Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Gojko Tešić: Srbende su izdale i osramotile srpski narod (FOTO)

Siguran sam da će doći vreme kada će ozbiljni istoričari objasniti da jugoslovenska vojska ne bi bila takva da nije imala i Koču Popovića, istovremeno, jugoslovenska diplomatija imala je najboljeg ministra spoljnih poslova svih vremena, kaže Gojko Tešić



Objavljeno: 15.07.2017. 06:00h
Foto: Gojko Tešić; Autor: Marina Lopičić
Kada je osamdesetih godina prošloga veka Milomiru Mariću konačno pošlo za rukom da upozna Kostantina Koču Popovića, shvatio je, navodi u „Deci komunizma“, zašto je tog „nezaboravnog revolucionara, komandanta i državnika“ njegov ratni saborac, general Gojko Nikoliš, opisao kao čoveka koji „pecka, preskače, zaskače, prevrće sagovornika“.

„Žonglira rečima. Ali i duhom. Parada lucidnosti...“

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Sigurna sam da je, tokom višegodišnjeg druženja, sličan utisak o Koči Popoviću stekao i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Gojko Tešić, kome je taj „jedini pravi nadrealista“ i narodni heroj Jugoslavije zaveštao svoje dnevničke beleške i rukopise.

„Veoma sam ponosan na razgovore i druženja sa Kočom Popovićem, koga sam upoznao 1984“, kaže Gojko Tešić. „Iako je u tadašnjoj Srbiji i Jugoslaviji bio slavljen kao prvi komandant Prve proleterske brigade, ali i kao šef velike jugoslovenske diplomatije (1953-1965), mene je, moram priznati, Koča Popović pre svega interesovao kao pisac. Zahvaljujući pomoći novinara i urednika Politike Aleksandra Nenadovića, Koča Popović me je te 1984. primio u svojoj kuću u Lackovićevoj ulici 1a, u kojoj je danas, na sramotu srpske kulture i politike, takozvani atelje za keramiku; njen nekadašnji prelepi vrt iznajmljuje se, čujem, za rođendanska slavlja. A upravo je u toj kući mogao biti Muzej srpskog nadrealizma i arhiv Koče Popovića.“
 
Kako je izgledao vaš prvi susret sa Kočom Popovićem, sećate li se?

Sećam... Rekao sam mu da bih voleo da razgovaramo o nadrealizmu. „Ma, molim vas“, odmahnuo je rukom. „Nadrealizam, to je prošlost! Ko to danas ozbiljno shvata?!“ „Nije samo prošlost! Kao istoričar književnosti tvrdim da je taj period u jugoslovenskim kulturama bio izuzetno važan. Najzad, pomoću literature je najlakše rehabilitovati vas; vratiti vas, kao simbol razuma i čestitosti, u javnost uzvitlane Srbije. I to upravo u kontekst moderne srpske književnosti i kulture“, uzvratih, čini mi se, nekako isuviše ozbiljno. Uzgred, slučajno sam saznao da je krajem Drugog svetskog rata Koča Popović sa svojom vojskom na putu ka Valjevu jednom pešice prošao i pored moje kuće. Meni neobično važan podatak... Za poslednji broj Književne reči...

Čiji ste urednik bili od 1980. do1984?

Tako je... E, za poslednji broj Književne reči napravio sam temat o Koči Popoviću na šesnaest strana. Kada sam mu doneo taj istorijski broj na osamdeset stranica - sa dodatkom o njemu - bio je veoma zadovoljan. Čitao je pažljivo. „Ko bi rekao da je sve ovo danas toliko živo?!“, iščuđavao se šeretski. Bio je to prvi pravi susret sa značajnim nadrealističkim stvaraocem, ali i sa političkim misliocem. I filozofom, dodavao bi uvek Koča Popović. Prema sopstvenom svedočenju, bio je prvi pravi autor „Nacrta za jednu fenomenologiju iracionalnog“, dok je, kao dobar znalac jezika, Marko Ristić imao zadatak da to jezički ugladi prema normama srpskog jezika i stila...“Nije loše“, smeškao se dakle Koča Popović listajući Književnu reč. „Izgleda da sam, za razliku od ostalih, u svemu što sam radio do kraja ostao - nadrealista.“

Je li?

Jeste. I to doslovno - do smrti.

Opisujući sahranu Koče Popovića na beogradskom Novom groblju oktobra 1992, Dušan Čkrebić u svojoj knjizi „Koča Popović, velika ljudska tajna“, seća se da se u jednom momentu pokvario lift za spuštanje kovčega u kapelici za kremaciju, nakon čega je službenik na groblju obavestio prisutne da je sahrana završena.

„Kraj koji je možda najviše priličio nadrealisti Koči Popoviću“, piše istoričarka Latinka Perović u knjizi „Dominantna i neželjena elita“. O Koči Popoviću kao neobičnom i u svemu autentičnom predstavniku nadrealizma najrečitije govori sama njegova biografija. Reč je dakle o čoveku koji je poticao iz ugledne i bogate beogradske građanske porodice; koji je odrastao i osnovno obrazovanje stekao u Švajcarskoj, odakle se vratio u Beograd, gde je, pre nego što je upisao gimnaziju, morao da nauči maternji srpski jezik. U Sarajevu je potom završio Vojnu školu, iz koje je izašao kao artiljerijski oficir. U Parizu najpre upisuje prava, da bi se, nezadovoljan, ubrzo prebacio na Sorbonu, na kojoj je studirao filozofiju. Kao mladi filozof, već „inficiran“ levičarskim idejama, tridesetih godina prošloga veka Koča Popović odlazi u Frankfurt, gde se, zahvaljujući i predavanjima Maksa Horkhajmera, upoznaje s učenjem takozvane frankfurtske filozofske škole. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) Koča Popović je ušao 1933, a u Španiju u građanski rat otišao 1937. Jasno je dakle da je Koča Popović bio klasičan levičarski avanturista; fascinantna ličnost koja je uživala u tome da ide iz iskušenja u iskušenje, iz avanture u avanturu. Naravno, uvek uz rizik.

Koliko često ste posećivali Koču Popovića?

Veoma često, i to u periodu od 1984. do 1991. Ubrzo sam stekao njegovo poverenje, tako da mi je u jednom momentu sam ponudio da uzmem i fotokopiram sve njegove spise. Na kraju, u nekoj vrsti testamentarne oporuke, zaveštao mi je više od sedamnaest hiljada strana svojih rukopisa, ovlastivši me da im jednoga dana budem priređivač, da ih saberem pod naslovom koji je sam predložio i koji, naravno, zvuči sasvim nadrealistički: Zapisi iz pokojne prošlosti! U tom naslovu, na koji je inače bio veoma ponosan, krije se i simbolički stav prema prošlim vremenima koja, kao što znate, ili prežive ili se upokoje. Naravno, blistavi cinik je znao da je njegova prošlost vrtoglava, uzbudljiva, prepuna drama različitih vrsta; jedna od onih koje i danas imaju svoj neobičan život. Doduše, i dalje skrajnut.

Koča Popović i Josip Broz Tito; Autor: Stevan Kragujević

Otkada radite na rukopisima koje vam je ostavio Koča Popović?

Od kraja osamdesetih, početka devedesetih, kada sam sa u to vreme renomiranom sarajevskom izdavačkom kućom „Svjetlost“ - odnosno sa Ivanom Lovrenovićem, glavnim urednikom, i Gavrilom Grahovcem, direktorom - potpisao ugovor o objavljivanju osam knjiga dnevničkih i memoarskih beležaka Koče Popovića. Ubrzo sam pripremio prve dve knjige, ali su one, nažalost, kao i Jugoslavija, izgorele u apokaliptičnom užasu rata. Inače, knjige „Nadrealizam“ i postnadrealizam“ i „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“ Koče Popovića, koje sam priredio odmah po odlasku iz Književne reči, objavila je beogradska „Prosveta“, u izuzetnoj opremi Dobrila Nikolića. Sve je to, sećam se, silno iritiralo gospođu Ševu Ristić.

Suprugu Marka Ristića... Zašto?

Nije mogla da prihvati da je Koča Popović dobio lepše knjige od Marka Ristića, pape beogradskog nadrealizma. I samom Koči Popoviću su, kažem, one bile iznenađenje, ali i prava radost koju nije skrivao. Možda je upravo to bio trenutak njegovog potpunog poverenja u moj priređivački rad. S druge strane, činjenica je da je Koča Popović, kada je video dve pomenute knjige, zaista na trenutak zaboravio na svoju nadrealističku isključivost, na ono - „nije bitno“. Naime, ispostavilo se da mu je upravo priča tom delu života i i nadrealističkom stvaralaštvu i te kako važna. Tim pre što je već tada, sredinom osamdesetih, jasno predosećao šta se kuva na političkoj sceni i kako će Jugoslavija završiti. Polako je propadalo sve u šta je verovao.

„Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču onome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samim sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna, zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji“, napisao je Koča Popović krajem osamdesetih u svom dnevniku. Mnogo toga, nažalost, važi i danas.

Koča Popović se gadio nacionalizma, istovremeno veoma poštujući vrednosti kulture i tradicije kojoj je pripadao. Zato i kaže da je Srbin, ali ne i - Srbenda. Posle silaska sa jugoslovenske političke scene 1972, Koča Popović izjašnjavao se kao Jugosloven; do tada je bio Srbin. Valjda je i na taj način želeo da pokaže da, uprkos svemu, još veruje u to da će u SFRJ pobediti razum. Vremenom, ta je nada bivala sve slabija. Dok nije umrla, kao i Jugoslavija. Ako već govorimo o zaostavšitni Koče Popovića, ne mogu a da se ne setim koliko je samo bio zainteresovan za neke bitne, lične činjenice iz svog života.

Za koje?

Pomalo bojažljivo, ali i veoma zainteresovano jednom mi je skrenuo pažnju na možda najintrigantniji detalj svoje životne priče, koji se, ispostaviće se, nalazio među tim njegovim kutijama dokumenata naročite vrste. „Voleo bih da na sadržaj one kutije posebno obratite pažnju“, rekao mi je tajanstveno. „Mislite na kutiju u kojoj je vaša prepiska s gospođom Vjerom Bakotić?“, pitao sam iako sam znao da je reč o ljubavnoj prepisci, kakva je, recimo, ona između Pola Elijara i Nuše.

Vjera Bakotić bila je prva supruga Koče Popovića?

Prva velika ljubav i prva supruga. Nema sumnje da je Koču Popovića rastanak sa Vjerom Bakotić veoma boleo. Tim pre što je, stekao sam utisak, emocija koju je gajio prema toj ženi na neki način bila još uvek neizbrisiva, živa... Politika je politika, znate, a rat je užas u kome čovek često donese neku tešku odluku zbog koje se kasnije kaje. Ili, ako baš nema sreće, zbog nje ispašta celoga života. Eto, na tim čarobnim, uzbudljivim pismima - a velika ljubavna pisma i jesu takav doživljaj - trenutno radim; to priređujem, s posebnim uživanjem.

Šta ta prepiska otkriva?

Priča o velikoj ljubavi po pravilu otkriva dimenziju koju čovek često pokušava da sakrije, a koja se neretko ispostavi kao veoma bitna, ako ne i najvažnija. Jer kada pogledate unazad, šta vidite? Samo ljubav i mržnju. Ostalo su manje-više trice i kučine. U tim pismima sam nailazio i na precrtane delove. „Vjera ih je izbrisala lakom“, objasnio mi je Koča Popović. Kao celina, među tim spisima ostala je čak i ona ružna strana celog slučaja. O tome koliko je ova ljubavna priča bila važna i koliko je na neki način obeležila brak Koče Popovića sa Lepom Perović govori i reakcija gospođe Perović, koja se, videvši me kako vraćam kutiju s pomenutom prepiskom, prvi put na mene naljutila. „Kako ste smeli to da iznosite?!“, pitala me je. „Dozvolio mi je Koča“, rekao sam mirno. „I sve vam uredno vraćam“... „Bože, Lepa“, smejao se Koča Popović, „ljubomorna si na staru ljubav koja je odavno prošla!“

Gojko Tešić; Autor: Marina Lopičić

Kažete da nije?

Očito da je i gospođa Lepa Perović gajila slične sumnje.

Latinka Perović kaže da je do raskida Koče Popovića i Vjere Bakotić moglo doći iz dva razloga: prvo, tu su vezu nesumnjivo obeležila dva rata - Španski građanski rat i Drugi svetski rat; drugo, je li pesnik Koča Popović, pita se Latinka Perović, uopšte znao šta voli - svoju uobrazilju ili realnu ženu.

Ne mislim da je reč o uobrazilji. Vjera Bakotić bila je izuzetno i lepa i zanimljiva žena, pa pretpostavljam, da nije bilo teško voleti je. Po mom mišljenju, ono što ih je udaljilo bio je pre svega Španski građanski rat: odlazak Koče Popovića u Španiju, rastanak od mlade žene sa kojom je tek bio sklopio brak, duga razdvojenost... A onda - i Drugi svetski rat! „Želeo sam da Vjera krene sa mnom u Španiju“, rekao mi je jednom Koča Popović. „A odbila je, znate...“ Taj trenutak doživeo je kao svojevrsnu izdaju.

Eh, izdaju! Ne mislite da je onda i Vjera Bakotić odlazak Koče Popovića u Španski građanski rat mogla da protumači na sličan način: između rata i nje, Koča Popović je, dakle, izabrao - rat?

Verovatno ni ta teza nije isključena. U svakom slučaju, reč je o komplikovanom muško-ženskom odnosu koji pokušavam da razumem.

U predratnoj biografiji Koče Popovića, pored „misterije“ Vjera Bakotić, postojala je, čini mi se, još jedna sporna priča: držanje Koče Popovića u policiji nakon hapšenja 1940. godine.

Posle izlaska iz zatvora, Koča Popović je, „zbog lošeg držanja na policiji“, čak bio isključen iz KPJ. Razgovarali smo i o tome. „Svuda, pa i u policiji, čovek mora da se snađe“, rekao mi je. „Današnja ‘svedočenja’ mojih nekadašnjih drugova izmišljotine su i konstrukcije. Nikoga nisam izdao... Međutim, da u ovim godinama pišem demantije, izvinite, ne pada mi na pamet!“

U knjizi „Razgovori s Kočom“ Koča Popović je Aleksandru Nenadoviću ipak rekao da je policijskim agentima opisao druga za koga je znao da je na sigurnom i da mu ne mogu nauditi.

Bilo je to lukavstvo tipično za Koču Popovića, koji je bio ne samo izuzetno duhovit i vispren čovek nego i majstor da se kao vidra izvuče iz najneprijatnijih situacija. S druge strane, zaista se gadio svakog naknadnog i javnog pravdanja i distanciranja od bilo čega što je radio tokom života. Naročito u poznijim godinama.

General JNA i ambasador SFRJ u Mađarskoj i Švedskoj Jovo Kapičić ispričao mi je da su diplomatske depeše i direktive Koče Popovića uvek bile iste: lišene svake dvosmislenosti, kratke i veoma jasne.

Koča Popović je, kažem vam, u svemu što je radio uvek bio pisac. U njegovom bloku, na primer, možete pronaći beleške koje je pravio dok je putovao na sastanke sa ministrima inostranih poslova raznih zemalja: skicirao bi moguće teme razgovora, predvidljive i očekivane neprijatne situacije, kao i kako iz svega izaći kao pobednik. Naprosto, za sve se ozbiljno pripremao. Nedopustivom je smatrao bilo kakvu improvizaciju. Zanimljivo, i u takvim prilikama stihovi na margini, veoma često oni ljubavni, bili su vrsta terapije. I to je ono što me je uvek veselilo, a što potvrđuje moju tezu da je Koča Popović bio i ostao književnik i nadrealista. Jednom sam mu, sećam se, rekao da mislim da je bio najbolji jugoslovenski ministar spoljnih poslova. „A ne, grešite“, odgovorio je. „Najbolji šef jugoslovenske diplomatije bio je Marko Nikezić... Nikezić je pametniji i od mene.“ Koča Popović je Marka Nikezića zaista voleo. Insistirao je da se sretnem sa njim.
 
I?

Naravno, otišao sam kod Marka Nikezića, i to upravo sa uverenjem koje mi je, s intelektualnom i ljudskom radošću, Koča Popović prethodno bio nametnuo. Nikezić je zaista bio izuzetan čovek. Njih dvojica su se međusobno veoma uvažavali - Veliki učitelj i Veliki učenik. Koča Popović je, videli ste, dao prednost svome Učeniku. Marku Nikeziću sam tom prilikom preneo šta sam čuo od Koče Popovića. „Koča preteruje“, branio se Nikezić. „Koča Popović je Veliki učitelj od koga smo svi sve naučili: od političkih veština do svega ostalog. Čak i o umetnosti.“ Sve u svemu, Koča Popović je, čak i u onim najtežim, ratnim neprilikama, zaista bio poseban: humanista, iznad svega zanimljiv, izuzetno skroman i fin čovek koji je poštovao i cenio i svoje vojnike, i vešte političare i obrazovane i darovite umetnike. Bez obzira na politički stav, saosećao je s ljudima koji su na bilo koji način nepravedno stradali. Opisujući, recimo, Četvrti plenum CK SKJ, Koča Popović mi je rekao da je ceo taj događaj na njega ostavio veoma mučan utisak, budući da je imao priliku da vidi stradanje jednog od Titu nesumnjivo najodanijih ljudi. Koji je pritom odluku o odstranjivanju iz političkog života, pa i ličnu sudbinu, prihvatio pokorno i bez bilo kakve pobune.

Govorite o Aleksandru Rankoviću i o njegovom političkom slomu na Brionskom plenumu 1966?

Da, o tome govorim. Takav stav Koče Popovića veoma me je iznenadio.

Koča Popović u UN; Autor: Stevan Kragujević

U knjizi „Vlast i pobuna“ Milovan Ðilas opisuje razgovor s Kočom Popovićem pre Trećeg plenuma (januar 1954), tokom koga mu Popović kaže da ga na neki način podržava. Međutim, na plenumu je Koča Popović, baš kao i ostali prisutni komunisti - izuzev Mitre Mitrović i Vladimira Dedijera - ćutao. Kako to?

Kada već pomenuste knjigu Milovana Ðilasa... „Ti znaš šta mislim, a postupaću kako zaključe oni koji odlučuju“, rekao je Ðilasu Koča Popović. Zašto je to rekao? U knjizi „Dominantna i neželjena elita“ Latinka Perović kaže da se Koča Popović u partijskim sukobima nije opredeljivao, budući da je znao da se sukobljeni uglavnom drže istog principa: lične diskvalifikacije protivnika. U tom smislu možemo reći da se Koča Popović zaista razlikovao po - metodu. Uostalom, setite se kako je dao ostavku na mesto člana Predsedništva SFRJ: mirno je otišao kod Tita i rekao mu da se povlači. Bez rasprave i mistifikacija.

„Popović je usamljeni vuk, samotan čovek s retkim trenucima neopreznosti; imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu“, napisao je Vilijam Dikin u svojim memoarima. Šta vi kažete?

Koča Popović jeste bio cinik, ali nisam siguran u to da je baš bio usamljenik. Doduše, budući da je u jugoslovenskom prostoru zaista bio jedinstvena figura, možda bismo samo u tom smislu mogli reći da je bio vuk samotnjak; ne drugačije... Posle izlaska iz politike, osim sa svojim liberalima, nije bilo baš mnogo sveta s kojima je tako lako nalazio zajednički jezik, sa kojim se lako razumevao. Tim pre što je, kažem, bio svestan da je sve u Jugoslaviji krenulo dođavola. Shvatio je da je politika za koju se zalagao nepovratno poražena.

Tu je činjenicu doživeo i kao lični poraz?

Jeste. Jugoslavija je ipak bila njegova zemlja, država za koju se borio. Pored toga, uvek je teško podnosio to što neki njegovi drugovi nikada nisu razumeli i prihvatili veliku ideju o ravnopravnoj zajednici južnoslovenskih naroda... Umro je razočaran.

Dikin kaže da je Koča Popović u stvari mrzeo rat. A vidite, negde sam pročitala da je Koča Popović rekao: „Glavno mi je u životu Prva proleterska.“

Prema Prvoj proleterskoj Koča Popović imao je specifičan odnos. Možda i zato što je ta jedinica, iako je prošla i led Igmana i kataklizmu Sutjeske, spretnošću tog velikog vojnog stratega i partizanskog komandanta ipak uspela da se sačuva. Koča Popović je bio naročito ponosan na to što se u ratu nikada nije ponašao kao rigidni, strogi oficir. Brinuo je o svojim borcima, uvažavao ih kao ljude; zato su ga, pored ostalog, i voleli. Kada su, recimo, 1951. u Domu garde na Topčideru čuli da među dve stotine i osamdeset i osam izgovorenih imena, upravo proglašenih za narodne heroje Jugoslavije, nema imena Koče Popovića, prisutni vojnici i oficiri veoma su burno reagovali. „Heroj Koča, heroj Koča!“, skandirali su. Bio je to, izvesno, u tom trenutku jeretički prestup. Nepredvidiv...

Gde je danas mesto Koče Popovića u jugoslovenskoj i srpskoj istoriji i kulturi?

Siguran sam da će doći vreme kada će ozbiljni i nepristrasni istoričari objasniti da jugoslovenska vojska ne bi bila takva da nije imala i Koču Popovića, izuzetno hrabrog i čestitog borca i komandanta koji je sve što je dobio u toj vojnoj hijerarhiji sam i zaslužio; istovremeno, jugoslovenska diplomatija imala je najboljeg ministra spoljnih poslova svih vremena, diplomatu svetskog renomea, obrazovanog i kulturnog, koji je svoju zemlju svuda na najbolji način predstavljao. Najzad, Koča Popović, taj jedini pravi nadrealistički avanturista, nije bio nadrealista koji konstruiše; živeo je nadrealizam; uživao u izazovima, u avanturama.

Gojko Tešić; Autor: Marina Lopičić

„Bio je čovek poteza“, rekao je Marko Nikezić.

S pravom... Koča Popović nikada nije odustajao od lirskog kazivanja, pisanja, što valjda znači da nije odustajao od ljubavi. Boraveći kod njega u gostima u Dubrovniku, jednom nas je odveo na ručak u neku veoma poznatu kafanu na prevoju između Dubrovnika i Trebinja. Bila je osamdeset i peta, čini mi se... „Pogledajte, Gojko, kakva lepotica!“, prošaputao je pokazujući mi diskretno ka vratima kafane na kojima je stajala nepoznata, ali zaista neobično lepa žena. Koči Popoviću taj „detalj“ nije mogao da promakne. Iako osamdesetogodišnjak, i dalje je imao i oko i sluh za sve što je lepo. Bio je izuzetno šarmantan gospodin na koga su žene reagovale čak i onda kada je već bio zašao u pozne godine. „Nekim svojim ‘kočinskim’, nadrealističkim šarmom, uvek sam privlačio lepe žene, koje, iako sam bio i filozof, kao da u meni nikada nisu videle ono najvrednije“, kazao mi je jednom, pomalo razočarano.

Šta je najvrednije?

„Žene su verovale da je to oficirski čin. A nije...“, rekao je. Bio je svestan da je, kao jaka i markantna ličnost, gde god da bi se pojavio, ostavljao snažan utisak. Pitali ste za mesto Koče Popovića u jugoslovenskoj i srpskoj istoriji... Kod nas, nažalost, vladaju proizvoljnost i neznanje. Ljudi olako etiketiraju druge pokušavajući da dokažu da je jugoslovenski socijalistički poredak bio apsolutno zlo u kome i nije bilo svetle figure. Što, naravno, nije tačno. Jer ma koliko se trudili, ne možete staviti znak jednakosti između Koče Popovića, Marka Nikezića, Mirka Tepavca, Latinke Perović, Mirka Čanadanovića s jedne strane i onih konzervativnih, dogmatskih, čvrstorukaških političkih ličnosti i grupa koje su iz unutarpartijskih sukoba često izlazili kao pobednici. S druge strane, srpski liberali zaista su pokušali da demokratizuju i modernizuju Srbiju i Jugoslaviju. Uzalud! Kada je to shvatio, Koča Popović se gospodski i u svom stilu - nadrealistički - povukao iz visoke politike. Upravo onako kako je i živeo.


(Tekst je objavljen u 24. broju magazina Newsweek (20. jul 2015.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Tamara Nikčević

FOTO Marina Lopičić
    ...

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE