiji način - ženu u koju je zaljubljen ruski oficir (Svetozar Cvetković) tumači Anita Mančić. 

Ista glumica pojavljuje se u oficirskim snovima u liku Lenjina, pa se tako ženski Lenjin duboko uranja u podsvest hrabrog vojnika sovjetskog socijalizma. U rimejku filma „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“, koji su kreirali učenici reditelja Milutina Petrovića, koje dotični simpatično naziva svojim predatorima, pored rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici, bave se i pitanjem travestizma. Zato ovaj rimejk predstavlja omaž celokupnom stvaralaštvu Dušana Makavejeva.

Kadar iz filma Ustav Republike Hrvatske; Izvor: Printscreen

REVOLUCIONARNI ŽELIMIR ŽILNIK

U eseju „Nikad pokoran: ‘Marble Ass’ Želimira Žilnika“ (zbornik „Novi kadrovi“, Klio, 2008. Beograd) loznički esejista i profesor engleskog jezika Zoran Janković na hirurški precizan način definiše tretman seksualnih manjina na ovdašnjem kinematografskom nebu konstatacijom da se prateći narodski princip „nemoj mi reći da si peder (odnosno trandža) i neću ti razbiti glavu“ u današnjoj novomilenijskoj tranzicionoj Srbiji evoluirao u demokratskiji iskaz „neka svako radi šta hoće u svojoj privatnosti, ali nipošto neka time druge ne opterećuje“. Zato je i bilo logično što se životom transrodnih osoba na drugačiji način od populističkih komedija pozabavio Želimir Žilnik. Žilnik je filmski reditelj koji je od samih početaka sopstvene kinematografske karijere stvarao na marginama. Samo je on mogao da realizuje prvi srpski igrani film sa dominantnim transdžender pedigreom „Marble Ass“ (Mermerna zadnjica), koji na beskompromisan način progovara o složenim pitanjima polnog identiteta i teskobnog života pod teretom važećih društvenih okvira. Glavni junaci ovog filma su transvestiti prostitutke Vjeran Miladinović Merlinka, koji je zahvaljući Žilnikovom filmu krajem devedesetih, poput svojevremeno Žike Obretkovića i Stoleta Piksija, avanzovao do prepoznatljivog fenomena gradske legende, i Nenad Milenković Sanela. Na kraju sudbina glavnih protagonista kontroverznog Žilnikovog ostvarenja nimalo nije bila vesela: Nenad Milenković Sanela oboleo je od side, a Vjeran Miladinović Merlinka ubijen je 22. marta 2003. godine u beogradskom naselju Krnjača. Merlinkino unakaženo telo pronađeno je mesec dana docnije u zvezdarskoj šumi.

U filmu iz 2001. godine „Nataša“, glumca, producenta i reditelja Ljubiše Samardžića, Boris Milivojević tumačio je lik transvestita Jezdimira Vasiljevića Dženi. Multimedijalni umetnik i publicista Vladimir Ðurić Ðura u filmu Srđana Koljevića „Sivi kamion crvene boje“ (2004) oprobao se u ulozi trans-prostitutke Sanele, a u filmu Mladena Ðorđevića „Život i smrt porno-bande“ Ivan Ðurđević glumi transvestita Cecu. Gledaocima u sećanju dugo ostaje sekvenca u kojoj gej Džoni u završnoj fazi side umire u naručju svoje nove ljubavi Cece. Tako na kraju dolazimo do Nebojše Glogovca, koji u filmu „Ustav Republike Hrvatske“ Rajka Grlića tumači transvestita desničarsko-šovinističkih pogleda na okruženje u kome bitiše.

BEOGRAD NOĆU

I televizija kao „porodična zabava“ koketirala je sa muškarcima koji obožavaju da se oblače u žensku odeću. Zanimljivo je korišćenje travestije u televizijskoj seriji „Levaci“ (1971) scenarističko-rediteljskog tandema Ljubiša Kozomara i Aleksandar Ðorđević, u kojoj se na crnohumorni način tretiraju likovi sitnih prevaranata Tase i Moce (tumače ih Slavko Simić i Dragutin Dobričanin). U jednoj od epizoda Tasa se preoblači u ženu i svom sestriću (Dragan Zarić) predstavlja se kao tetka. U TV seriji „Diplomci“ (1972) scenariste Siniše Pavića i reditelja Nebojše Komadine student (Nikola Simić) na jednoj sedeljci na glavu stavlja žensku periku da bi se uz zaglušujuću rok muziku intimnije približio atraktivnim koleginicama.

Beogradski muzičar Oliver Mandić od početaka svoje karijere provocirao je ovdašnju javnost. Umetnik koji se oduvek gnušao osrednjosti bio je glavni akter TV šoua „Beograd noću“ reditelja Stanka Crnobrnje, koji je 1981. godine na festivalu Zlatna ruža Montrea osvojio glavnu nagradu. Prilikom premijernog prikazivanja ovog šoua na beogradskoj televiziji gledaoci su bili šokirani činjenicom da se popularni Oliška oblači u žensku odeću, kao i da muzičke numere izvodi „napadno našminkan i napuderisan“. Dežurnim moralistima smetalo je i to što je Mandić u ovom šou-programu nosio cipele s visokim štiklama. Dizajner i imidžmejker šou-programa „Beograd noću“ bio je kontroverzni slikar Kosta Bunuševac. Zahvaljujući Bunuševcu, Mandiću i Crnobrnji, šou-program „Beograd noću“ i u drugoj deceniji novog veka i milenijuma predstavlja neku vrstu žanrovskog muzičkog uzora, na kome se mogu obučavati budući televizijski i filmski stvaraoci.

Kada je RTS u pitanju, na kraju treba pomenuti i dokumentarni film „Pogrešno telo“, koji je autorka emisije „RTS ordinacija“ Marija Popović realizovala u dvadeset i petoj godini života. A kada je u pitanju filmska umetnost, nadamo se da će se i srpski stvaraoci u najskorije vreme približiti - ako ne Vilijamu Vajleru i Sidniju Polaku (filmovi „Neki to vole vruće“ i „Tutsi“), ono bar Grlićevom „Ustavu Republike Hrvatske“.


(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Dušan Cicvara
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE