Magazin

NEWSWEEK VREMEPLOV: O čemu razmišlja novosadska mladež

Sada već davne 1982. novinarka ITD prišla je grupi mladića i devojaka za kafanskim stolom i zapodenula razgovor o njihovim životima i dilemama. Trideset pet godina kasnije proverili smo koliko su se promenile teme i okolnosti o kojima razmišljaju mladi



Objavljeno: 29.07.2017. 06:00h
Foto: Društvo u kafani Ribar; Autor: Đorđe Ivanović
Jedne hladne januarske večeri 1982. godine, novinarka magazina ITD Duška Pantović Vrhovec ušla je u tada poznati novosadski restoran „Zagreb“ (današnja „Atina“) i prišla stolu za kojim su sedeli trojica mladića i jedna devojka. Predložila im je razgovor - o bilo čemu šta odaberu. „Mislio sam da ste iz policije. Znate, oni nam se češće obraćaju s nekim pitanjima nego novinari“, dobacio je jedan od njih.

Ono što je tada zabeležila novinarka ITD predstavlja jedno autentično svedočenje o državi, mladima i problemima s kojima su se susretali. Glavne teme bile su lažno samoupravljanje, otuđenost, izlasci, alkohol i droga.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Interesovalo nas je šta danas, 35 godina kasnije, novosadska mladež ima da kaže o sebi i svom mestu u društvu. Uputili smo se u kafanu „Ribar“ u Dunavskoj ulici. U uglu dva spojena stola sa vidno raspoloženim društvom. Šta ih brine, šta ih raduje, zašto su u kafani, a ne u klubu - samo su neke stvari o kojima su govorili.

Kafana Ribar; Autor: Đorđe Ivanović

Stevan Krnajski Lazarev (24), apsolvent prava: Moja jutarnja kafa je pivo

Za dobar provod ti je sigurno bolja kafana nego klubovi. Em što su preskupi, em što su sada postali previše opasni jer dolaze svakakvi tipovi i žene sumnjivog morala. Tu su i izbacivači, koji su tu navodno zbog tvoje sigurnosti, a u suštini su najveća pretnja. Više se ne zna ko tu plaća, ko to drži - vlasnici se menjaju iz dana u dan, brate, tako da kako se jedan zatvori zbog nekog ubistva, drugi se istog dana otvori. Tamo najviše idu mladi koji za to još uvek ne znaju.

Pošto u Novom Sadu većina kafana ima staž, kao što je na primer ovaj „Ribar“, onda znaš da je tu mnogo veća sigurnost. Ali, eto, i „Ribar“ je krenuo u poslednje vreme da se menja. U kafanama više nema tihe muzike i opuštene varijante, nego svi prelaze u taj neki „kafanica fazon“, gde na 50 kvadrata imaš 250 ljudi, ne može da se diše, a kad u to uključiš alkohol, odmah dolazi i do problema.

Dolazim ovde redovno već osam godina i moram da nastavim svoj staž iako se dosta toga promenilo (smeh). Hvala bogu da će se stvari menjati, to je sastavni deo života. Čak sam i asistente sa fakulteta počeo da srećem ovde i nazdravljam sa njima.

U kafane ne idem jer me nešto muči, još nisam došao do tog stadijuma. Baš naprotiv, ovde dolazim da malo popijem, opustim se u dobrom društvu. Ma kad imaš dobro društvo, s njima možeš piti i pod šatorom i biće ti super.

Stevan Krnjanski; Autor: Đorđe Ivanović

Vesna Došen (20), studentkinja: Teško je uskladiti posao i fakultet

U ovoj godini nisam položila nijedan ispit, odnosno pomerila sam za februar, pa sam u februaru odlučila da ću u junu. Iznerviralo me je kada su svi sa fakulteta počeli da se iščuđavaju zbog toga. Nervira me to, ta svest da sve moraš da položiš u prvom roku. I ako ne daš sve ispite u tom januarskom, onda svi misle: „A, ova je loš student, ova neće do sledeće godine stići.“ Govorili su: „Položi u januaru, pa ćeš imati više slobodnog vremena“, ali tu ima nelogičnosti jer kada su drugi učili, ja sam imala slobodno vreme, tako da smo na istom samo u različito vreme.

Govore nam da ne moramo da dolazimo na predavanja ako nas ne zanimaju ali, s druge strane, kažu: „Evo tebi minus deset bodova ako ne dođeš.“ Mislim da je taj sistem bezveze jer je osmišljen za ljude koji su vredni, a nisu baš nešto mnogo pametni. Ja sam za sistem koji postoji na novosadskom pravnom fakultetu - možeš da ideš na predavanja ako hoćeš, a ako nećeš, ne moraš. Ti za ispit dobiješ štivo koje moraš da spremiš, i to kakvo štivo, i onda, brate, neka polaže ko ima kapaciteta da to stvarno razume.

Pošto moji roditelji nemaju dovoljno da mi daju za moje potrebe, ne šalju mi dovoljno novca, moram da radim. Zbog toga ne mogu da uskladim da radim i da idem na fakultet, jer ako ću da radim, trpi mi fakultet i onda neću imati te predispitne bodove i gubim pravo da izlazim na ispite. A mogla bih to da spremim isto kao i onaj koji je išao na predavanja. Taj sistem nema smisla jer ta predavanja niko i ne sluša.

Vesna Došen; Autor: Đorđe Ivanović

Nikola Predojev (21), student: Ne bih da odem odavde

Volim kafane i idem isključivo tamo. Dolazim što češće mogu, ali to nije lako jer mi finansijska situacija ne omogućava da dolazim koliko bih želeo. Fakultet i okruženje me teraju da često razmišljam o svojoj budućnosti. Voleo bih da ostanem, da radim u struci i da za to budem plaćen dovoljno da od toga mogu živeti. Plaši me misao da ću možda jednoga dana morati da odem odavde, jer mnogo volim svoju zemlju.

Nikola Predojev; Autor: Đorđe Ivanović

Vojislav Jovanović (24), budući programer: Nisam znao šta ću sa sobom

Civilna zaštita i spasavanje u vanrednim situacijama i vaspitač su mi nesuđena zanimanja. Probao sam ta dva fakulteta, ali nisam bio nešto zainteresovan, jer sam, bar po meni, bio klinac za tako neke ozbiljne stvari posle srednje škole. Onda nisam znao šta ću sam sa sobom neko vreme i odjednom je do mene došla informacija o tom, sada već famoznom programiranju o kome svi pričaju, jer su se u gradu otvorile brojne IT firme. Završio sam kurs i sada sam u procesu pronalaženja posla. Iako sam do sada bio samo na jednom razgovoru, mislim da ću u narednih nekoliko meseci sigurno naći posao, što možda i ne zvuči ovako baš najbolje, ali kad se pogleda okolo, poprilično je dobro.

Kafanu volim verovatno najviše od svih mesta na kojima se, kako tako, može „izlaziti“. Sećam se, bio sam u kafani u Zrenjaninu i tamo mi je bilo najbolje. Pored pića, bilo je i da se pojede i takva mesta mi se sviđaju. Bila je tradicionalna atmosfera, bilo je i starijih i mlađih, svi su bili zajedno - veseli, svi piju i onda odjednom ovi naručuju ćevape i neki roštilj i to dele.

Danas baš nisam nešto bio raspoložen za kafanu, ali sam došao zbog malo druženja. Kad sam raspoložen, kafana mi prija jer nije toliko glasna muzika, može da se priča, ne moraš da se dereš. U klubove mogu da idem samo kada sam pijan. U kafani je isto teško ostati trezan.

Vojislav Jovanović; Autor: Đorđe Ivanović

Dejan Gatalo (20), student: Kafana je preteča interneta

Najbolje priče kreću iz kafane. Je l’ ste čuli da je nekad neko napravio dobru priču iz kluba?

Po hrišćanskoj religiji, šest dana bi trebalo da radiš, a sedmi da se odmaraš. Ja mislim da čovek treba šest dana da radi, sedmi dan da se odmara, ali s tim da taj odmor provede u kafani, da se posveti malo sebi, svom kafanskom uzdizanju.

Ja sam inače iz manjeg mesta, Nevesinja, i mogu reći da se situacija u kafanskom životu razlikuje u gradu i tamo. Mi bukvalno imamo samo kafane. To znači da kod nas u svakoj kafani možeš stajati za visećim stolom, i piti i đuskati, isto tako možeš i pričati normalno bez onog: „Je l’ može malo tiše muzika“. Tamo je kafana centar svih dešavanja - posle svakog nekog većeg i značajnijeg dešavanja utisci se sumiraju u kafani. I nađete tako čoveka za šankom koji ima neku zanimljivu životnu priču i sigurno je lakše stupiti sa njim u komunikaciju i shvatiti ga i saslušati ga nego da priđete u klubu. Znamo šta se radi u klubovima - prilazimo devojkama, a u kafani prilazimo ozbiljnim temama.

Znate kako kažu: „Kafana je preteča interneta.“ A pošto se ja trudim da postanem novinar, hoću da se obrazujem što više. Što manje na internetu, što više sa društvom, pa bila to kafana, fudbal, roštilj, uopšte nije bitno. Ne Fejs, nego „fejs tu fejs“.

Dejan Gatalo; Autor: Đorđe Ivanović
 

DROGA KAO GLAVNI PROBLEM

U Novom Sadu postoji mnogo mladih koji se drogiraju, iako Novi Sad nije mesto gde se lako može nabaviti droga

NOVI SAD, januar 1982, restoran „Zagreb“. Sve je već puno, svi stolovi zauzeti. Za jednim stolom tri mladića i devojka. Naizgled se ne razlikuju od ostalih, samo su nekako tiši. Uz smeh, prihvataju razgovor.

Mirko Zirdov (20), bivši učenik: Više brige, više razumevanja

Mi nismo ovde zato što nam se to sviđa, mislim da baš ovde sedimo, već zato što nema drugog i boljeg mesta gde bismo mogli da sedimo i razgovaramo. A uskoro se i ovde zatvara - posle devet uveče svetla se gase. Moramo da idemo po kafanama jer drugih mesta nema. Nemamo nijedan pravi kafić, makar... Neko će reči: kako nema? Pa ima disko na Tvrđavi, ima tu, ima tamo... Jebiga, ne možemo svi stati tamo. Osim toga, u diskaću ne možeš pošteno ni da razgovaraš sa društvom.

Mladi, ne znajući gde da idu uveče, izmisle da idu pred dragstor. Zamislite, pred dragstorom se druže. Kupe neki alkohol, sede tamo i piju. Onda se i to zabrani. Kažu, smeta stanarima buka. Pa gde mladi da idu?

Da nema tih omladinskih radnih akcija, za nas mlade se ne bi ni čulo.

Recimo gradovi, kao da su namenjeni samo za starije. Kao da su napravljeni samo za one koji veče provode uz televiziju, u svojoj toploj kući. A mene to ni najmanje ne zanima.

Mirko Zirdov; Izvor: Yugopapir (Duška Pantović Vrhovec, ITD, januar 1982.)

Zoran Zrnić (20), hemijski tehničar: Direktorova je poslednja

Završio sam hemijsku tehničku školu i godinu i po već radim. Ja sam, eto, mladi samoupravljač, samo što od tog mog samoupravljanja nema ništa. Mi u preduzeću imamo omladinsku organizaciju. Član sam predsedništva, samo što ono, u stvari, postoji samo na papiru - i nema nikakvog uticaja. Jednostavno, ako mi donesemo neku odluku, ta odluka mora da ide kod direktora - i sve zavisi od toga šta će on o tome reći.

Zoran Zrnić; Izvor: Yugopapir (Duška Pantović Vrhovec, ITD, januar 1982.)

Dragana Pavlović (20), bivša odlikašica: Gledaju me kao da sam uljez

Moji roditelji imaju samo mene i solidna primanja, pa mogu da me izdržavaju, ali ja time nisam zadovoljna. Sedim kod kuće po ceo dan. Dosadno je. Uveče malo izađem, ali sad je hladno vreme.

Ne idem nigde i stalno osećam da mi nešto nedostaje. Nadam se da ću sledeće godine moći ponovo da se upišem u školu.

Bila sam odlična učenica medicinske škole. Sa učenjem je sve bilo u redu, ali sam se družila sa onima koji uzimaju drogu i onda sam i sama počela da se drogiram. Zatim sam na praksi uzimala ampule i zbog toga sam bila kažnjena jedinicom iz vladanja, jer kao budući zdravstveni radnik zaista je nedopustivo da tako nešto činim, ali eto, desilo se.

Kada bi bilo više pravih mesta za okupljanje mladih, sigurno bi bilo manje onih koji se drogiraju, alkoholičara takođe.

Dragana Pavlović; Izvor: Yugopapir (Duška Pantović Vrhovec, ITD, januar 1982.)

Slavko Simin (19), bivši dobar đak: Legalizovati metadon

Droga nije mali problem. U Novom Sadu postoji mnogo mladih koji se drogiraju, iako Novi Sad nije mesto gde se lako može nabaviti droga. I šta onda radimo? Pišu se recepti, obijaju apoteke. Za društvo postaju kriminalci, iako kriminalci nisu. Mislim da bi trebalo legalizovati metadon, heptaton - tako bi se sprečila zloupotreba recepata i obijanje apoteka.

Slavko Simin; Izvor: Yugopapir (Duška Pantović Vrhovec, ITD, januar 1982.)

Ðura Tamaš (20): Seosko iskustvo

Mislim da dosta problema nastaje iz toga gde živimo i kakvi su nam životni uslovi. Kod nas u selu deca se vaspitavaju tako da se u životu mora boriti. Na selu nema nikakvih uslova i ti, da bi bilo šta postigao u životu, prvo moraš da učiš u srednjoj školi da bi došao na fakultet, da ga završiš i da se zaposliš na kraju, da budeš dobar radnik da bi imao bolje uslove za život. Znam da čovek ne može biti srećan samo ako ima para i ako je zaposlen. To nije dovoljno za sreću.

Đura Tamaš; Izvor: Yugopapir (Duška Pantović Vrhovec, ITD, januar 1982.)

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


TEKST I FOTO Đorđe Ivanović
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE