Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Slavoljub Slava Ðukić: Ne kažu džabe da je istina zakopana pod zemljom

Doajen srpskog novinarstva o svojim počecima, (ne) poznavanju Slobodana Miloševića i Mire Marković, druženju sa Dobricom Ćosićem i strahovima koji ga zaokupljaju



Objavljeno: 09.07.2017. 06:00h
Foto: Mira Adanja Polak i Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhiva
Sećam se mnogih susreta sa Slavom Ðukićem. Ide sa torbicom okačenom o ramenu, širi ruke i pita: „Miro, kako guraš? Kako ti je...“ Ja sležem ramenima i uvek od njega tražim recept za trajanje i preživljavanje jer ovaj novinarski posao je malo gnjuranja i veština da uzmete vazduh na vreme i spremite se za moguće potapanje.

Sada sedi u udobnoj fotelji svetlog ćerkinog stana u Beogradu. Oko njega sve moderno i belo. Ćerka Lana je na moju molbu pripremila sve njegove knjige koje su na stolu, i ja sam svesna da razgovaram sa novinarem velikog umeća u već visokim godinama (rođen je 1928. u Slovcu kod Lajkovca) čija je percepcija i svaka reč dragocena za sve one koji i pomišljaju da se ovim mukotrpnim poslom bave iskreno. Priznaje da ima dosta specifičnu prirodu, koja nije svađalačka.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Kao dečak bio je na Sremskom frontu, a izgubio je ženu i sina. Stiče se utisak da su mu emocije potrošene, da je mnogo toga video i da sam sebi ne priznaje koliko je sve to bilo strašno.
 
- Ovo je možda, verovatno, moj poslednji intervju, jer prosto ne znam šta nosi dan, a šta nosi noć. Evo, ja se bližim devedesetoj godini. Negde je čak objavljeno da sam najstariji živi novinar. Nisam siguran da je to tačno. U svakom slučaju, ostavio sam iza sebe mnoge generacije, mnoge prijatelje. Veliku većinu, ako ne sve. I nemam, pravo da vam kažem, više ni interesa. Dosta je bilo. Ono što me najviše zanima je druženje sa unukom Dušanom i sa ćerkom Lanom. Popeo sam im se na glavu od brige o tome kako su oni... Uz sve ove godine nemam nekih većih zdravstvenih problema. Pa dok traje, nek traje.

Slavo, vi ste preživeli sve.

- Baš sve.

Sve ste videli, sve ste prošli uzdignute glave. Kako se to radi, je l’ postoji neki recept?

- Slušajte, nema nikakvog recepta... Ja sam od kuće otišao već u četrnaestoj godini. U šesnaestoj sam se pridružio partizanima, i to elitnoj Prvoj proleterskoj brigadi. Prošao sam pakao Sremskog fronta, stigao do Trsta, bio na Ponte rosu i tako dalje. Sve sam već rano doživeo i preživeo. Kod mene je, imam utisak, sve išlo spontano, jednostavno se dogodilo. Sa nekim malim izuzecima, uvek sam nekako uspeo da izađem neoštećen iz svega toga. Meni je veliki prijatelj vašeg oca, general Papo, govorio: „Kome je veka, tome je leka“. Čovek mora da sačuva jednu svoju prisebnost, i da se snađe u okolnostima koje su ga snašle. Nekako sam uspevao u tome. Po prirodi nisam konfliktna ličnost. To se može nazvati nekom vrstom oportunizma, ali nije reč o tome. Jednostavno, mogu lagodno da komuniciram i da se sporazumem i sa ljudima s kojima baš i nemam najbolje odnose. I u „Maderi“, kad sedim za stolom, nikad u nekim sporovima ne učestvujem. Tako me majka rodila. Život je čudo jedno, jedna velika briga i muka.

Da li ste bilo kome ikada pripadali?

- Da li sam kome pripadao? Pa ne mogu da kažem da sam pripadao. Sad vi možete da kažete da sam pripadao, jer ja sam postao član Partije, više i ne pamtim kad je to bilo. Odmah posle rata... Ali nekako i tu, kao član Partije, ja sam to primio kao kao jedno, eto tako, životno iskustvo. I to je išlo svojim tokom. Sarađivao sam s mnogim ljudima. Nema poznate ličnosti s kojom nisam imao ili najbliži kontakt ili sam sve znao o toj osobi. Prvi čovek koji je bio vrlo poznat a koga sam upoznao bio je predsednik vlade Blagoje Nešković, inače partizanski komandant, španski borac. Upoznao sam ga 1946. godine, kad je on bio sila jedna, član Politbiroa, predsednik Srbije. Ja sam bio komandant radne brigade na posavskom kanalu. I jednog dana pozove on nas sve na večeru. I tada sam upoznao Blagoja Neškovića, pa onda dalje... Tragično je završio...

U kontaktu sa uticajnim ljudima nikada niste imali nikakav strah, uvek ste bili sa njima nekako jednaki.

- Ne znam da li sam bio jednak. Jednak nikad ne možeš biti, pogotovo s ličnostima koje imaju velike titule, ali uspeo sam da se uvek snađem. Život je stvarno čudo jedno.

Jeste li se plašili Miloševića?

- Ne, nisam se plašio, i to je za mene najveća tajna, posebno kad vidite te neke događaje, uključujući i ono što se desilo Slavku Ćuruviji. Pitanje je kako sam ja ostao živ, a toliko sam knjiga o njemu napisao. I to su sve bile knjige koje, naravno, nisu bile njemu naklonjene. Oni su mene ostavili na miru, i to je za mene najveća tajna. Razmišljao sam o tome. Izvesno je da je tu određenu ulogu odigrala Mira Marković. U vreme kad su neke bljuvotine pisane o njenoj majci, osudio sam jedan takav tekst. Možda ona to nije zaboravila i na taj način mi je vraćala, iako je o meni imala najlošije mišljenje. Nedavno sam razgovarao sa novinarom francuske televizije, i on pozove Miru u Moskvi i kaže da pravi intervju sa mnom. Ona je na to rekla: „On je Slobodanu i meni naneo veliku štetu.“ Mislila je verovatno na sve ono što sam objavio. Voleo bih da se vidim s njom. Nikad se nismo sreli. Ni sa Slobodanom. I to je ono što je čudo u novinarstvu. Nikada sa njima nisam razgovarao, a napisao sam tolike knjige. Neko može reći da je to neozbiljno. Ali zašto bi bilo neozbiljno ako je to sve što sam napisao tačno i oslonjeno na činjenice. O tome sam užasno vodio računa. Novinar iznad svega mora da pazi da ne napravi neku glupu grešku.

Sve ste rekli?

- Da li sam sve rekao? Mislim da sam rekao dovoljno. Razumete me dobro, nisam uvek, naravno, bio ni iskren, nisam ni dovoljno otvoren, jer se trudim da budem obazriv, da ne povredim ličnost, da ne uvredim i tako dalje...

Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhiva

Kada čovek prođe sve ono što ste vi prošli, to znači da ima urođeni talenat da može da rekonstruiše svaku vlast, da oseti vlast, da poznaje suštinu vlasti. Je li tako?

- Složio bih se sa vama. Prihvatam to što ste vi rekli. Baš je tako kao što kažete vi.

Je li vlast opasna? Da li stvarno menja ljude?

- Pa opasna je, vlast je najopasnija. Svaka vlast je opasna, uključujući i ovu koja je sad. Onaj koji ne pristaje da se toj vlasti prilagodi, on mora da plati cenu.

Jeste li vi ikada platili cenu?

- Platio sam. Mada, da vam kažem, kad sve se to skupi, ispada da i nisam neku cenu platio. Bilo je tu raznih neprilika, ali neprilike su deo svakog ljudskog života. Neku visoku cenu nisam platio. Ili nisam platio onoliko koliko sam zaslužio.

Zašto ste morali platiti cenu, po nekom vašem kriterijumu?

- Morao sam platiti cenu zbog ovoga o čemu sam pisao. Zato ja često ponavljam, štampa je apsolutno u svim vremenima, ali na različite načine, delila sudbinu društva. Kakvo ti je društvo, takva je i štampa. Kad nastane stezanje, onda se i štampa povuče. Pa i danas znate, vidite i sami kad gledate televiziju, čitate novine... I to je jedan prirodan proces.

Da li je vama bilo ko telefonirao i rekao da nešto ne objavite?

- Sigurno jeste, sigurno je bilo toga. To svaki novinar ima. Ali kad god me neko zamoli, nešto mi saopšti što me interesuje kao novinara i pritom mi kaže „slušaj, ali, molim te, nemoj ovo objavljivati“, ja ću to poštovati. I novinar u tom pogledu mora da pravi ustupke, inače ne može opstati kao novinar. U novinarstvu je ključ steći poverenje ljudi.

Da li ste bili nesrećni na momente radeći ovaj posao?

- Pravo da vam kažem, žao mi je što nisam išao nekim drugim putem. Ne znam šta bih, mene strašno interesuje istorija. I žao mi je što se tome nisam posvetio.

Bilo je i komičnih momenata...

- Rado se sećam tih komičnih situacija. Postajem glavni urednik NIN i idem se predstavim rukovodiocima. I u to vreme predsednik je bio Petar Stambolić. Odlazim u palatu, doček ne možeš zamisliti, kao ne znam ko da dolazi. Mi tako sedimo, neverovatna usluga, i sve to teče. Razgovaramo i on se malo interesuje kako ja mislim da radim. Posle nekoliko godina, ponovo se sretnem sa Petrom Stambolićem, ali u vreme kada ga niko nije uzimao u obzir. Niko me ne dočekuje više u palati. Javljamo se, donose nam kafu u onim plastičnim čašama. Da imam snage, a iznad svega da imam volje, a nje više nemam, mislim da bih mogao još jednu knjigu da napišem upravo od takvih životnih detalja. Da se vidi kako je to sve išlo. Ali ja nemam više apsolutno želje ni za kakvim pisanjem. Rekao sam, jedino me interesuju ćerka i unuci. Jedino oni. I tu preterujem u svakom pogledu.

Da li ste se ikada osetili upotrebljeno?

- Pa sad ne mogu da vam odgovorim na to. Sigurno sam se osećao, ali ne mogu da se setim da bih to mogao da argumentujem nekim konkretnim podatkom. Otuda ona krilatica koja se već zloupotrebljava, a stvarno je tačna: Život je čudo jedno, znate.

Posle koje knjige oni Vas penzionišu?

- Kada sam otišao u penziju, mislio sam da ću umreti. Međutim, verujte, najlepše godine proveo sam kao penzioner i najviše sam uradio kao penzioner. Danas vi imate na stotine, da ne kažem na hiljade raznih kolumni, emisija i tako dalje. U moje vreme ja sam bio jedan od retkih koji je imao svoju kolumnu, izlazila je godinama. Upetljao sam se svuda, svuda sam se našao. I sve je to nekako išlo, plivaš kako te matica nosi. Uzvodno i nizvodno.

Slavoljub Slava Ðukić; Izvor: Privatna arhiva
 
Posle ovoliko iskustva, da li ste u stanju bili da razgovarajući s nekim odmah možete da procenite da li vas osoba laže, da li je iskaz pravi?

- Pa to se lako vidi.

Kako?

- Osetite to u razgovoru s ljudima. Odmah vidite. Dovoljno je da on napravi neki falš podatak, vidite da zloupotrebljava taj svoj položaj i tako dalje. Ali to je, ja bih rekao, jedno prirodno ponašanje. To novinarsko iskustvo je dragoceno. I vrlo brzo u kontaktu sa sagovornikom možete da shvatite i ocenite u kom to pravcu ide i šta možete od njega dobiti i šta možete očekivati.

I ja sam svojevremeno od vas dobijala sugestije, pa bih vas molila da mojim mladim kolegama kažete nekoliko saveta za opstajanje i za bavljenje ovim poslom. Održite mi kratak čas o etici u novinarstvu.

- Nema tu pravila, nema tu neke matematike. Svaki čovek je ljudsko biće. Vas je urednik poslao da uradite jedan određeni posao i to morate da obavite, pa se prilagođavate kad treba. Ceo život je satkan od raznih ustupaka, na ulici, u kafani, na nekoj konferenciji... Uvek sam vodio računa o svom poslu, i to bih posavetovao i mlađe generacije. Treba zapisivati sve. Mnogo sam se oslanjao na svoje pamćenje i zato se i bojim ovakvog intervjua. Sve to što sam doživeo, ja sam zapisivao. I to zapisivao beznačajnosti koje najednom oplemenjuju tekst. Šta ja znam, toga dana padala je kiša ili neke slične beznačajne stvari. To obogaćuje ceo tekst i za novinara je važno da svakoga dana nešto beleži. To je neverovatno šta posle otkrijete - mene je to spaslo. Mislim da imam brdo svezaka i mogao bih od toga da napravim jedan kompletan dnevnik, a više nemam ni želje ni potrebe. Što sam imao, rekao sam. Ono što meni smeta danas uopšte u medijima jeste mnoštvo negativnih informacija. Nekim pozitivnim primerima ljude treba podstaći da se i oni tako ponašaju. A kad uzmete kod nas televiziju i kad čitate novine, smuči vam se ceo život od tih negativnih informacija. Recimo, imate priču o inženjeru, komandantu Druge proleterske brigade, a potom direktoru „Ðerdapa“. I kada je došlo do sloma Jugoslavije i rata, on ode na groblje Oslobodilaca Beograda, uzme pištolj, ubije se. Ali ide priča dalje. On ne samo da je našao za potrebno da napiše zašto je to uradio nego savetuje svoju porodicu da obavezno plate račun za Infostan. Zamislite taj apsurd, u trenutku kada se rastaje sa životom, njemu je u tom momentu važno da se plate sva dugovanja za Infostan.

Slavoljub Slava Ðukić sa suprugom i sinom; Izvor: Privatna arhiva
Slavoljub Slava Ðukić sa ćerkom i unukom; Izvor: Privatna arhiva

Brinete li danas više nego ranije?

- Ja sam sad u fazi kad se bavim samo ćerkom i unukom. Popeo sam im se na glavu više telefonskim pozivima. Kad odu da prošetaju u park, ja već mislim: Au, da se nešto nije desilo... Brinem užasno. Brinem ko idiot. Iz prevelike ljubavi, jer to mi je sve što je ostalo. Posle svega, posle toliko knjiga, hiljade, hiljade tekstova koje sam napisao...

Da vas ne grize savest? Dok ste radili, možda niste bili dovoljno kod kuće. Jeste li razmišljali o tome?

- Nisam, nisam bio dovoljno kod kuće. Ja sam tu svoju dramu, a to je užasna priča o smrti moga sina, opisao u knjizi „Političko groblje“, gde ja nosim deo krivice. A krivica je u tome što sam u vreme kada sam bio glavni urednik NIN toliko bio posvećen poslu, od ujutro do uveče, da sam porodicu potpuno zapostavio. Sve može da se dozvoli, ali porodica je na prvom mestu. A ja sam tada mislio da je najvažnije na svetu ono što ja radim. Ali to sve čovek shvati sa zakašnjenjem. Pojeo vuk magarca. Nemate ništa više.

Jeste li se plašili?

- Nisam ni razmišljao o tome, veruj mi. To što sam radio, radio sam komotno. Nikad se nisam plašio. Nekako sam bio izvan toga. Što je bilo, bilo je. Da ja idem pa sad mislim da će neko da me upuca usput ili ne, nikad mi to nije palo na pamet. I više volim da o ljudima koje sam upoznao pričam na jedan pozitivan način, ne negativan.

Sa Dobricom Ćosićem ste se poznavali?

- I ja Dobricu i Dobrica mene znao sam kao svoj džep. Mi smo se, on je to ponavljao više puta, upoznali u vojničkim cipelama. I to je tačno. Nije bio dovoljno kritičan prema ljudima. Voleo je sa svima da bude u dobrim odnosima. Mislim da mu je to najveća greška. Malo je ljudi, ako postoji ijedan, da su se obratili Dobrici Ćosiću a da im on nije izašao u susret. A o njemu se sada svašta piše. O njemu imam visoko mišljenje i drago mi je što mogu da kažem da sam se s njim družio. Poslednjih godina sastajali smo se u „Maderi“ na večeri i malo prepričavali te stvari. Maltene do poslednjeg dana sam se s njim družio i o njemu znam dosta, kao što i je on znao o meni. A imam više takvih ljudi, mada većina nije u životu više.

Slavoljub Slava Ðukić I Dobrica Ćosić; Izvor: Privatna arhiva

Ali nije dočekao knjigu...

- Nije dočekao knjigu, izašla je posle njegove smrti. Bio je čovek koji je, čak i s onima o kojima je loše mislio, gledao da bude u dobrim odnosima. Niko taj uticaj nije imao u Srbiji posle rata kao Dobrica. Pomagao je svima, od toga da se nađe pravi lekar, da se izda neka knjiga... Mislim da prava priča o Dobrici Ćosiću još nije napisana i da će se vremenom javnost vratiti na njega, jer bez poznavanja ličnosti Dobrice Ćosića ne može se objasniti mnogo toga što se u srpskom društvu događalo.

Poznavali ste i Ivana Stambolića?

- Od svih tih raznih sudbina, najpotresnija mi je ona Ivana Stambolića. On je bukvalno stvorio Miloševića. Milošević se uzdigao zahvaljujući upravo Stamboliću. I onda, posle svega, taj Ivan Stambolić ide da džogira u parku, sedi na klupi. I najednom dolazi kombi, strpaju ga unutra, odvedu. Sve pripremljeno. Iskopana jama, tu ga ubijaju, nateraju ga da klekne. Zamisli, šta li je mislio u tom trenutku Ivan Stambolić? To je jedna velika nesreća.

Šta se dogodilo u odnosima Stambolića i Miloševića što je dovelo do toga?

- Ne kažu džabe istina je pod zemljom, razumete.

A šta će biti s nama?

- To nek pričaju oni koji dolaze, te nove generacije, mladi ljudi. Šta će biti? Mislim da mi sad nemamo neke posebno potresne situacije u Srbiji, sve ide nekim tokom. A ono što je najvažnije, ni sa kim nismo više u ratu niti smo u najavi nekog rata. Mislim da se tu Vučić do sada vešto ponaša. Kuda će on dalje ići, to ćemo videti. 


(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (Jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Mira Adanja Polak
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE