Magazin

NEWSWEEK ISTRAŽUJE Zlatna groznica: Novi turisti zaposeli istočnu Srbiju

Stotinama godina ispiranje zlata bilo je ozbiljna privredna grana...



Objavljeno: 16.07.2017. 06:00h
Foto: Kopači zlata u istočnoj Srbiji; Autor: Nemanja Pančić
Tešim se da, ni ako ostanem bez posla, neću propasti. Uvek, računam, za život mogu da zaradim ispirajući zlato...

Zasnivam ovu nadu na tri jedva vidljive sjajne ljuspice što su ostale na dnu mog plastičnog tanjira koji sam pola sata vrteo i tresao, nagnut nad jednim potokom pored Neresnice.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

- Koliko mi ovakvih treba za gram? - pitao sam Gorana Ilića.

Pogledao me je da bi video da li se šalim.

- Dosta... - bio je neodređen.

I odmah dodao, da me uteši:

- Ali možda nađeš krupnije zrno. Ili grumen. Nikad se ne zna.
 

Taj grumen sanjaju svi tragači. Veličina mu se menja od zrna kukuruza, preko lešnika i oraha, do pesnice, a u trenucima očaja - kad je na jednoj strani, onoj dalekoj, sve, a na ovoj ovamo ništa - postaje veliki kao glava deteta. Još ga niko nije video, ali se priče o njemu prenose od senovitih potoka do srebrnih brzaka, i traju kao što traje čovekova želja za zlatom, ili kao što traje veliki san.

Stvarnost je, međutim, sva u sitnim ljuspicama.

Do samo pre pet godina obale Peka i njegovih pritoka bile su puste. A sada ih svakog vikenda zaposedaju stotine ljudi iz Beograda, Novog Sada, Subotice, Šapca... koji u njima traže zlato. Srbiju je zahvatila zlatna groznica.

- Pre tri godine smo došli prvi put i ništa nismo našli. Prošle godine smo upoznali meštanina koji nas je naučio kako da prepoznamo mesta gde ima zlata... i evo nas i sada. Sada smo već iskusni tragači - pričaju Milenko Dimitrijević (48), taksista iz Novih Banovaca, i njegova supruga Dragana, službenik, dok gaze Brodičku reku.

Zlato u istočnoj Srbiji; Autor: Nemanja Pančić

KRALJ I NASLEDNICI

Vode u istočnoj Srbiji valjaju zlatno grumenje i prah, ostavljajući ga duž obala, a veština prepoznavanja mesta gde se zlato zadržalo prenosi se s kolena na koleno.

Već stotinama godina, do kraja Drugog svetskog rata i početka socijalizma, ispiranje zlata na prostorima između Miroča i Deli Jovana, s jedne, i Homoljskih planina s druge strane bilo je ozbiljna privredna grana. Kao što su u drugim krajevima čitave porodice s proleća izgonile stada na planinske pašnjake da s njima tamo ostanu do prvih ledenih vetrova, uz Pek i pritoke - Bukovsku, Brodsku, Grabovsku, Todorovu reku i ostale, a ima ih ukupno četrnaest - izlazili su Vlasi da traže zlato.

Ravnali su se po komarcima - kad se oni jave, bio je znak da voda više nije toliko hladna i da u njoj može da se radi.

Prvo su glave porodica, obučene u belo, kretale niz reke i po položaju kamenja koje su dokotrljale bujice određivale gde će se kopati, a onda su dolazile njihove žene s decom i podizale šatore. Ispiranje je bilo muški posao: pred ženama se o zlatu nije govorilo, a „onih dana“ u mesecu, verovalo se, svaki dodir s njima donosio je zlu sreću. Muškarci ni među sobom o poslu nisu govorili dok sunce ne zađe... Pazilo se i na praznike, a sve to da se ne naljuti Muma Paduri, čuvarka reka, polja i vaskolike prirode, čije ime prevedeno s vlaškog znači „majka šume“. Ona je umela da bude stroga, muškarcima koji bi se o nju ogrešili lomila je alat, vezivala ih ili oduzimala pamet.

Radilo se, u osnovi, s drvenim tanjirom, ispitkom. Ali i ovako: u proleće se u reku potopi ovčje runo, pa dlake zaustavljaju čestice zlata, a nakon dva-tri meseca ta se koža jednostavno spali i sve postane pepeo i prah osim zlata.

Ili se od dasaka napravi žleb dugačak desetak ili više metara, na njegovo dno poprečno se postave letvice, pa se naspe zemlja i pusti voda da teče, a onda sa prečki skine zlato.

Ta se sprava zvala i zove i danas vešeraj.

Između dva rata najčuvenija po zlatu bila je Neresnica. Kralj Aleksandar Karađorđević kupio je veliki bager i tu ga dovezao - veći od njega bio je samo onaj koji je za engleskog kralja Džordža V radio u Indiji.

Bager u Neresnici proradio je 12. oktobra 1934. godine, tri dana pošto je kralj ubijen u Marselju, i na radost njegovih naslednika, iz šljunka koji je on vadio iz Peka mesečno se ispiralo između 25 i 32 kilograma čistog zlata.

Kopači zlata u istočnoj Srbiji; Autor: Nemanja Pančić
 
METAL KOJI UZIMA PAMET

Prema procenama stručnjaka, izvađena količina zlata na celom svetu iznosi skoro 163.000 tona. Kada bi se sve to zlato pretopilo i izlila jedna kocka, ona bi imala ivicu dužine od 20 metara. Ili ovako: sve zlato iskopano kroz istoriju, pokretač svih ratova i krvoprolića, jedva bi napunilo dublji olimpijski bazen!

Prema zvaničnom izveštaju Svetskog saveta za zlato, Srbija je po zlatnim rezervama na 59. mestu na svetu - ima 13,1 tonu zlata. To je, inače, kvadar dimenzija metar sa metar sa 66 centimetara.

Malo deblji jogi madrac za jednu osobu, toliko zlata naša država ima.

Zlato je čudo od metala - od grama može da se izvuče žica dužine tri kilometra.

Zlatna cigla veličine litarskog tetrapaka za mleko teška je 19,3 kilograma. A jedan kilogram zlata je zapravo pločica površine karata za igranje debela osam milimetara, malo deblja od trećine špila. I to je prošle nedelje koštalo 33.600 evra. Poluga veličine špila karata vredi nešto manje od sto hiljada evra.

U Boru se liju poluge teške 12,5 kilograma, a gostima - samo specijalni gosti mogu da vide zlato - nudi se da ih ponesu kući ako uspeju da ih podignu jednom rukom.

Legenda kaže da je to do sada uspelo samo jednom Arapinu, prevodiocu nekog šeika, i da su se domaćini našli u čudu jer nisu mislili ozbiljno da je poklone. Drugi, opet, tvrde da su polugu podigli - i džentlmenski je ostavili u Boru - samo bivši komunistički funkcioner general Nikola Ljubičić i „jedan mađarski ambasador ogromnih prstiju“.

Zlato je, zaista, čudo!

Da se kraj zlata pamet i bez bogova lako gubi primera u ljudskoj istoriji ima bezbroj. Dodajem ovaj koji mi je ispričao Perica Trailović iz Majdanpeka: jedna novinarka RTS svojevremeno je došla da snimi prilog o ispiranju zlata, pa je, kad je već tu, rešila da okuša sreću. Našla je nekoliko mrvica zlatnog praha, zbog čega joj se činilo da je samo jedan zamah ispitkom deli od bogatstva. Nisu mogli da je nagovore da izađe iz reke dok je mrak nije poklopio.

Ašovom se s dna reke zahvate zemlja, šljunak i kamenje - bude oko dva kilograma „materijala“ - i sipaju u ispitak. Krupnije kamenje se odstrani rukom, ali pažljivo - gleda se da ne promakne neki veliki, „onaj“ grumen zlata, pa na kraju dana ispirač bude okružen oblucima, a ispitak se sa zemljom potapa u vodu. Računa se da je zlato teško i da će ostati na dnu posude kad vodena struja odnese svu zemlju.

Da bi se taj proces ubrzao, ispitak se vrti i trese, a početnik se boji da neopreznim pokretom ne prospe i zlato, pa mu je svaki pokret ukočen i tek dopola... Stvar je nezgodna, ne možeš da čučneš jer ćeš da skvasiš zadnjicu, a stomak ti - ako si u izvesnim godinama - smeta da stalno budeš nagnut. Još ako u tim godinama ne vidiš dobro...

Ambiciozniji rade s motornim pumpama: umesto lopatom, „materijal“ s dna reke usisava se pumpom i kroz crevo nabacuje na vešeraj. Ali na kraju ono što ostane opet mora da se propusti kroz ispitak.

Za jedan dan, od jutra do mraka, iskusan ispirač može da obradi dva kubika zemlje, onoliko koliko stane u traktorsku prikolicu. I na kraju dana, kad mu ruke budu već smežurane od vode i ukočene od hladnoće, imaće pola grama ili gram zlatnog praha.
- Pokrijemo troškove puta i boravka u selu, ukupno oko 50 evra - kažu Dimitrijevići.

Pokazuju nam teglicu s vodom, na čijem se dnu presijavaju ljuspice. Nijedna nije veća od milimetra kvadratnog, pa računamo koliko je teško zrno zlata veličine pšenice. Nagađamo jer ni ja ni oni nismo takvo zrno videli. Ali nikad se ne zna.

Dragan Dmitrović, koji s Pericom Trailovićem i Dejanom Nikolićem radi na pumpi i vešeraju u Todorovoj reci, kaže da dnevno zaradi 1.500 dinara.
- Veća mi je dnevnica nego da radim kao moler. A i zdravije je, nema prašine i nema stresa - kaže.

Perica Trailović; Autor: Nemanja Pančić

PUT OKO SVETA JEDNOG KOPAČA

Nebojša Trailović (59), svima znani kao Perica, ima najduži staž među ispiračima zlata u Majdanpeku i okolini, ali trebalo je da ga sudbina baci u Australiju da tamo nauči zanat svojih predaka.

Nije mu u početku išlo loše u životu: jedinac iz dobrostojeće familije završio je mašinsku školu, zaposlio se u moćnom Rudniku bakra u Majdanpeku i posle samo godinu i po otišao u vojsku. U selu je ostala devojka da ga čeka. Njena je porodica, međutim, nekako u to vreme dobila iseljeničku vizu za Australiju, pa je Perica nekoliko puta bežao iz kasarne u selo da je nagovori da ostane. Kad su ga najzad uhvatili, dobio je 18 meseci robije. Dok je čekao odgovor na žalbu, oženio se njom, a onda pobegao preko granice da izbegne zatvor i da se dočepa Australije, gde je njegova draga trebalo da ode.

Ali u ono vreme država nije praštala onima koji su je ostavljali. Zbog muža emigranta Peričinoj ženi su oduzeli pasoš, pa je ona s ćerkom koja se u međuvremenu rodila ostala u Srbiji kod svekra i svekrve. Perica je već u Australiji, odakle šalje saglasnost za razvod, mislili su formalni. Ona se posle šest-sedam godina preudala i stigla kod svojih u Australiju, a on se posle devet godina oženio Australijankom italijanskog porekla, s kojom je dobio još petoro dece, dva sina i tri ćerke.

Jedan njegov prijatelj postao je narkoman. Da bi mu pomogao, Perica je kupio konzerve hrane, pušku pumparicu i psa, stavio ga u džip i povezao negde daleko od grada i dilera. Tako su lutajući naišli na ispirače na reci Palma Riva. Ostao je s njima 12 godina, najviše kao nadzornik.
- Mogao sam za sebe da uzimam zlato šakom - kaže.

A kad je kazna u Srbiji zastarila, vratio se.

Eto ga sad sa iskustvom iz Australije u Todorovoj reci...

Voda donela...

Goran Ilić iz Neresnice sa još nekoliko prijatelja otvorio je kamp Golden Homolje za ove avanturiste.

- Tehnika se lako nauči. Ostalo je sreća.

On očekuje da broj tragača i dalje raste, ali ne zbog ekonomske krize, već zato što je „traganje za zlatom zdrav i uzbudljiv hobi“, i naglašava:

- Neće se niko od ovog zlata obogatiti.

Gazimo Brodičku reku, da okušamo sreću kad već imamo lopate i ispitke, a on priča kako je u junu došao neki Svilajnčanin s rovokopačem i doslovce preorao desetak metara reke, pa sada ne valja ni ribama ni ljudima. Oterali su ga, ali ne bi ga, kaže, začudilo da se vrati opet.

Sunčevi zraci prolaze kroz lisnate krošnje, zlato bi moglo da bude i svuda i nigde.

Zlato se, uči me Goran Ilić, kreće pravolinijski i zato ga treba tražiti na krivinama, tamo gde ga je obala zaustavila.

Odatle mi one tri ljuspice i nada da ću jednom možda naći i grumen.

Sreću sam okušao i kod Perice Trailovića.

Sedim na muljevitoj obali i sopćući zbog stomaka vrtim ispitak. U mokrom crnom pesku na dnu posude, pod kosim zracima sunca, svetluca milion zrnaca i ja zovem Pericu da mi kaže je li to zlato.

- Nije.

Iznad zelenog kamena strelovito mine ljubičasta riba, ali ja ne dozvoljavam da mi to odvuče pažnju.

- A ovo?!

- Nije.

Perica iz mojih ruku uze ispitak i snažno ga zaljulja, pa izbaci crnu vodu.

Pogleda opet.

- Nemoj! - uzviknem i uhvatim ga za ruku. Da mi ne prospe zlato.

Zahvati vodu iz reke ispitkom i oplakne ga.

- Nema zlata. Voda donela, voda odnela - smeje se.


(Tekst je objavljen u 25. broju magazina Newsweek (27. jul 2015.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Momčilo Petrović

FOTO Nemanja Pančić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE