Magazin

​NEWSWEEK PREDSTAVLJA Branislav Grubački Guta: Za kim zvoni Zeleno zvono?

Klub koji je buntom i slobodom rokenrola rasvetljavao mračne devedesete preživeo je napade tajnih službi, kišu metaka i na kraju skončao u pepelu zaborava, spaljen rukama nekih novih klinaca koji su verovatno začeti baš nakon svirke u „Zelenom zvonu“



Objavljeno: 02.07.2017. 06:00h
Foto: Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana Jevtić
Malim sredinama potrebni su veliki ljudi, a mračnim vremenima visoki svetionici. U kulturnom mraku devedesetih, u Zrenjaninu, koji se, kao i većina vojvođanskih gradova, smatra prilično letargičnom sredinom, nastao je u toj pesimističnoj dekadi sunovrata urbane kulture klub „Zeleno zvono“.

Jedini pozorišni klub poznatiji od pozorišta u kom se nalazio. Hram muzike, književnosti, slikarstva i svetlije budućnosti. U njemu je, uprkos nemogućim uslovima i nula miliona evra novčane pomoći, održano 700 koncerata, 300 tribina, 500 promocija knjiga i nebrojeno izložbi. Porez je plaćan uredno.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Od 1994. godine „Zeleno zvono“ se proširilo i na pozorišni klub, a od 1999. bilo je samo u pozorištu do 2016. A onda je, u jednoj od oštrijih istorijskih krivina na ovim prostorima, čitavo to poglavlje izbrisano s gradske mape, iz katastra i sećanja. Navršilo se godinu dana otkako „Zeleno zvono“ više ne postoji.
 
„’Zeleno zvono’ je trebalo da bude moje kapitalno delo“, otkriva Branislav Grubački Guta, nekadašnji vlasnik „Zelenog zvona“ i osnivač nevladine organizacije Novi optimizam, jedine kojoj je nakon predizborne trke zahvalio opozicioni kandidat Saša Janković. „Došao sam otprilike do polovine i nije mi žao. Četiri dana je trajalo otvaranje, prvo su bili majstori, onda komšije i rođaci, znali smo da ćemo ih godinama posle toga maltretirati, i oni su ušli pre svih zvezda. Te 1993. godine bio je Bajaga sa Muzikom na struju i kod nas se desio pretposlednji koncert EKV. To je bio istorijski čin, pod kišom, koja je četiri puta prekidala i odlagala taj koncert. Tada smo izgubili 400 maraka, jer je bilo manje ljudi zbog kiše, to je bilo dan pre nego što će svirati na Zaječarskoj gitarijadi. Nije bilo nadstrešnice ispod te bine, mogli su da poginu... Tada su svirali Plejboj i Deca loših muzičara zajedno, autobus manekenki Klika izađe ispred ‘Zvona’. Vlada Divljan, kada se vratio iz Australije, svirao je u ‘Zvonu’, svirao je i Gile. Divljan se tada družio s Nenadom Čankom i onda je Čanak molio da svira kao predgrupa Divljanu. Svirali su Miladojka Youneed i Divljan 1998. godine, a kao dvočinka u pozorištu su nastupali Divljan i njegov bend i Neno Belan i Ðavoli. To je bilo 10. decembra 2005, na prvom rođendanu Novog optimizma. Dolazili su autobusi iz Beograda, Novog Sada. Kada su bili KUD Idijoti, nije moglo da se uđe. Ima bendova koji neće da rade na karte, na procenat, a ovi dođu iz Pule i razvale. Partibrejkersi su svirali samo jednom, i to tako što sam naterao Caneta da on zove mene, što sada ne bi priznao ni pred streljačkim vodom. Brzo smo se dogovorili, padala je kiša pred koncert, bio je nervozan, tada sam mu rekao: ‘Daj zaustavi kišu, ti si onlajn s Bogom’“, priseća se Guta dok sedimo, simbolično, u restoranu „Teatroteka“.

Branislav Grubački Guta i Rade Šerbedžija; Izvor: Privatna arhiva

VASA LADAČKI PRODAJE KNJIGE

Rođen je 1963. godine, otac je dve ćerke, nadimak Guta nosi po dedi, a u nasledstvo ga je dobio i njegov bratanac. Još dok je bio student prava druge godine, po drugi put, shvatio je da to nije njegov put i da treba da stvori novi život. Imao je automobil, vozačku dozvolu i krenuo je.

Pre „Zelenog zvona“ radio je kao trgovački putnik za „Globus“ iz Zagreba, posle je prešao u „Mladinsku knjigu“. Prodavao je knjige po vojvođanskim selima, ali i u Zagrebu i Banjaluci. Nosio je samo kataloge i osnovna stvar je bila da mu kupac veruje, davao je kućni broj telefona, tako da su mogli i da otkažu ako se predomisle. Bio je dovoljno drzak da uđe u najveće firme švercujući se ujutro s radnicima i ostane do kraja radnog vremena obilazeći kancelarije. U jednoj zagrebačkoj banci su imali običaj, kada ga vide na vratima, da uskliknu: „Evo, došao Vasa Ladački da nam prodaje knjige“. I nije prodavao knjige na metar, nije prodavao ni Tita, ni Miloševića, najbolje je prolazila Agata Kristi, žene su kupovale „Kućne biljke“, i dobro je išao, iako nekomercijalan, slovenački pisac Vitomil Zupan i njegov „Levitan“.

Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana Jevtić

Tada se sretao sa sto ljudi dnevno i to je donekle formiralo njegovu ličnost. Znao je da u vojvođanskom selu prođe pored lokalne prodavnice, gde ljudi sede i piju pivo, iako je znao da nisu kupci knjiga, viknuo bi: „Dobar dan, dobri ljudi“. Glavna mesta prodaje su bila ambulanta, osnovna škola i seoska zadruga. Nikada nije bolje zarađivao nego tada, radio je na procenat, knjige su se otplaćivale na 10 meseci i imao je od dve do pet hiljada maraka mesečno.

Tokom leta je pravio pauzu s prodajom knjiga, da se druži s generacijom, radio je kao konobar u „Mravinjaku“, a preko puta je bila kuća njegovog dede. Onda je odlučio da ljude koji stoje ispred tuđih kafića smesti u dedino dvorište: otvorili su italijanski restoran, doveli su kuvaricu iz Beograda, napravili teniski teren i desio se prvi koncert Ramba Amadeusa, koji je umetnik prekinuo.

Branislav Grubački Guta i Zoran Cvijanović; Izvor: Privatna arhiva

„Tada je imao odličan album s hitom ‘Džemo voli džem’, bilo je hiljadu ljudi u tom dvorištu, upad je bio džabe, ali gosti su bili nezainteresovani jer su došli u ‘Zeleno zvono’, a ne na Ramba. On nervozan i sujetan, kakav jeste, video je da ne reaguju na adekvatan način, ozvučenje mu je bilo loše, škripalo je, i prekinuo je nastup. Iako je otpevao samo četiri pesme, dobio je sav novac, to je bilo 400 maraka, za njega i Truta. Tu se rodilo poverenje među nama i Rambo je postao zaštitni znak ‘Zelenog zvona’. Drugi koncert u ‘Zvonu’ održao je Delča, posle su dolazili Piloti, Jovan Maljoković, Tanja Jovićević... To je bila 1991. godina. Pola ljudi je bilo mobilisano, bili su u Erdutu. Rat je mirisao, pretila je opšta mobilizacija, benzin je bio tri marke. Dolazili su neki biznismeni, nudili su velike pare da kupe ‘Zvono’, ali nisam hteo, bilo je 20 zaposlenih, prodavali smo dnevno 300 pica, na terenu je trenirala Taša Ječmenica, bile su izložbe, slike... Tada nam je slogan bio ‘Izlaz uvek postoji, ovo je naš pokušaj’. Nikada nijedan narodnjak nije pušten, nisu prodavali devize, nije bilo poker aparata. Trajalo je osam godina, do 1999. godine, do bombardovanja.“

A onda se Gutin život pretvorio u pakao.

„Bavio sam se i politikom, bio sam član Lige socijaldemokrata Vojvodine i za jedan dan u toku bombardovanja od mene su napravili državnog neprijatelja, NATO lokatora, koji je navodno častio kafanu kad nas je napao NATO. Državna bezbednost je ozbiljna firma koja ima doušnike na 50 metara u svakom gradu i glas se proširio u roku od nekoliko sati. Trećeg dana bombardovanja jedan poznanik mi je javio da me traže. Prethodnog dana sam se zakačio s lokalnim glumcem, tvrdom strujom SPS i Miloševićevim fanom, koji je vikao što opet nisam pobegao u Slovačku, a moj konobar je tada rekao: ‘Uplašeni su ljudi’, na šta sam odgovorio: ‘Imali su vremena da se uplaše, bio je i Dubrovnik i Sarajevo i Vukovar, kasno je da se plašimo kada je mečka stigla i pred našu kuću’. Tako iskompleksirani lokalni glumac i priglupi konobar potpuno mogu da vam promene život. Došla mi je marica ispred kuće, ali sam tražio da ipak idem svojim kolima. Onda je usledio pretres kuće. Komšije su bile divne, vikale su: ‘Šta vi dirate našeg Braneta?’ Maltretirali su me, šamarali, pretili smrću... Nedavno sam sreo jednog mamlaza što me je šamarao i javlja mi se: ‘Gde si, dečko?’ Nikada nisam bio preterano partijski vojnik niti upućen u stranačka dešavanja, ali su me ispitivali: ‘Šta je tražila ona Amerikanka kod Čanka?’ Kažem: ‘Ljudska prava.’ Oni zapišu ‘ljudska prava’. Onda nastavljaju isleđivanje: ‘Šta su oni tražili zauzvrat od nje?’ Kažem: ‘Ne znam.’ Onda pukne šamar. Lupim: ‘Kompjutere.’ ‘Dobro, priznao je ljudska prava za kompjutere.’ Bili su zadovoljni. Neviđeno budalesanje. Pustili su me kući i rekli da se redovno javljam. Hapsili su me dva puta, što bi rekli: maltretirali iz dve vode, a kasnije su pucali u ‘Zeleno zvono’.“

Branislav Grubački Guta i Neda Arnerić; Izvor: Privatna arhiva
 
KO JE SVIRAO KRAJ

Ali Gutu nisu zaustavile službe. Kraj njegove utakmice odsvirali su neki novi klinci, generacija koja je zasejana tih devedesetih, koje je on osvetljavao rokenrolom.

„Tada su mi ćerke imale šest i devet godina. Sreća moja je bila što na Zrenjanin nije pala ni petarda, jer da je bio bombardovan, ko zna šta bi bilo. Posle sam se zavitlavao: ‘Eto kakav sam lokator, nijednu bombu nisam naveo.’ Ali to je bio kraj ‘Zelenog zvona’. Lokalni kabadahija je u ime Državne bezbednosti pucao u prazan lokal, to je bila poruka. Prvo je probio vrata, udario čuvara i pucao. Posle su kamenovali ‘Zvono’, a 2006. godine i spalili. Neka deca koja su se tu skupljala, pošto je bio nebranjen prostor, odlučila su da ga poliju benzinom. Moja tuga je bila pregolema kada su ta deca iz obesti dotukla simbol grada.“

Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana Jevtić

Iako bi neke mudrije istorije ovakve lokacije upisale zlatnim slovima, stavile ih pod zaštitu, restaurirale, čuvale i volele, Zrenjanin se vrlo brzo i odsečno odrekao „Zelenog zvona“ kao ludog deteta.

„Današnji Zrenjanin se trudi da pokaže da ‘Zeleno zvono’ nije postojalo, da je to samo 25-godišnji mit, fikcija, ni dok je postojao, nijednoj vlasti nije bio prihvatljiv, a sada se trude da zatru svaki trag. Poslednji koncert u tom ‘Zelenom zvonu’ imao je Van Gog. U međuvremenu su bili Plejboj, Sanšajn, Deca loših muzičara, Prljavi inspektor Blaža, Vampiri, Piloti, razni džezeri, bluzeri, a nastupio je 1994. godine i Zdravko Čolić, koji nikada nije pevao na takvim mestima... Tu se dešavao ozbiljan društveni život, Bajaga je svirao nekoliko puta, a nedavno mi je rekao: ‘Za najmanje para u životu sam svirao kod tebe.’ Ljudi su nam činili ustupke jer su imali osećaj da rade nešto za opšte dobro.“

Branislav Grubački Guta i Branislav Lečić; Izvor: Privatna arhiva

OPŠTA NEMOĆ

Prema homeopatiji, sve bolesti su oboljenja duše. One najteže potiču od toga što nivo nade u krvi padne na nulu. Ako u tome ima ma i trunčica istine, uopšte nije čudno što je 2013. godine Guti dijagnostikovana leukemija.

„Danima mi je bilo loše, osećao sam nemoć. Baš mi nije bilo dobro. Pojavile su mi se i neke fleke na telu, počele su da mi krvare desni. Posle noći muzeja, 18. maja, ekipi koja je bila sa mnom rekao sam: ‘Ja sam mnogo bolestan, vama ostavljam Zeleno zvono, ja idem.’ Posle pet dana sam bio u Institutu za hematologiju u Beogradu i tu su konstatovali leukemiju. Kada su videli rezultate, mislili su da sam mrtav. Prošlo mi je kroz glavu: ‘Pa dobro, imam 50 godina, to je nekada bio prosečni vek, svašta sam proživeo’. Smrt nije ništa tragično, osim možda za mene i familiju, ali ništa više od toga. Nisam se uplašio, a nisam se ni junačio tih 39 dana u bolnici. Desila se neverovatna ljubav između cele doktorske ekipe i mene. Otkrio sam fantastične ljude. Bio sam smrtno bolestan, ali hiljade ljudi su se organizovale i dale mi te trombocite, Beograd me je izlečio. Gledao sam svoju sahranu uživo. Nisam imao čak ni ono ‘pobediću’. Otkud znam da li ću pobediti. Čovek koji je oslabio 20 kila ne misli o tome, a nisam ni bio tužan, šta da se radi, pomislio sam: ‘Bilo je lepo’. Šest meseci sam se lečio, to je bilo i kao magnovenje, san, nešto što se dešava nekome drugom, ali sam bio u skladu sa samim sobom. Onda sam se zezao posle da sam imao ‘letnju leukemiju’. Ne bih da hulim, ali to je bila leukemija koja se leči, sada je otputovala, ne znam da li je ovo kraj.“

Branislav Grubački Guta i Zoran Đinđić; Izvor: Privatna arhiva

Rimski generali govorili su da su samo mrtvi videli kraj rata, ali što se tiče Zrenjanina, reklo bi se da je ta priča za Gutu zauvek završena. Vrativši se tamo, on je, poput nekog junaka iz špageti-vesterna, zatekao pustoš.

„Jedni su se odselili, drugi uspavali ili propili, neki su u depresiji, a ima i onih koji su se prodali. Kad se sve sabere, video sam, ne da sam ostao sam, ali da ću im olakšati ako odem. Zrenjanin mi nije dao znak ni za početak ni za kraj. To je možda moj jed. Pored 100 gubitaša u gradu, i ja sam dobio da platim nerazuman zakup. Nisam mogao da izdržim. Nikada nisam dobio nikakvu podršku, za 25 godina, nijedan dinar, nemoguće je tamo promovisati optimizam. Imam utisak kao da je njima laknulo. Tamo je zatrt svaki trag o meni.“

Branislav Grubački Guta; Autor: Zorana Jevtić

(Tekst je objavljen u 78. broju magazina Newsweek (maj 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Aleksandar Đuričić

FOTO Zorana Jevtić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE