Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA: Neuništivi neprijatelj čovečanstva: Zašto još uvek ne razumemo rak

Posle 30 godina rada, Robert A. Gejtenbi kaže da kancer uvek iznova pronalazi način da izbegne i najbolje medicinsko oružje



Objavljeno: 16.07.2017. 06:00h
Foto: Ilustracija; Autor: Pixabay
S prozora svoje kancelarije na četvrtom spratu poznatog Centra za rak Mofit u Tampi (Florida, Sjedinjene Američke Države) Robert A. Gejtenbi gleda pacijente koji se nakon hemoterapije, biopsije i zračenja spremaju za odlazak kući. Neki od njih će poživeti, neki će umreti.

Šezdesetdvogodišnji radiolog zna da Integrisano matematičko onkološko odeljenje koje vodi - jedina takva potpuno opremljena radna jedinica u zemlji - nema na raspolaganju luksuz koji se zove vreme. Matematičari i onkolozi okupljeni oko Gejtenbija prave matematičke modele opake bolesti, u nadi da će razrešiti njene tajne i širenje raka u organizmu učiniti predvidljivim kao što je danas kretanje uragana.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Mali prostor u centru Mofit namenjen Gejtenbijevom timu gotovo ne nalikuje medicinskoj ustanovi. Pre biste pomislili na neko pospano akademsko odeljenje, gde apstraktne ideje poput fudbalske lopte poskakuju na zelenom terenu. Uostalom, kad bolje razmislite, to je prilično tačan prikaz onoga što odeljenje radi, bez trunke pejorativnosti. Matematičari iz tima veruju da medicina suštinski nije shvatila složenost raka, a sve do tada i najveći napori biće jednaki mahanju mačem u potpunoj tmini. Gledano iz njihovog ugla, prosečan lekar koji se bavi lečenjem raka nastoji da izgradi mlaznjak ne shvatajući osnovne principe aerodinamike.
 

ZLOKOBNI ZELENI OBLAK

Rat protiv raka u Sjedinjenim Državama vodi se od 1971, kad je predsednik Ričard M. Nikson objavio da „iste onakve fokusirane napore koji su doveli do cepanja atoma i odlaska čoveka na Mesec treba usmeriti na pobeđivanje opake bolesti“.

Četiri decenije kasnije, 1.665.540 Amerikanaca svake godine dobije strašnu dijagnozu, a oko 585.720 njih godišnje umre od nekog oblika raka, pokazuju podaci Američkog društva za rak.

Posle 30 godina rada, Gejtenbi je zaključio da rak ima više pameti od nas, pa nalazi način da izbegne i najbolje medicinsko oružje. Zato on želi da postigne mir s buntovnim ćelijama raka - pod sopstvenim uslovima, doduše, i tako spase mnoge ljudske živote.

Robert Gejtenbi je rak nastojao da shvati potpuno i detaljno kao što je Njuton razumeo gravitaciju - izgledalo je da matematika predstavlja ključ i u ovom slučaju. Kako se matematika uveliko koristi za izradu modela meteoroloških promena i kretanja na finansijskim tržištima, gde se registruje - kao u ljudskom organizmu - neverovatna osetljivost na spoljne uticaje, Gejtenbi nije video zbog čega to isto ne bi važilo za rak.

Od drugih onkologa slušao je da se „matematičkim modeliranjem bave ljudi suviše lenji da izvode eksperimente“ i da je „rak suviše složen da bi se mogao ‘pokriti’ modelom“. Ovo drugo i dalje predstavlja izazov Gejtenbiju i njegovom timu, u kojem se nalazi pet matematičara bez formalnog iskustva stečenog radom na polju medicine.

Jedan od njih je mladi Škotlanđanin Sendi Anderson. „Naravno da je rak složena pojava, ali kako se može reći da je suviše složena? Tu složenost treba smatrati izazovom kojim treba da se pozabavimo. A sama činjenica da je složen ne znači da u osnovi svega ne stoje jednostavna pravila“, rekao mi je Anderson.

Pokazuje mi kompjuterske modele raka dojke, gde se ćelije na ekranu prostiru kao zlokobni zeleni oblak. Različiti modeli prikazuju šta se dešava kod primene raznih terapija: ponekad se širenje raka uspori, a nekada on prosto eksplodira. Američka Uprava za hranu i lekove (FDA) odobrila je desetak lekova za lečenje raka dojke. Zavisno od vrste bolesti i njene razvojne faze, postoji vrtoglavi broj mogućih kombinacija lekova. Uprkos slučajevima dobre prakse, lekari zapravo daju ono što misle da će imati efekta. Anderson bi želeo da onko-vojnici dobiju svoje mape bojnog polja.

Ilustracija; Autor: Profimedia

POGREŠNO, ALI KORISNO

Refren koji sam slušao u centru Mofit bio je „svi modeli su pogrešni, ali su neki od njih korisni“, što je dosetka pokojnog matematičara Džordža E. P. Boksa. Miš zaražen melanomom predstavlja nesavršeni model za tu vrstu raka kod ljudi; da nije tako, ne biste čitali ovaj tekst jer, kako Anderson s gorčinom kaže, „rak kod miševa rastumačili smo stotinu hiljada puta“. Gejtenbi i tim ubeđeni su da će matematičkim modelima raka pogoditi pravi odnos između posebnosti i opštih karakteristika bolesti.

Tumor težak samo 10 grama sadrži više ćelija nego što je ljudi na Zemlji, naglašava Gejtenbi. Sve takve ćelije ne čine uniformnu sivu masu, kako se obično misli. S rastom tumora mogu nastati različite mutacije, kao što se, recimo, u vojnom napadu u raznim fazama može aktivirati pešadija ili artiljerija. Ćelije određene vrste raka mogu se međusobno razlikovati u organizmu jednog pacijenta, a one koje pripadaju istoj vrsti raka drugačije su od pacijenta do pacijenta. Stoga je nemoguće govoriti o prototipu raka.

„Gotovo da imamo inteligentnog protivnika pred sobom“, smatra Donald A. Beri, šef odeljenja za biostatistiku u Centru za rak „M. D. Anderson“ u Hjustonu (Teksas, SAD). U stanju je da se „kreće mnogim, mnogim putevima“. Matematika, kaže on, može da „pruži odgovore tamo gde biologija udara o zid“.

Postoji 200 vrsta raka koji napadaju ljude. Suma od 375 miliona američkih dolara utrošena je za pravljenje Atlasa genoma raka, koji se zasniva na skriningu 10.000 uzoraka raka u vezi s određenim genima.

Gejtenbi, razočaran uskim pogledima mnogih svojih kolega, poveo je svoj tim drugačijim putem, gledajući krupan plan i nastojeći da razume mehanizme svih vrsta raka, a ne samo jednog-dva gena.

Profimedia, Ćelije raka dojke
 
DARVIN

Godine 2000. Gejtenbi je prešao na Univerzitet Arizona, a 2005. postao je šef radiologije na Medicinskom fakultetu tog univerziteta. Upravo tada doživeo je preobražaj. Mada je matematičke modele raka u prethodne dve decenije publikovao na Foks čejsu, počeo je drugačije da sagledava ulogu evolucije u karcinogenezi. Pretpostavio je da osnovni principi razvoja raka, koje je nastojao da otkrije, leže u Darvinovoj teoriji prirodne selekcije.

Gejtenbi je sada razumeo da samo Darvinova teorija može objasniti zbog čega je tako teško zaustaviti širenje ćelija raka.

Najviše od svega ubedilo ga je ono što se desilo u jeku borbe protiv štetočina. Početkom sedamdesetih godina 20. veka poljoprivreda je spoznala ograničenja sintetičkih pesticida. Ne samo što su oni potencijalno bili štetni za ljude već možda nisu bili dobri ni u zaštiti useva. Uprkos tome što su hemijski agensi poubijali mnoštvo insekata, preživela populacija stekla je veliku otpornost na toksične supstance. Tako joj nisu mogli nauditi, pa se i dalje slobodno razmnožavala. Znači, naši napori da eliminišemo insekte samo su pomogli njihovom evolutivnom napretku.

Momci koji su se borili s insektima uvideli su ono što momci koji se bore s rakom nisu: ako sa zemljom sravnite ceo jedan neprijateljski grad, preostaće samo očvrsli ustanici željni ubijanja. Neprijateljske snage zato bi trebalo drugačije strateški napadati. Drugim rečima, terapija za rak može da pospeši njegov razvoj tako što eliminiše ćelije koje-je-lako-ubiti, nakon čega ostaju samo okoreli kancerogeni ratnici.

U centar Mofit Gejtenbi je stigao 2008. da uredi odeljenje radiologije. Mada i dalje kliničke vizite obavlja jednom nedeljno, intelektualne snage jasno je usmerio na Integrisano matematičko onkološko odeljenje, sa šest stalno zaposlenih i desetak diplomiranih i studenata na postdoktorskim studijama.

AP, Ilustracija: Operacija

OPUSTOŠIO IH RAMBO

Godine 2009. Gejtenbi je u časopisu Kenser riserč (Cancer Research) objavio rad pod naslovom Prilagodljiva terapija (Adaptive Therapy). Pošao je od toga da se tumor u suštini sastoji od hemoosetljivih ćelija koje se brzo šire i ćelija manje osetljivih na hemoterapiju, koje sporije rastu. Uobičajena praksa davanja maksimalnih doza hemoterapije koje pacijent može da podnese zapravo uništava osetljivije ćelije, a ostavlja čvrste jedinke u svojim „skrovištima“, koje brzo nalaze i prostor i hranu za bujanje. I te kako kreću da rastu nakon nestanka barijere sačinjene od osetljivih ćelija. U suštini, znači, terapija za rak ubija „dobre“ ćelije raka i ostavlja netaknute „zle“ ćelije.

Koristeći matematičke modele i eksperimente in vivo, Gejtenbi je dokazao uspeh adaptivne terapije u dezaktiviranju najopasnijih ćelija. Jedan od koautora rada jeste Brazilac Ariosto S. Silva, matematičar angažovan u centru Mofit. Sviđa mu se da rak objašnjava preko simbolike u filmu „Prva krv“, gde glavni lik Rambo (tumači ga Silvester Stalone) postaje zli ubica kao posledica onoga što je propatio u Vijetnamu. „Uobičajeni pristup hemoterapiji u stvari pretvara kancerogene ćelije u zlog Ramba“, objasnio mi je prilikom susreta u Tampi.

Inovaciju predstavljaju „lažni lekovi“ - erzacdroges (nem. ersatzdroges), koji deluju direktno na hemootporne ćelije, ali ih ne ubijaju. U preliminarnoj verziji rada naslovljenog „Ima znoja, nema dobitka“ (Sweat but No Gain), Gejtenbi i kolege opisuju kako ćelije otporne na više različitih lekova nastavljaju da aktiviraju delove svojih membrana da bi istisnule „lažne lekove“ kao da je reč o citotoksičom agensu, tj. stvarnoj hemoterapiji. Ćelije pak ne znaju da nije tako i snažno nastavljaju da se brane, što im oduzima snagu i ostavlja manje energije za širenje i invaziju u organizmu. Mada je istraživanje ovih lekova relativno novijeg datuma, Gejtenbijev rad ukazuje da angažovanje ćelija na sopstvenoj odbrani, a ne njihovo eliminisanje, usporava razvoj tumora.

Jedan broj onkologa skeptičan je u pogledu Gejtenbijevog pristupa, ali je on uporan: „Ne postoji dogma koju nisam mrzeo.“


(Tekst je objavljen u 24. broju magazina Newsweek (20. jul 2015.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Aleksander Nazarijan
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE