Magazin

NEWSWEEK KOLUMNA Enio Morikone: Ovoliko znam o životu...

Slavni kompozitor (88 godina) govori o tome kako bi trebalo da izgleda prava pica, zašto mrzi mačke i kako bi voleo da umre



Objavljeno: 31.07.2017. 16:57h
Foto: Enio Morikone; Autor: Profimedia
Što sam stariji, to sam sve zabrinutiji. Iako sam sada više samouveren, moja potreba da uvek radim bolje i usavršim se svaki put je sve jača. Verovatno ljudima oko sebe izgledam zabrinuto - zato što i jesam. Moj rad nosi veliku odgovornost.

Imao sam teško detinjstvo. Odrastao sam u Rimu tokom Drugog svetskog rata. Grad su prvo okupirali Nemci, a onda su došli saveznici. Bilo je dana kada nismo imali šta da jedemo. Kada se rat završio, saznao sam za brojna zverstva koja su se dešavala širom sveta i shvatio da sam bio srećne ruke.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Drago mi je da sam konačno dobio Oskara. Tarantino mi nije pokazao film kada me je zamolio da mu radim muziku - samo mi je poslao scenario preveden na italijanski. Svideo mi se, kao i mojoj supruzi, i rekao sam: „Hoću, radiću.“
 
Susret sa mojom suprugom Marijom i naše venčanje najromantičniji su momenti mog života. Ona je bila prijateljica jedne od mojih sestara. U braku smo 60 godina. Kada sam napunio 40 godina, rekao sam joj da ću prestati s komponovanjem filmske muzike i da ću sve svoje vreme posvetiti „apsolutnoj muzici“. To sam isto ponovio kada sam napunio 50, 60, 70 i 80 godina. Možda ću sa 90 godina zaista prestati.

Ne volim mačke. Volim konje, neke majmune, slatke kuce koje nisu previše agresivne. Imao sam fantastičnog, velikog mačka. Jednog dana ušao sam u kuhinju i video ga kako stoji na stolu i uništava svu hranu koju smo spremili za ručak. Toliko me je iznervirao da sam ga „poklonio“ prijatelju koji živi na selu.

Serđo Leone me na početku nije prepoznao. Kao deca smo išli zajedno u školu nekoliko godina. Međutim, kada je došao da me pita da radim muziku za film „Za šaku dolara“, nije znao da sam ja onaj isti Morikone s kojim se igrao u osnovnoj školi. Uskoro je shvatio i ja sam pristao.

Moja omiljena pica je napolitana: paradajz, mocarela i samo malo inćuna. Testo mora da bude veoma tanko.

Enio Morikone; Autor: Profimedia

Ne znam ime nijedne pop zvezde. Pop muzika je ukalupljena - cilj je zabaviti što više ljudi. Ja takođe komponujem tako da se moj rad svidi što većem broju ljudi, ali kada slušate moju muziku, shvatite da sam proučavao i primenio celu filozofiju komponovanja.

Ponekad sebi kažem: „Ne, neću to da radim.“ Saradnja sa italijanskim rediteljem Pazolinijem bila je fantastična, ali me je na početku zamolio da adaptiram jedno klasično delo i da ne pišem svoje originalno. Odbio sam, a on je rekao: „OK, napiši muziku onako kako ti misliš da treba, samo unutra stavi ove ključne elemente iz klasike.“ Bilo je to veoma lukavo, ceo dan sam se smejao.

Ustajem veoma rano i u krevet isto idem rano. Ujutru dan obično počinjem vežbama, a onda pročitam novine. Oko devet počinjem da komponujem i tako radim do ručka. Posle malo čavrljam sa suprugom i nastavljam da radim do kasno posle podne.

Svi jednog dana moramo da umremo. Nisam previše zabrinut zbog toga. Ono što me plaši je mogućnost da ću otići pre moje supruge i da će ona ostati sama. Ili suprotno. Idealno bi bilo da umremo zajedno.


(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE