Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Ajvor Roberts, bivši britanski ambasador u Jugoslaviji: Milošević mi je priznao: Bio sam glupa, tvrdoglava budala...

Nekadašnji britanski diplomata svedoči da je Milošević u isto vreme bio i piroman i vatrogasac. Otkriva o čemu je razgovarao s Mladićem, Karadžićem, Dobricom Ćosićem, Vukom Draškovićem...



Objavljeno: 08.07.2017. 06:00h
Foto: Ajvor Roberts i omot njegove knjige Rezgovori s Miloševićem; Izvor: Privatna arhiva
Ne dešava se često da neka knjiga doživi uspeh i privuče veliku pažnju tek nekoliko godina nakon objavljivanja. Upravo to je slučaj sa knjigom „Razgovori s Miloševićem“ ser Ajvora Robertsa, britanskog ambasadora (najpre otpravnika poslova) u Beogradu od 1994. do 1997. godine. Izvorno objavljena 2012, knjiga je tek početkom ove godine imala promociju izdanja na engleskom.

Robertsova sećanja na bezmalo četiri godine provedene u turbulentnoj Srbiji prepričavaju se kako na najvišim mestima tako i među „običnim“ ljudima širom sveta. I to s razlogom. Jer knjiga zaista verno odslikava Srbiju i krnju Jugoslaviju devedesetih godina, te njene ključne političke aktere.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Robertsovi susreti sa Slobodanom Miloševićem, Vukom Draškovićem, Milanom Milutinovićem, Dobricom Ćosićem, Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem više su nego verno svedočanstvo o jednom vremenu o kojem još ni istorija nije dala svoj konačan sud. Zato ga treba čitati pažljivo, jer nam i te kako može pomoći da bolje shvatimo ono što nam se dešavalo zloglasnih devedesetih, koje ovaj ugledni britanski diplomata opisuje kao „najtežu deceniju srpske istorije od 14. veka“.
 
VREME NAJVEĆE DEPRESIJE

Roberts je karijerni diplomata i u britanskoj diplomatskoj službi radio je od 1968. do 2006. Osim u Jugoslaviji, kao ambasador Velike Britanije bio je i u Rimu i Dablinu, a službovao je i u Libanu, Parizu, Luksemburgu, Kanberi, Vanuatuu i Madridu. Od 2006. je predsednik Triniti koledža.

U Beograd je, početkom 1994. godine, stigao u nimalo sjajnom trenutku - ugled Srbije u svetu je veoma loš, Jugoslavija je pod teretom međunarodnih sankcija, predsednik Slobodan Milošević ima ogromnu moć, narod je potpuno osiromašen... Uz to, rat u Bosni još nije završen, a i situacija na Kosovu se svakim danom dodatno komplikovala.

U razgovoru za Njuzvik, Roberts danas ocenjuje da je to bilo vreme najveće depresije.

„Ulice su bile prazne. Nije bilo goriva, pa je funkcionisala tek polovina javnog prevoza, hiperinflacija je dostigla apsurdan nivo... To je bila najgora inflacija u istoriji, što je dovelo do toga da pacijenti umiru u bolnicama, jer nije bilo grejanja, a takođe su zatvarane i pekare i mesare. Bilo je teško živeti među ljudima koji toliko očajno pate i koji su, u većini slučajeva, bili nevine žrtve politike jugoslovenske/srpske vlade.“

Govoreći o Slobodanu Miloševiću, s vremenske distance od skoro dve i po decenije, naš sagovornik ističe da se uloga nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije može tumačiti samo u veoma negativnom smislu. Smatra da je Milošević - uz hrvatskog predsednika Franju Tuđmana - zapalio požar u bivšoj Jugoslaviji.

„Od toga da je bio jedna od najpopularnijih ličnosti u Srbiji još od cara Lazara, Milošević je postao jedna od najomraženijih. Na kraju je Srbija izgubila sve ratove u tom periodu - od Slovenije do Hrvatske, od Bosne do Kosova. Niko u istoriji Srbije nije imao tako katastrofalan učinak... Kada je Miloševićev san da bude novi Tito ispario, počeo je sebe da vidi kao lidera svih Srba u velikoj Srbiji. Kada je i ta slika počela da bledi, on se predstavljao kao neko ko će biti međunarodni mirotvorac. Kao što je jedan njegov biograf opisao, Milošević je u isto vreme bio i piroman i vatrogasac.“

Milošević je tokom devedesetih imao nekoliko prilika za mir, koje je, nažalost, propustio. Da ih je iskoristio, istorija Balkana bi, nesumnjivo, bila znatno drugačija.

„Jedan od njegovih propusta bio je taj što, posle odlaska Slovenije i Hrvatske iz SFRJ, nije uspeo da ubedi Aliju Izetbegovića da prihvati mesto premijera federacije kako bi ubedio bosanske muslimane da nemaju čega da se plaše ako ostanu u Jugoslaviji, čak iako Srbi budu dominantni igrači. Druga, veća greška bila je ta što nije uspeo da ubedi skupštinu na Palama da prihvati Vens-Ovenov plan u maju 1993. Da je ovaj plan bio prihvaćen i primenjen, čak i uz veoma mlaku podršku Amerike, rat bi bio završen dve godine ranije i nikad se ne bi dogodilo onakvo krvoproliće, uključujući, naravno, i masakr u Srebrenici“, kaže Roberts za Njuzvik.

Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman; Autor: Profimedia

BALKANSKI KASAPIN

Miloševićev imidž balkanskog kasapina stvorio sam, naravno, u sebi pre dolaska u Beograd 1994. godine, priseća se Roberts u knjizi „Razgovori s Miloševićem“.

„Međutim, iza neminovno pojednostavljene slike pojavila se složenija i često paradoksalna figura. Osećao se, na primer, neprijatno u masi - što je bilo iznenađujuće s obzirom na način na koji je stekao slavu - i gotovo nikada se nije pojavljivao na javnim mestima. Isto tako se malo interesovao za pompu i zvanične formalnosti, iako je tokom nekoliko mojih poslednjih nedelja u Beogradu pred njegovom rezidencijom mogao da se vidi gardista u paradnoj uniformi, što nije viđeno još od Titovog vremena. U suštini je bio nezainteresovan za spoljašnji sjaj vlasti - interesovalo ga je samo ono konkretno“, navodi on.

Seća se da mu je podsekretar u Londonu rekao, pre nego što je krenuo za Beograd, da je na jednom sastanku u Briselu sa evropskim ministrima spoljnih poslova, u decembru 1993, iz Miloševića „curila moć“. „Međutim, na prvom susretu (bio je prisutan i britanski ministar spoljnih poslova Daglas Hog, prim. nov.) nije imalo smisla razmišljati ni o opasnosti, ni o moći. (...) Prvi susret i upoznavanje s ‘najopasnijim čovekom Evrope’ (tako je Milošević opisivan u Gardijanu, prim. nov.) nisu me uopšte impresionirali. Delovao je više tromo nego dominantno; puštao je da se razgovor odvija dugo, ne pokušavajući da ga usmeri...“

Slobodan Milošević, „neprikosnoveni autokratski vođa“ Srbije, a potom i nove krnje Jugoslavije duže od deset godina, bio je svakako, ocenjuje Roberts, jedan od najzahtevnijih diplomatskih i vojnih izazova za diplomate, državnike i generale. Svi oni su ga češće shvatali pogrešno nego pravilno.

„Iako je bio predsednik u najtežoj deceniji srpske istorije od 14. veka, uspevao je da se održi na vlasti, često se i agresivno suprotstavljajući usaglašenoj volji međunarodne zajednice.“

NOŽ U STAMBOLIĆEVA LEĐA

Roberts posebno ističe ulogu koju je na početku uspona Slobodana Miloševića imao Ivan Stambolić.

„Dok je studirao pravo, Milošević se sprijateljio sa čovekom za čiju će karijeru vezati sopstvenu u sledećih 15 godina. Ivan Stambolić je bio pet godina stariji od Miloševića i pošto se upisao na studije iz redova radničke klase, odmah je usmerio pažnju na građenje političke karijere. (...) Stambolić nije bio samo Miloševićev politički mentor; bio mu je i blizak lični prijatelj, koji je bez rezerve delio političko i poslovno iskustvo s njim. (...) Miloševićeva konačna izdaja prijatelja i zaštitnika odlično je dokumentovana. Pošto je u aprilu 1987. poslat na Kosovo da predstavlja partiju i čuje pritužbe sa obe strane o pogoršanju situacije u pokrajini, Milošević je iskoristio glavnu binu čuvenim pozivom Srbima sa Kosova da ostanu na Kosovu ‘zbog predaka i potomaka’ i obećanjem: ‘Niko ne sme da vas bije.’ Godinu dana posle prvog javnog pojavljivanja na Kosovu, postao je najpopularnija ličnost u živom srpskom pamćenju.“

Osvrće se i na čuvenu Osmu sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, održanu septembra 1987, na kojoj su Miloševićeve pristalice pokrenule svoje snage i izolovale Stambolića.

„Ispostavilo se da predsednik Srbije (u to vreme je bio Stambolić, prim. nov.) nije pribegao tradicionalnim političkim lukavstvima, kao da nije verovao da njegov najbliži prijatelj može da upotrebi nož. Kasnije se sećao: ‘Kada vam neko gleda u leđa 25 godina, razumljivo je da u nekom trenutku poželi da vam zabije nož. Mnogi ljudi su me upozoravali, ali ja nisam prihvatao.’“

S MILOŠEVIĆEM U ČETIRI OKA

U sećanju britanskog diplomate je do detalja ostao njegov prvi privatni sastanak sa Slobodanom Miloševićem. Do susreta u četiri oka - kojem je na neki način kumovao profesor i političar Nikola Koljević - došlo je u nimalo bezazlenom trenutku - u mirovnom procesu se bilo stiglo do kritične tačke, na Pale uopšte nije uticala blokada na Drini, Mladić je napadao zaštićenu zonu Bihaća, a razgovori o okončanju rata, ili čak o prekidu vatre, delovali su iluzorno.

„Kao što ću kasnije otkriti, svi takvi mali sastanci održavali su se u Miloševićevim kancelarijama na prvom spratu; bio je to niz od tri međusobno povezane sobe, sa čekaonicama desno, kancelarijom njegovog ličnog sekretara u sredini i njegovom kancelarijom levo, iz koje se dalje išlo u druge prostorije koje su se mogle koristiti za obroke. Njegova kancelarija je bila velika i klasična. Nije bilo televizije ili nekih drugih drangulija. Veliki sto sa relativno malo hartije za rad - Srbija svakako nije bila autokratija koja počiva na papiru - i velika fotografija njegove supruge na zidu levo od stola. Milošević me je ponudio da sednem u jednu od četiri ili pet fotelja koje su bile razmeštene oko okruglog staklenog stola, na kojem je stajao veliki časovnik. Uprkos očiglednim pokazateljima, on je retko ostavljao utisak da mu se naročito žuri. Formalno oslovljavanje ostalo je sačuvano: gospodine predsedniče, gospodine Roberts. Ponudio mi je uobičajeno: kafu, voćni sok ili šljivovicu.“

Slobodan Milošević i Mira Marković; Autor: Profimedia

MIRA MARKOVIĆ SEJALA STRAH U NARODU

„Uticaj Mire Marković na Slobodana Miloševića je legendaran i, po mom osećaju, bio je samo štetan“, ocenjuje diplomata. Markovićeva je svog supruga držala u šaci, iako je on bio potpuno racionalan, a ona sva u vlasti ideologije. U vezi sa svim važnim stvarima Milošević se devedesetih konsultovao s Markovićevom, pod njenim uticajem počeće da okreće SRJ prema Istoku, dok će mu uzori u jednom trenutku postati Kina i Severna Koreja.“

„Imao je veoma malo bliskih prijatelja. Odbacivao je kolege i prijatelje kada bi poslužili svojoj svrsi, ali ih je uklanjao na način koji ih je obično sprečavao da mu naškode. Jedinog pravog prijatelja imao je u svojoj supruzi. Lord Oven je isticao paradoks da projugoslovenska antinacionalistkinja Mira Marković živi sa čovekom ‘za koga se veruje da je glavni vinovnik raspada Jugoslavije’. Ona je rekla Dejvidu Ovenu i njegovoj supruzi da shvata da Milošević nije uspeo da ih ubedi da nije nacionalista. ‘Reći ću vam zbog čega nije nacionalista. Nikada se ne bih udala za njega ili ostala s njim u braku da je nacionalista.’ Miloševićevo poštovanje njenih stavova sve više je iz njegovog kruga isključivalo sve one koji su naginjali ka zapadnom liberalizmu. Njeni činovnici su bili, s njene tačke gledišta, ideološki zdravi i često su bili odaniji njoj nego njenom mužu. Stalno ih je unapređivala na uticajna mesta, tvrdeći da su, za razliku od njegovih ljudi, oni pravi vernici. Zbog moći i štetnog uticaja na muža, ona je sejala strah u narodu“, piše Roberts u svojoj knjizi.

Potom prepričava jednu šalu - mada bi se, gledano s ove distance, reklo da nije isključeno da je to istinita priča - koja je svojevremeno kružila srpskom prestonicom.

„Beogradom je kružila šala o tome kako su se Milošević i njegova žena nalazili u kolima kada su ona ostala bez goriva. Iako je, zbog sankcija, vladala akutna nestašica benzina, Mira je ubedila prodavca na benzinskoj stanici da napuni njihova kola. Kada ju je on upitao ko je prodavac, ona je odgovorila: ‘Moja prva ljubav.’ ‘Dakle’, uzvratio je Milošević, ‘da si se udala za njega, bila bi žena prodavca benzina.’ ‘Ne’, rekla je Mira, ‘da sam se udala za njega, on bi bio predsednik Srbije’ (navedeno i kod Slavoljuba Ðukića u knjizi „Milošević i Marković“)“.

MILOŠEVIĆ: EVO GDE SAM GREŠIO

Oproštajni susret Robertsa i Miloševića 1997. bio je i prilika da se sumira pređeni četvorogodišnji put, koliko je ovaj Britanac proveo u Beogradu. Upitan šta su njegove greške, Milošević je Robertsu odgovorio da je sigurno mnogo grešio, ali da nije pravio katalog grešaka. „Ako imam jedno opšte osećanje, onda je to da sam previše verovao ljudima.“

„Sačuvavši ozbiljan izraz lica, vratio sam ga u prve dane na funkciji. Milošević je rekao da je bio neverovatno proamerički čovek u početku. SAD su bile apsolutno odlučno protiv raspada Jugoslavije. Dobro je poznavao SAD i Amerikance iz svoje ranije bankarske inkarnacije i u Americi se lepo osećao. Zato je bio pomalo šokiran kad je shvatio da su se Amerikanci okrenuli protiv njega. Jedna od njegovih najvećih ličnih grešaka bila je svađa sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom. Na 600. godišnjicu Kosovskog boja, u junu 1989, Milošević je organizovao veliki miting u Kosovu Polju, na kojem su bila rukovodstva svih republika, ceo diplomatski kor i predstavnici centralne i lokalnih vlasti. Jedini uglednici koji nisu prisustvovali bio je novopostavljeni Cimerman i još nekoliko predstavnika zemalja koje je on naterao da bojkotuju ovaj događaj. Zato je Milošević odlučio da ne primi Cimermana. Tako se nisu sreli duže od godinu dana. Milošević je rekao, ovako iz retrospektive, da se poneo kao ‘glupa, tvrdoglava budala’. (...) To je bio najsamokritičniji komentar koji sam ikad čuo od Miloševića.“

"MILE ILIĆ JE MOJA LIČNA GREŠKA"

O još jednoj ličnoj grešci Milošević je govorio i tokom 1996. godine, i to kada mu se Roberts požalio na niškog funkcionera SPS Mileta Ilića.

„Morao sam da kažem da je od svih ljudi koje sam upoznao u javnom životu Srbije, lokalni šef socijalista Mile Ilić čovek o kome sam formirao najgore mišljenje. Bio sam ubeđen da je sirovi manipulator i rekao sam da mu ništa ne verujem. Savetovao sam Miloševića da postupi na isti način. Milošević je uzdahnuo, kao da je hteo da kaže: ‘Dakle, kaži mi nešto novo.’ ‘Ilić je’, rekao je, ‘moja lična greška.’ Bio je planirao da ga se otarasi prethodne godine kada je Ilić napisao autobiografiju koja je više bila žitije. I Isus Hristos bi se zastideo, reče Milošević, kad bi video kako Ilić sebe opisuje. Međutim, pošto je Milošević rekao da Ilića treba najuriti, iz Niša je došla delegacija socijalista da moli da Ilić ostane u političkom životu, tvrdeći da je u duši dobar čovek i čvrst član partije. Protivno sopstvenom rezonu, Milošević je popustio. Dodao je da kad god je pravio greške, da je to uvek bilo protivno rezonu“, navodi Roberts.

Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: Profimedia
 
ŽELEO DA PADNE KAO KNEZ LAZAR I NIKOLA PAŠIĆ

Pregovori u Rambujeu početkom 1999. godine, odnosno mirovna konferencija o Kosovu, na kojoj su učestvovali predstavnici vlasti u Srbiji i kosovskih Albanaca - a sve uz posredovanje međunarodnih zvaničnika - doživela je krah, nakon čega je, budući da kosovska kriza nije rešena mirnim putem, usledilo bombardovanje. Roberts ističe da je najkontroverzniji aspekt konferencije u Rambujeu, te onaj koji je doveo do optužbi za „nameštaljku“, bio vojni aneks koji je postavio uslove za prisustvo NATO u Jugoslaviji i na Kosovu.

„Njegova klauzula u funkciji ‘čarobnog štapića’, koja garantuje NATO ‘slobodan i neometan prolaz i pristup širom SRJ’, kritikovana je kao otvaranje puta NATO da okupira celu SRJ. Lord Gilbert, bivši ministar odbrane, rekao je 18. novembra 1999. u Donjem domu Britanskog parlamenta da su uslovi postavljeni Miloševiću u Rambujeu bili ‘apsolutno nepodnošljivi; kako bi uopšte mogao da ih prihvati; to je urađeno s predumišljajem’“, podseća Roberts.

Da li je pretnja nacionalnom suverenitetu sprečila Miloševića da u Rambujeu potpiše sve što je zatraženo?

„Delimično da. Kao što je jasno rekao meni, tokom razgovora u dva navrata 1998. video je da su SAD i NATO rešeni da rasparčaju Srbiju. Bio je tu, međutim, i jedan lični motiv. Ako bi trupe NATO slobodno vršljale po Srbiji, u opasnosti bi se našla i njegova koža: možda bi bio zbačen ili uhapšen zbog ratnih zločina. A ako bude sateran u ćošak, može se opet ogrnuti plaštom nacionalizma - ako ne da opstane, onda barem da padne kao velike vođe knez Lazar i Nikola Pašić, koji su poraženi u bitkama koje su se odigrale u razmaku od 530 godina. Da padne boreći se, što bi u očima Srba bilo viđeno kao sumrak bogova, ne bi bilo strano njegovoj prirodi. A ako stvarno budemo bombardovali Srbiju, verovao je da će mržnja živeti decenijama. Na Balkanu vekovi ne dolaze jedan za drugim, nego traju istovremeno.“

IZDALI SU GA RUSIJA I JELJCIN

Roberts se pita i zbog čega je Milošević odustao baš u trenutku kada NATO više nije imao legitimnih ciljeva. To sada, kada Miloševića više nema, verovatno nećemo nikad saznati.

„Ima mnogo teorija, a verovatno je više faktora odigralo odlučujuću ulogu. Za mene je ključni faktor ruska odluka, koju je Jeljcin preneo Klintonu 25. aprila 1999, da će raditi sa Zapadom radi pronalaženja rešenja pregovorima i da će poslati bivšeg premijera Viktora Černomirdina, kao svog ličnog izaslanika, da doprinese pregovaračkom procesu. Kada je Milošević shvatio da nema ni traga od međunarodne podrške, odlučio je da se preda. Svi drugi faktori, efekti kampanje strateškog bombardovanja, Miloševićeva optužnica za ratne zločine podignuta 27. maja, mogućnost rata kopnenim snagama, sve to je predstavljalo dodatni pritisak, ali bez ruske intervencije u korist Zapada, Milošević ne bi kapitulirao. Da bi se to postiglo, verovatno bi moralo doći do masovnog napada kopnenim trupama. Miloševićev pad, relativno brzo po kapitulaciji, označio je kraj najtežeg perioda za Srbiju posle bombardovanja Sila osovine u aprilu 1941. godine. Ispostavilo se, međutim, da su izgledi za novo svitanje za Srbiju još daleko. Toliko najgorih kriminalnih elemenata iz Miloševićevog perioda ostalo je na pozicijama vlasti i uticaja da se ispostavilo da je nemoguće poverovati da je do stvarnog poboljšanja uopšte došlo“, zaključuje Ajvor Roberts.

OLBRAJTOVA I PIŠTOLJ U MILOŠEVIĆEVU GLAVU

Osvrt na delovanje Madlen Olbrajt, američke državne sekretarke tokom devedesetih, te na njeno uporno insistiranje da Srbija 1999. bude bombardovana, posebno je zanimljiv.

„Da li je konferencija u Rambujeu sazvana zbog bilo kog drugog cilja osim da posluži kao izgovor za bombardovanje Srbije? Zavisi kome postavite ovo pitanje. Za Madlen Olbrajt i njen tim to je svakako značilo uperiti pištolj u Miloševićevu glavu. Ričard Holbruk je u jednom intervjuu rekao da je Rambuje bio ‘osuđen na neuspeh od početka’. Evropljani su ponovo bili podeljeni u pogledu pristupa. Neki su, ali ne Britanci, bili nezadovoljni planom za upotrebu sile, tako da su čak i pravnici Forin ofisa tvrdili da je neophodna rezolucija Saveta bezbednosti UN, koja će dati mandat za primenu sile. Odgovor Madlen Olbrajt bio je sasvim otvoren: ‘U tom slučaju, nabavite nove pravnike.’ Za razliku od Evropljana, koji su bili pomalo zbunjeni, američki tim s Olbrajtovom na čelu već je bio odlučio šta želi - snažno prisustvo NATO na Kosovu. Isto tako su znali da će bombardovanje biti neophodno da se Milošević natera da to prihvati. Kao što je rekla Olbrajtova: ‘Nama je oduvek bilo jasno da ćemo morati upotrebiti vojnu silu da bismo naterali Miloševića da ponovo razmisli.’ Bil Klinton u svojoj autobiografiji ističe da je Madlen Olbrajt neprestano insistirala na upotrebi sile protiv Srbije. Možda je nesvesno oponašala Konrada fon Hecendorfa, načelnika austrijskog generalštaba u toku Prvog svetskog rata, koji je između 1. januara 1913. i 1. januara 1914. ‘predložio rat protiv Srbije 25 puta’“, navodi Roberts.

Reuters, Madlen Olbrajt

MILUTINOVIĆEVA "IZDAJA"

Jedan Robertsov ručak sa tada već predsednikom Srbije (1997-2002) Milanom Milutinovićem veoma je važan. Tom prilikom će, naime, Milutinović, govoreći o Kosovu, izreći nešto što se njegovom šefu sigurno ne bi dopalo.

„Bio je potpuno otvoren i ono što je rekao Miloševićevim ušima bi zvučalo kao izdaja. Smatrao je da je podela rešenje kosovskog problema. Problem je, kako ga je on video, u crtanju karte. Zaboravio je da pomene velike naslage ruda i rudnike uglja. Pitao sam ga da li i Milošević tako misli. ‘Ne’, odgovorio je. Milutinović mi je rekao da se nalazi pred odlukom da se povuče, budući da je praktično usamljen u vladi u zalaganju za ozbiljne reforme. Pitao sam ga kako on vidi situaciju na terenu. Govorio je slično Miloševiću. Dao sam mu spisak incidenata koji su podrazumevali prekomernu upotrebu sile (na Kosovu, prim. nov.), koji je on pročitao sa zanimanjem. Rekao je da će o incidentima detaljno raspraviti sa ministrom unutrašnjih poslova Stojiljkovićem. Rekao sam Milutinoviću da imam nisko mišljenje o ministru unutrašnjih poslova, sa čime se složio. To je jedna od ključnih pozicija i trebalo bi da se na njoj nalazi jedan od najsposobnijih, a ne najglupljih ministara.“

Problem koji je i danas aktuelan - kosovsko pitanje - sudeći prema Robertsovom mišljenju, može da bude rešen relativno lako. Međutim, obe strane, albanska i srpska, moraće da prihvate bolne kompromise.

„Ponovno iscrtavanje granica između Srbije i Kosova jedino je razumno rešenje. Kosovo severno od Ibra trebalo bi da bude uklopljeno u Srbiju, a delovi Preševske doline, opštine Preševo i Bujanovac, trebalo bi da postanu deo Kosova. Srbija bi morala da prizna Kosovo u novodogovorenim granicama i da zatraži od Kine i Rusije da odustanu od veta na prijem Kosova u članstvo UN. Pošto postoje oni koji tvrde da bi mnogi Srbi ostali ‘zarobljeni’ u enklavama južno od Ibra, preporučio bih da se ti ljudi opredele da ostanu ili da odu. Bilo je mnogo dramatičnijih kretanja stanovništva između Grčke i Turske dvadesetih godina 20. veka.“

RADOVAN KARADŽIĆ TAJNO DELIO BOSNU

Kada je reč o nekadašnjem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, posebno je indikativan sledeći događaj.

„U junu 1994, Karadžić je lično došao u moju kuću da mi pokaže kartu (o podeli BiH, prim. nov.), za koju je govorio da ne može sam da je predloži. Bio bi ubijen ako bi to učinio; biće, međutim, spreman za to da ona bude ‘nametnuta’ bosanskim Srbima. Kad sam ga zamolio da ostavi kartu kod mene, rekao je da mu je to jedini primerak, ali da je spreman da je nacrta za mene. Ovaj put je održao reč. Selotejpom je zalepio kartu Bosne na prozor moje trpezarije da bi nacrtao mapu. Bio je to zanimljiv dokument, ali mi je odmah bilo jasno da neće biti prihvatljiv u toj formi zato što se nigde nije približavao podeli 51 prema 49 odsto. Karadžić je priznao da se malo udaljio od tih procenata i nije mogao da objasni kako se do tih procenata može stići. Ipak sam hitno poslao tu mapu u London da je proceni kontakt-grupa i da vide šta mogu iz nje da saznaju o donjoj granici bosanskih Srba.“

Roberts otkriva i kako je Milošević znao o Karadžiću da govori kao o „ludaku“. Kaže i da je predsednik Republike Srpske jednom prilikom od Miloševića tražio da „garantuje da ga neće izručiti Tribunalu za ratne zločine i da će ga postaviti za direktora psihijatrijske bolnice u Beogradu“. Milošević mu je odgovorio da će razmotriti te zahteve samo u slučaju da prihvati plan kontakt-grupe (podela BiH po principu 51:49 odsto, u korist bošnjačko-hrvatske strane). Međutim, od tada je nastao tajac s Karadžićeve strane.

Ratko Mladić; Autor: Profimedia

NASTRANA LIČNOST RATKA MLADIĆA

Beogradski sastanak ambasadora Robertsa sa tadašnjim komandantom Vojske Republike Srpske Ratkom Mladićem, koji je početkom 1995. godine sredio Milošević, bio je izuzetno napet i nesvakidašnji. Roberts navodi da je tom prilikom želeo da pojača poruku za koju je i pre toga bilo pokušaja da bude preneta bosanskim Srbima posredstvom Miloševića - da plan kontakt-grupe treba prihvatiti, da napadi na zaštićene zone treba da prestanu i da ne sme da se sprečava dostavljanje humanitarne pomoći. Takođe je želeo da proceni Mladićevo „raspoloženje i njegovu očigledno složenu i nastranu ličnost“.

„Sastanak je održan u vili srpske vlade, udaljenoj oko 300 koraka od moje rezidencije u Beogradu. Uveden sam u društvu Džordža Bazbija, prvog sekretara u mojoj kancelariji, odličnog analitičara srpske scene i čoveka koji je od osoblja Forin ofisa najbolje govorio srpskohrvatski. Mladić je delovao potpuno opušteno. Uveo nas je Mladićev general, gospodin Gvero, koji se više ponašao kao medicinska sestra koja dovodi posetioce mentalno nestabilnom pacijentu. Mladić nije bio u uniformi, nosio je tesnu crnu košulju i bio je drzak na svoj način. Uopšte nije bio šarmantan, ali je o sebi imao visoko mišljenje. Očitao nam je standardnu bukvicu bosanskih Srba o Srbima kao čuvarima kapije Evrope koji odbijaju nevernike. Njegova mržnja prema slovenskoj braći muslimanima bila je neobuzdana i neskrivena. Što smo se više raspravljali - a nismo se slagali ni u čemu - bivao je sve bešnji. Njegov bikovski vrat se nadimao, u licu je skoro pozeleneo od besa. Pričao je kako je njegova prva svilena košulja napravljena od britanskih padobrana koji su Srbima spuštali potrepštine za vreme Drugog svetskog rata. Svaki drugi dečak u Bosni, govorio je, imao je takvu košulju jer su Britanci dopremali mnogo pomoći partizanskoj vojsci. A sada Kraljevske vazduhoplovne snage bacaju samo bombe. Iako je razgovor trajao puna tri sata, nije bilo ništa što bi vredelo zabeležiti u vezi s ratom u Bosni. Razgovor je bio potpuno jalov, razočaravajući i iznad svega neprijatan. Prateći nas na izlasku, general Gvero se izvinjavao, mrmljajući: ‘Morate oprostiti generalu, danas se ne oseća najbolje.“

Roberts je utiske sa sastanka preneo Miloševiću, koji je jedva čekao to da čuje. Nakon što mu je britanski diplomata opisao koliko je to za njega bilo neprijatno iskustvo i kakav loš utisak je Ratko Mladić ostavio, Milošević je kazao: „On ponekad oseća da mora da pokuša da se nametne prilikom prvog susreta.“

„Odgovorio sam da me ne interesuje takvo verbalno rvanje, jer nisam uspeo da se pozabavim ključnim pitanjem: kako pre završiti rat i u međuvremenu što više smanjiti patnje civila. Nikada više mi nije predložio da se sastanem s Mladićem. Tri meseca kasnije, Međunarodni tribunal je protiv Mladića podigao optužnicu za ratne zločine.“

TUĐMAN OSTVARIO PAVELIĆEV CILJ

Miloševića ne treba posmatrati odvojeno od drugih republičkih vođa, smatra Roberts. Tako ocenjuje da je - dok je Milošević sanjao da postane novi Tito - vođa koji se najviše približavao podražavanju stila Josipa Broza bio hrvatski predsednik Franjo Tuđman, koji je imao svoje feldmaršalsko odelo i odmaralište na Brionima.

„Tuđman, najmlađi partizanski general, pod komunizmom je progonjen zbog nacionalističkih stavova. Ili ih je kao partizan vešto skrivao, ili ih je kasnije razvio. Ako se ijedan od republičkih lidera može smatrati stoprocentnim nacionalistom, onda je to bio Tuđman. U nekoliko aspekata nacionalnog života, on je budio stare uspomene na fašističku Nezavisnu Državu Hrvatsku iz perioda 1941-1944. Tuđman je uživao reputaciju da je stranim gostima govorio jasno i glasno, časteći ih svojim neprijatnim stavovima o muslimanima i revizionističkim pogledom na geografiju, da Hrvatska nije deo Balkana. Godine 1995. proslavio se time što je na jelovniku, za vreme banketa u Londonu kojim je obeležena godišnjica završetka Drugog svetskog rata, nacrtao svoju kartu Bosne podeljene između Srbije i Hrvatske. Pedi Ešdaun, lider Liberaldemokratske partije, koji se na ovom času istorije našao u ulozi učenika, bio je zaprepašćen. Progonom više od 170.000 Srba iz Hrvatske, Hrvatska je ostala skoro jednonacionalna, kao Slovenija. Ne navukavši na sebe nimalo srama koji je povezivan s Pavelićem, hrvatskim poglavnikom iz Drugog svetskog rata, ili s Miloševićem zbog postupaka prema kosovskim Albancima, Tuđman je uspešno očistio Krajinu od Srba, baš kao što je želeo Pavelić.“

ISUSOV ŽIVOT VUKA DRAŠKOVIĆA

Roberts je jedne od prvih večera po dolasku u Beograd 1994, sa suprugom Elizabet, imao sa Vukom i Danicom Drašković. Tom prilikom mu je lider SPO, za kojeg kaže da je izgledao kao da igra glavnu ulogu u Zefirelijevom filmu „Isusov život“, prepričao kako je bilo na sastanku s Miloševićem, na kojem mu je ponudio da uđe u vladu.

„Kada je dobro razmislio, Drašković je odbio otrovno piće. Da je njegova stranka mogla da dobije ministarstvo unutrašnjih poslova, to bi prihvatio. Ništa drugo. Milošević nije želeo ni da razgovara o tom ministarstvu, jer je bio preveliki komunista da bi razmatrao predaju poluga policijske vlasti neverniku kakav je Drašković. Pokušao je, međutim, da ga ubedi nudeći mu deset ministarskih mesta. Drašković nije imao nijedno, radije je ostao u opoziciji“, naveo je Roberts.

Na drugom mestu u svojoj knjizi iznosi i Draškovićevu priču o pokušajima da pridobije podršku u ruralnoj unutrašnjosti Srbije.

„Pokazali su mu jednog seljaka, njegovog vatrenog pristalicu, koji je bio veoma uticajan među komšijama. Drašković mu je prišao i ovaj ga je odmah, što je tipični srpski običaj, pozvao u kuću na kafu i čašicu rakije. Drašković je bio ohrabren što u kući vidi nekoliko svojih postera i postera svoje stranke. Na kraju srdačnog razgovora, Drašković je ustao da krene, govoreći da mu je drago što može da računa na glas tog čoveka. Bio je zapanjen kada je čuo odgovor: ‘Nemoj da grešiš, g. Draškoviću. Čim budeš na vlasti, glasaću za tebe.’ Verujem da je ova priča, koja pokazuje preteran respekt i strah seoskog društva prema onima koji trenutno drže poluge vlasti, istinita. Problem za opoziciju bio je kako da razbije taj začarani krug.“

Međutim, više nego snažan utisak na britanskog diplomatu ostavila je supruga Vuka Draškovića.

„Danica, njegova žena, koja ima toliko izrazite crte lica da su joj i primedbe dramatične, iznela je iznenađujuće proročanstvo da očekuje da će do juna - tada je bio mart - ulicama Beograda poteći krv. Kao da se radovala mogućnosti izbijanja građanskog rata. Srećom po ostatak stanovništva, njeno kasandrinsko proročanstvo se nije obistinilo. Ono je ipak bilo živ znak, ako je on uopšte bio potreban, da se ekstremne izjave, pa čak i postupci, na Balkanu često smatraju normalnim ili prolaze neprimećeno.“

Vuk i Danica Drašković; Autor: Damir Dervišagić

ĆOSIĆ: AKO MOŽE VELIKA BRITANIJA, MOŽE I "VELIKA SRBIJA"

Robertsov komšija na njegovoj beogradskoj adresi devedesetih godina bio je pisac i akademik Dobrica Ćosić, kojeg opisuje kao okorelog nacionalistu i oca bosanskih Srba. Sa Ćosićem se jedno vreme intenzivno sastajao i razgovarao, misleći da mu može pomoći, budući da ima uticaj na bosanske Srbe, a posebno na Radovana Karadžića.

„Ćosić nije uopšte bio raspoložen da pozitivno ili konstruktivno utiče na bosanske Srbe. Jednom me je pitao, sasvim ozbiljno, zbog čega je nezgodno imati za cilj ‘veliku Srbiju’ kad mi imamo Veliku Britaniju. Nije mi poverovao kada sam pokušao da ga ubedim da naziv Velika Britanija služi samo tome da se pravi razlika u odnosu na Bretaniju“, prisetio se Roberts.

ŠEŠELJ - FAŠISTA I RASISTA

U opisu posla stranih diplomata jeste da kontaktiraju sa svim relevantnim političkim snagama u državi u kojoj službuju, i to kako s onima iz vlasti tako i sa onima iz opozicije. Roberts je upražnjavao takvu praksu, ali je, kako sam priznaje, bilo dva izuzetka u opoziciji, odnosno stranaka s kojima nije komunicirao.

„Najznačajniji (izuzetak) bio je Vojislav Šešelj, fašista i rasista po sopstvenom priznanju, vođa zloglasne grupe paravojnika zaduženih za etničko čišćenje za vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni, predsednik i osnivač Radikalne stranke - koja je preuzela ime stranke srpskog vođe u vreme izbijanja Prvog svetskog rata Nikole Pašića. Uvek sam se čudio što Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju nije podigao optužnicu protiv Šešelja (optužen početkom 2003. godine, prim. nov.). Bilo je dovoljno jezivih opisa aktivnosti njegove paravojske, na primer u Zvorniku, na granici Srbije i Bosne, koji je u potpunosti etnički očišćen. Poznato je da je Šešelj lično predvodio svoju rulju u borbama, tvrdeći da je naređenja dobijao direktno od Miloševića. Nema razloga da sumnjamo u to, iako je u Miloševićevoj autokratiji, koja gaji averziju prema papiru, teško naići na neki dokaz“, otkrio je on.

Druga stranka s kojom nije komunicirao bila je, u stvari, frakcija unutar SDA, čiji je lider Sulejman Ugljanin svojevremeno uputio smrtnu pretnju Rasimu Ljajiću. No, kada je „fatva“ povučena, Roberts je počeo da razgovara s Ugljaninom i njegovom grupom.

SUKOB SRBA I CRNOGORACA POČEO NA GROBLJU

Vlast u Beogradu je sve vreme želela da drži pod kontrolom crnogorske političare. Nekada joj je to išlo za rukom, a nekada ne. Tako su, na primer, otvorenost i disonantni tonovi tadašnjeg šefa crnogorske diplomatije Miodraga Lekića znali da nerviraju bračni par Milošević-Marković, dok im je s njegovim naslednikom na tom mestu Jankom Jeknićem išlo znatno lakše. Međutim, Jeknićeva tragična smrt sredinom januara 1997, odnosno njegova sahrana, označiće početak većih neslaganja vrha vlasti Crne Gore i Srbije.

„Prvi nagoveštaji tenzija između Srba i Crnogoraca izbili su na površinu na njegovoj sahrani. Tokom zime nezadovoljstva i demonstracija, premijer Milo Ðukanović i neki njegovi mladi ministri otvoreno su kritikovali ono što se dogodilo u Srbiji i nepotrebnu krizu koja je izazvana. Da bi izrazila svoje nezadovoljstvo, srpska vlada je bojkotovala sahranu, što je bio sitan i podao gest, koji je izazvao zgražavanje čak i Crnogoraca, koji su sebe smatrali posebno bliskim Srbiji. Zajedno sa nekoliko zapadnih kolega, otišao sam avionom na sahranu i bio iznenađen što se Srbi nisu pojavili“, prisetio se Roberts.


(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (Jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Boban Karović
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE