Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Neuništivi zapis za budućnost: Pripreme za tehnološku apokalipsu

U svetu se čini sve kako bi se obezbedilo da podaci u digitalnom obliku prežive eventualnu apokalipsu



Objavljeno: 15.07.2017. 06:00h
Foto: Ilustracija; Autor: Profimedia
Vintona Serfa ponekad nazivaju i ocem interneta. On je pomogao da se razvije TCP/IP (protokol komunikacije za internet), a kasnije je postao predsednik ICANN (Međunarodne korporacije za dodeljivanje imena i brojeve, odnosno kompanije koja „pravi“ imena domena i IP adrese). Serf je danas, međutim, zabrinut da nas možda čeka digitalno „mračno doba“. „Ljudi misle da su fotografije i mape trajno sačuvali time što su ih digitalizovali“, kaže on. „Trajno ćemo, međutim, moći da ih sačuvamo jedino ako budemo u stanju da i kasnije pročitamo bitove u kojima su kodirani.“

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Sačuvajte neki fajl - recimo na fleš-drajvu - i za nekoliko godina vaš kompjuter (i kompjuteri vaših prijatelja) možda neće biti u stanju ni da ga pročitaju. Kompanija koja pravi te USB drajvove - ili softver koji ih čita - mogla bi da prestane da radi, a njeni inženjeri pomru ili da nekud odu. To se događalo i najboljima od nas, a i najboljima u SAD: NASA je 1975. u daleki svemir lansirala „Viking 1“ i „Viking 2“, dve svemirske sonde za Mars. Laboratorija NASA za mlazni pogon snimila je informacije s te misije na magnetnu traku, koja je u to vreme bila poslednja reč tehnike. Međutim, samo deset godina kasnije u NASA niko više nije umeo, niti je imao potreban softver da to „pročita“, pa je skoro 20 odsto podataka misije zauvek izgubljeno.
 

BUDITE SKEPTIČNI

Pouka je da prema obećanjima koje tehnologija daje treba biti skeptičan. Servisi kao što su Gugl drajv i Dropboks čuvaju sve vaše podatke u „oblaku“ (klaudu). Zvuči prilično misteriozno, ali to zapravo znači samo da je vaš dokument sačuvan na nekom od mnogih Guglovih servera. Ako vas je zastarelost USB drajva dovela u neugodan položaj - pa čak i ako ste prosuli kafu po tastaturi kompjutera i upropastili ga - sve dok budete mogli da uđete na Gugl drajv, moći ćete i da pristupite svom dokumentu. To zvuči veoma pouzdano, ali nema nikakvih garancija da će biti trajno. Gugl može da propadne ili da svoje servere proda nekome ko će odlučiti da ih izbriše. Ako ta kompanija nameri da ugasi Gugl drajv, klijentima će verovatno dati više nego dovoljno vremena da svoje podatke premeste na neko drugo mesto. Ali šta ako niste dostupni da postupite po tim uputstvima? Zvuči morbidno, ali zamislite da ste umrli, a vaše fotografije i fajlovi su na Gugl drajvu, zaštićeni pasvordom i verovatno zaboravljeni. Ko će ući u vaš inboks kad vi umrete?

Da problem bude veći, u poređenju sa keramikom ili papirom, digitalna oprema nije baš trajna. Hard-diskovi, fleš-drajvovi, flopi-diskovi i kompakt-diskovi - ništa od toga ne traje dugo. Serveri, na primer, moraju da se zamene novim serverima otprilike na svakih pet godina.

Ako serversko postrojenje duže vreme ostane prepušteno samo sebi, podaci koji su na njemu sačuvani počeće da propadaju i postaće nedostupni mnogo pre nego što bi se to desilo njihovim analognim prethodnicima.

Zbog toga je pokrenuto nekoliko projekata s ciljem da se nađe način čuvanja digitalnih podataka koji bi omogućio da ne propadnu. Peter Kazanski i njegovi saradnici sa Univerziteta Sautempton, na primer, rade na pretvaranju kvarcnog stakla u medijum koji bi, po njima, podatke trebalo da čuva večno. „To staklo od modifikovanog kvarca jedan je od najstabilnijih materijala na zemlji“, kaže Kazanski. U normalnim uslovima, podatke može da sačuva milijardama godina.

To je, međutim, skupo, kaže Kazanski: prazan disk od kvarcnog stakla prečnika osam centimetara košta oko 500 dolara. Ultrabrzi laseri koji se koriste za snimanje podataka na takvim diskovima papreno su skupi - koštaju 100.000 dolara. Ali Kazanski se nada da će to staklo za skladištenje podataka na kraju ipak moći da se proizvede po komercijalnoj ceni. Smatra da bi se „u masovnoj proizvodnji cena mogla smanjiti deset do 100 puta“.

Kazanski se nada da će naposletku izum početi da koriste „nacionalni arhivi, muzeji, biblioteke“, ali i privatne organizacije koje koriste veliku količinu podataka. „Kompanije moraju da presnime svoje podatke svakih pet do deset godina jer hard-diskovi imaju relativno kratak životni vek“, navodi on. Uporedite to sa primerkom Biblije koju su Kazanski i njegov tim nedavno snimili na staklo: taj zapis će, prema njegovom mišljenju, „nadživeti ljudsku rasu“.

Ilustracija; Autor: Profimedia

SNIMANJE NA STAKLU

U međuvremenu, japanska firma „Hitači“ počela je da razvija svoj metod snimanja digitalnih podataka na staklo; predstavnik kompanije tvrdi da njihov proizvod podatke može da sačuva 100 miliona godina.

I Sautempton i „Hitači“ se, međutim, suočavaju sa istim problemom, koji je u klasičnom digitalnom skladištenju podataka odavno rešen - reč je o prostoru. Mehanizmi skladištenja „Hitačija“ i Sautemptona mogu da postignu maksimalno 40 megabajta po kvadratnom inču. To je bolje nego CD (koji može da uskladišti maksimum 35Mb na istom prostoru), ali ni približno tako dobro kao hard-disk, koji može da sadrži do jednog terabajta po kvadratnom inču.

Rešenje koje obećava dolazi iz samog ljudskog tela. Pod velikim uvećanjem naša DNK - ili DNK bilo kog drugog živog organizma - izgleda kao dvostruka spirala sačinjena od četiri organska molekula. Možda se sećate iz srednjoškolske biologije: adenin, guanin, citozin i timin. Ono što je interesantno kod A, G, C i T jeste da se mogu preurediti u obrasce koji predstavljaju jezike - engleski i mandarinski kineski, ili programske jezike piton i svift - na prilično sličan način na koji koristimo tačke i crte u Morzeovoj azbuci.

Pošto je DNK gusto pakovana kodirana informacija, ona može da nadmaši sve konvencionalne načine skladištenja: u stanju je da čuva vrtoglavih 700 terabajta po gramu. Bioumetnik Džo Dejvis se, na primer, nedavno poslužio sintetičkom biologijom da bi čitavu Vikipediju, kodiranu po DNK sistemu, udenuo u jednu jabuku. Džorž Čerč, hemičar koji je izmislio DNK kodiranje, smestio je 70 milijardi kopija svoje knjige „Ridženezis“ (Ponovljeno stvaranje) u jednu kap sintetičke DNK, manju od tačke kojom završavamo rečenicu. U idealnim okolnostima, kaže Čerč, te knjige će trajati 700.000 godina. Čisto da steknemo uvid koliko je to, setimo se da je Gutenbergova Biblija odštampana pre samo 560 godina.

Taj proces je zasad previše spor da bi bio praktičan. Sa današnjom tehnologijom sekvencioniranja, iz DNK može da se pročita najviše 12,5 Gb dnevno; to je oko 16 sati filma, što ne zvuči baš sjajno ako uzmete u obzir kojom brzinom vaš kompjuter može da daunlouduje film (napomena: nije potreban jedan sat da bi se obradilo 90 minuta filmskog vremena). Pored toga, i pisanje i čitanje podataka kodiranih po sistemu DNK zahteva složenu mašineriju, koju može da obezbedi samo nekoliko specijalizovanih laboratorija, a taj proces zavisi od ljudske nepostojanosti, baš kao i NASA magnetne trake koje smo pomenuli.

Neprofitna organizacija Long nau (Duga sadašnjost), koja se bavi čuvanjem podataka, možda može da ponudi rešenje koje bi obezbedilo da naše informacije prežive digitalnu (ili neku drugu) apokalipsu - a možda čak i da pomogne preživelima da sve izgrade ispočetka. „Rozeta“ je disk prečnika 7,5cm, od laserski izgraviranog nikla, i sadrži 13.000 stranica vrednih lingvističkih informacija. Veliki deo čine paralelni tekstovi - iste reči na mnogo jezika, nalik na kamen iz Rozete, po kom je projekat i dobio ime. „Rozeta“, recimo, sadrži i tri prva poglavlja Knjige postanja, prve knjige Starog zaveta, napisana na 15.000 jezika. „Mi nismo religiozna organizacija“, kaže Laura Velčer, supervizor „Rozete“. Stručnjacima iz Long naua je, međutim, bilo potrebno da nađu tekstove koji su napisani na što je više moguće jezika - čak i onih koji su izuzetno retki u čitavom svetu - da bi načinili najobuhvatniji ključ za prevođenje za buduće generacije. „A širom sveta ima misionara koji rade na prevođenju Biblije“, kaže Velčerova. Ostatak biblioteke „Rozete“ sadrži „3.500 knjiga koje su od suštinske važnosti da se održi ili ponovo izgradi civilizacija“.

Zasad, svaka stranica tog projekta ima prečnik oko 400 mikrona - otprilike debljine vlasi ljudske kose. Zvuči minijaturno, ali u poređenju sa DNK, to su džinovske proporcije. „Rozeta“ može da se pročita pomoću standardnog optičkog mikroskopa, koji koristi tehnike uveličavanja kakve smo koristili stotinama godina. „Informacije smo mogli da smestimo na disk sa mnogo većom gustinom - da učinimo stranice mnogo manjim, tako da moraju da se čitaju elektronskim mikroskopom“, kaže Velčerova, „ali ljudskom društvu je potrebno mnogo vremena da bi došlo do tačke na kojoj mogu da se postignu tolika uvećanja.“ Drugim rečima, čak i ako do apokalipse dođe, „Rozeta“ će biti čitljiva.

Pixabay, Ilustracija: Apokalipsa

NE MOGU DA PROČITAM FLOPI

Grupa Long nau traži i način da pomogne da se dokumenti zaštite od mnogo prozaičnije opasnosti digitalnog mračnog doba, a to je - „ne mogu da pročitam ovaj flopi“! Grupa pravi „long server“, bazu resursa za konverziju fajlova, koja se neprekidno uvećava. Na primer, dobili ste gomilu starih pcx fajlova koje biste voleli da konvertujete u jpg format? Long server može da vam pomogne u toj konverziji formata.

Serf, koji je ovaj razgovor i započeo, namerava da konvertovanje formata poboljša: poduhvatio se zadatka da kreira tzv. digitalni pergament, što je tehnika pakovanja i čuvanja digitalnih fajlova zajedno sa svim kodovima potrebnim da bi se oni pročitali. Na primer, ako dokument napisan u Majkrosoft Vordu na kompjuteru marke „epl“, koji radi pod operativnim sistemom OS X 10.8.5, sačuvate kao „digitalni pergament“ i otvorite ga nakon 100 godina, kompjuter koji budete imali za čitanje tih podataka, kakav god on bio, dobiće sve podatke potrebne da vas vrate kroz vreme. Vaš računar će biti u stanju da rekonstruiše kompjuter identičan „Eplovom“, da načini i pokrene operativni sistem OS X 10.8.5 i verziju Vorda koja je na njemu instalirana, i da otvori dokument tačno onakav kakav je bio.

Ako ste nekad koristili programe kao što je But kemp, koji imitira Vindouz na „mekintoš“ kompjuteru, otprilike možete da znate kakav će biti digitalni pergament - s tom razlikom što će, umesto da imitira neki operativni sistem koji je u upotrebi, imitirati sistem iz prošlog veka, samo pomoću daleko naprednijih mikročipova.

Kako bilo, jedno je sigurno: ako hoćemo da sačuvamo podatke, moramo odmah da počnemo.  


(Tekst je objavljen u 25. broju magazina Newsweek (27. jul 2015.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Beti Ajzakson
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE