Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Luka Bursać, reditelj filma "Afterparti": Mi smo umorno društvo. Treba nam odmor

Tokom snimanja filma menadžer kluba nam je rekao: „Svašta sam viđao i veruj mi, iz ovakve energije ne može da se rodi ništa loše“. Nedelju dana po završetku snimanja razneli su ga u automobilu na nekom bežanijskom parkingu, priča autor filma „Afterparti“



Objavljeno: 05.06.2017. 11:23h
Foto: Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić
Reditelj Luka Bursać čekao me je iza rešetaka na ulazu u bioskop „Zvezda“. Poslednji put sam ga video pre nego što će početi premijera njegovog filma „Afterparti“, kojim je i zatvoren 45. beogradski filmski festival Fest. Kroz lavirint hodnika i prostorija ispunjenih kršom prošli smo do „sale na otvorenom“, gde smo uživajući u sunčanom danu i pogledu na oronule beogradske fasade razgovarali o društvu, kulturi, „Afterpartiju“ i sudbini mesta u kojem smo se nalazili.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD
Brojne bizarne okolnosti pratile su snimanje filma „Afterparti“. Da li se ta neobična energija reflektovala na film?

U ovom slučaju bi to bilo krajnje tragično. Samo spletom vrlo srećnih okolnosti zapravo smo uspeli da izguramo ceo proces do kraja. Prvo smo u kontinuitetu snimali deset dana u senjačkom klubu „Kabare Rouz“, između 12 i 14 sati dnevno, a zatim smo prešli u eksterijere uglavnom na Novi Beograd i u 45. i 63. blok. U jednom trenutku tokom prve etape filma menadžer kluba nam je prišao i rekao: „Svašta sam viđao i veruj mi kad ti kažem, iz ovakve energije ne može da se rodi ništa loše“. Nedelju dana po završetku snimanja razneli su ga u automobilu na nekom bežanijskom parkingu. To je jedna od tih apsurdnih situacija.

Čini se da nove generacije glumaca ne nailaze na tako dobar prijem.

Vrlo je teško pobeći od nečega što je isključivo egzistencijalna stvar. Danas mnogi glumci doživljavaju film kao šljaku između dve predstave, vođenja emisije i nekih drugih stvari koje se rade pod ugovorom i za kintu. Želeo sam da radim s mladim ljudima koji su spremni da se odreknu, da se daju. Glumci su se upoznavali sa svojim likovima i počeli da rade ono što njihovi likovi rade u filmu, išlo se na kurs pedikira; kurs za barmena, radilo se na vratima klubova. Pošto se većina radnje dešava u bloku, mesec dana pre početka snimanja smo se praktično preselili i počeli da živimo jedni s drugima, navikavajući se na blokovski ritam života. Mislim da će se za ljude koji su glumili u „Afterpartiju“ tek čuti.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Zašto si postavio radnju u novobeogradske blokove?

Dinamika života u blokovima je potpuno različita od one na Vračaru, gde ja živim. Ta neka vrsta oslobođenosti saživota sa širokim površinama, pa i dodira s prirodom, postala mi je bliska i zanimljiva kao fenomen. Opet, trudio sam se da gledam na taj fenomen šire, i istorijski, kroz perspektivu omladinskih radnih akcija, simbolički. Za razliku od starog grada, razvio se relativno skoro i kroz plansku državnu inicijativu, solidarnog karaktera. To mi je bilo zanimljivo kao neka vrsta sukoba, i dramaturškog i filmskog.

Sa estetske strane, morao si da ga učiniš na neki način privlačnim uprkos svom sivilu?

Čitao sam jednu prilično tendencioznu kritiku koja predstavlja film kao mešavinu „depresivnog beogradskog geto filma“. Upravo to je ono što sam želeo da izbegnem. Nisam hteo da tretiram blok kao geto, jer on za mene i nije takav. Želeo sam da ga prikažem kao što Spajk Li prikazuje Bruklin, ili Skorseze Bronks. Te zgrade imaju svoj život, svoj duh. Postoji neka dinamika života koja pulsira unutar tih piramida i više nego što pulsira centar - on u stvari ne pulsira uopšte. Zamerili su mi uskost socijalnog miljea kojim se bavim. Klabing je metafora, ovo nije film o klabingu. Ovo je film o mojoj generaciji, svidelo se to nekom ili ne.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Šta je onda srpski klabing u filmu?

Srpski klabing je jedan mikrokosmos svega onoga što viđamo u modernom srpskom društvu. Klasna podela, tupost, apatija, nesreća, klonulost, nesvest - sve se to vidi i na ulicama van klubova, tamo je samo jasnije i s manje inhibicija. Ima tu generacijskog bola koji osećamo i ja i ti, bez obzira na to kom miljeu pripadamo. Ja idem na ova mesta, ti ideš na ona, svi se kupamo u istom bazenu, a kad jedan dobije kondilome, celo kupalište je inficirano.

Koliko uživaš u klabingu ako ga vidiš na način koji je prikazan u filmu? Ili si protutnjao?

Jesam, protutnjao sam, ali u određenim trenucima osećao sam se kao glavni lik filma. Uopšte nisam ni shvatao da postoje alternative, vrlo malo je vidim i danas.

Postaješ na neki način kontroverzna figura u svetu domaćeg filma. Zbog čega?

Javlja se jedan problem elitističke prirode, vezan za teme kojima mi filmadžije treba i smemo da se bavimo, nikad zapravo ne zaboravljajući kojoj kasti pripadamo. To je ono što je problematično i zato ovaj film i jeste na određeni način inat prema establišmentu.

Samo delom je finansiran od države, što potvrđuje njegovu „nezavisnost“. Pisao sam scenario dok je trajala okupacija bioskopa „Zvezda“, odnosno posle godinu dana provedenih tamo, u odsustvu bilo kakvog socijalnog života, a kamoli klabinga. Onda sam iz te perspektive pokušao da se setim, da rekonstruišem nešto što je bilo deo mog života. Mislim da je to ono što je vredno. Vredno je jer mogu da pričam objektivno, bez predrasuda, kao učesnik. Čak i s pozicija bezizlaznosti.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

To je smisao Maretovog odlaska na audiciju za „Game of Thrones“, koja je u stvari audicija za porno-film.

To je ta iluzija mladog čoveka ovde, da ga spas čeka negde na Zapadu ili u migraciji, a to je upravo vrlo opasna zabluda. Verujem u ličnu transformaciju, mnogo više nego u putovanje, imao sam prilike da pre pet godina ostanem u Americi, oženim se Ukrajinkom i vozim kamion. Nisam to uradio jer sam to osećao kao tuđu sudbinu. Sudbina je čudna stvar i bitno je otkriti svoju. Mi smo postali robovi predrasuda, mitova i lenjosti, upravo je srpska dijaspora koju sam imao prilike da upoznam najčešće otelotvorenje svega onog najgoreg od čega se u samom startu verovatno i bežalo.

Čini mi se da kod tebe ima onog beogradskog „svi se drogiraju, a niko nije narkoman“. Kako na to gledaš?

Ako klabing koristiš kao određenu vrstu supstitucije za nešto što ti fali, droga onda postaje samo detalj, deo ponude sa šanka. Imaš razne vrste sedativa, pa ti izaberi - može to da bude kokain, može ovo ili ono... Ali svakako si tu, već si deo iluzije, pa samo biraj detalje kojima ćeš iluziju da obojiš. Otupi čula kako bi umrtvio bol. Nema tu hedonizma, kako može da bude hedonizam nešto čija ti konzumacija upropasti erekciju. Često se zapitam da li je problem našeg doba prevelika udobnost iz koje proizilazi apatija ili upravo potraga za ljubavlju koje imamo sve manje.

Zašto misliš da niste uspeli da dođete do više novca za „Afterparti“?

U ovom slučaju nisam ni očekivao, a nisam ni tražio institucionalnu podršku. Film je nastao u specifičnim okolnostima. Ja i glavni glumac, koji je i producent, upoznali smo se na festivalu u Vrnjačkoj Banji i nakon mnogo skepse, ubeđivanja počeo sam da pišem „Afterparti“. On je već imao određeni budžet, a mi smo iz ludila, želje i entuzijazma pristali da radimo s tim novcem.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Koliko je teško zaraditi novac kao režiser u tvojim godinama?

Dok si mlad, nekako se suočavaš s tim da kinte nema. Mislim da smo mi jedna razmažena kasta. Gomila reditelja će ti reći da se baš malo para izdvaja za film. Mislim da je u odnosu na situaciju u kojoj se cela zemlja nalazi ovo i previše. Meni nekad prosto deluje neverovatno da se uopšte išta izdvaja. Ja sam u tom smislu iznenađen. Mi smo kao neko invalidsko udruženje građana, ne možemo da hodamo bez državne pomoći, ali nam je uvek država kriva. Drugi problem je problem taštine i raspodele, neko smatra da je sasvim u redu da tokom cele godine snima reklame, radi na Fakultetu dramskih umetnosti kao profesor i podrazumeva se da svaki put kad mu se ćefne, dobije pare na konkursu. Teško je biti reditelj ovde, ali nemam nimalo sažaljenja prema struci, pa ni prema sebi.

Da li je onda moguće, uslovno rečeno, ostati nezavisan?

Možeš ako otvoriš neku cvećaru ili pekaru od koje ćeš da živiš. U suprotnom, moraš da pristaneš na mnogo toga što ti oduzima tu nezavisnost. Moraš da budeš i preduzetnik i filmadžija ako hoćeš da praviš filmove koje želiš.

Za „Afterparti“ si na Festu dobio nagradu za najbolji debitantski film. Koliko ti to znači, a koliko prijem publike na premijeri kojom je festival i zatvoren?

Trudim se da ne budem pristrasan prema mojim filmovima. „Afterparti“ sam predao producentu posle raznih peripetija i sukoba zbog autorskih prava. To više nije moj film, poklonio sam ga i odlučio sam da ne očekujem ništa. Mi smo taj film napravili i to je najbitnije i sada idemo dalje, vreme je za sledeći.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić
 
Da li si nekada razmišljao kako bi se osećao kada bi dobio neku veliku i važnu filmsku nagradu?

Bilo bi smešno. Ne bih mogao da odolim da se, kad nagrada i ja ostanemo sami, smejem sam sebi. Ja nisam neko ko ume da bude nagrađivan, to je veoma naporno, ali je samo produkt života koji me je uvek šamarao u trenucima bilo kakve mistifikacije.

Govorilo se na društvenim mrežama da je bilo namešteno da dobiješ nagradu.

To je suludo. Neki marginalci nam nikada neće oprostiti borbu za bioskop „Zvezda“. Kada se baviš javnim poslom, moraš da se pomiriš s određenom vrstom napada. Ali kada su ti napadi lični i kada znaš odakle i zbog čega dolaze, to ti oduzima energiju jer upravo pokazuje svu trivijalnost celokupnog procesa. Niti ta nagrada nosi toliku vrednost i prestiž da bi se o njoj raspravljalo, niti sam je ja želeo.

Koliko još misliš da će te smatrati mladim režiserom ili mladom nadom?

Mislim da već više nisam. To je vrlo zanimljivo, jer sada dolazim u priliku da se suočim s nekim stvarima i preispitam se da li sam brzao.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Kako bi ocenio svoje obrazovanje kao diplomac Fakulteta dramskih umetnosti?

Fakultet me je potpuno odvojio od dotadašnjeg života. Prvi put mi je pružena mogućnost da ne budem autsajder, nego da se nađem među ljudima koji razmišljaju na sličan način i s kojima mogu da komuniciram o temama koje me zanimaju. S druge strane, naišao sam na nešto sa čim imam problem celog života i imaću, a to je ta uporna, zadrta prekrivena zastarelost institucionalnog obrazovanja. Kompenzovanje kompleksa, šmiranje pozicije, lažni elitizam, studentski i profesorski konformizam. Vrlo brzo počneš da se buniš protiv toga, što smara jer oduzima energiju. Trebalo bi da stvaraš, a ne da upireš prstom u nekoga. Ali i to je nemoguće izbeći. Kao i na svakom drugom fakultetu, postoje profesori koji su izgubili kontakt s vremenom. Veliki nepremostivi jaz između onih koji žele da pripadaju „autorskom krugu“, šta god to značilo, i onih drugih koji ne znaju ništa, ali su možda sirovo talentovani.

Vrlo brzo si došao u sukob s fakultetskim establišmentom?

Na filmu „Tri“ s treće godine.

Taj film je ocenjen kao pornografski?

To je dokumentarni film o čoveku koji želi da ima seks sa dve žene. Film se bavi društvom, kao i ostali moji filmovi, ali mediji su se uhvatili tih eksplicitnih scena seksa, pa je u jednom trenutku, zbog toga na koji je način film bio eksponiran, fakultet smatrao da mu je narušen ugled. Meni je to tada zvučalo vrlo licemerno, i dalje mi zvuči. Ali s neke vremenske distance mogu i da razumem šta je njih uplašilo. U svakom slučaju, bilo je otrežnjujuće. Ne mislim da se po svaku cenu mora biti buntovnik, naprotiv, nisam imao nikakvu nameru da budem u sukobu s fakultetom i cela ta priča je prenaduvana, ali imam problem s kukavičlukom i parazitiranjem, to ne volim.

Plakat za film Tmina reditelja Luke Bursaća u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Godinu dana nakon što si izašao s fakulteta počela je okupacija bioskopa „Zvezda“. Kako je došlo do toga?

Stihijski. Još dok sam bio na fakultetu, i to upravo zbog pomenutog filma „Tri“. Delovalo mi je zanimljivo da film koji je okarakterisan kao erotski prikažem u bioskopu „Partizan“. Onda sam naišao na neku sivu zonu i na neke konvertovane udbaše koji tamo piju „jelen“ i podozrivo s tobom dele poluinformacije, spremni da te isteraju napolje ako postaneš previše radoznao. Iz nekog razloga postao sam uporan da saznam šta se stvarno dešava s tim bioskopima u koje sam išao kao klinac.

Kako si se tada osećao?

Osećao sam se beznačajno. Gajio sam možda lažan osećaj da je nekad bilo bolje. Da smo pokradeni, da nam je oteto, da nas niko ništa nije pitao. Da smo kao filmski radnici bili dužni da se bavimo ovom privatizacijom kao što bi to uradio neki rudar u Trepči, Kolubari ili gde god. Mislio sam da smo bili previše gordi i lenji i da ovo nije smelo da se ignoriše. Da gomila nekakvih mumija sedi po raznim upravnim odborima i kvaziinstitucijama i nema pojma. Da je trebalo da se otima lopovu.

Odakle su dolazili pritisci tokom okupacije?

Sa svih strana, a najviše iznutra. Stvorile su se frakcije koje su videle priliku za promociju svojih individualnih politika - od anarhističke do leve ili desne. Nije bilo centralizovane strategije. Svako je vukao na svoju stranu.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Šta se dešava sada sa Zvezdom.

Prostor je tu i mnogo bih voleo da se on razvije u nešto što će da mu udahne život. Prvo sam mislio da on mora da bude vezan striktno za film, ali mislim da je samo važno da taj prostor živi.

Da li si tokom okupacije „Zvezde“ preispitivao sopstvenu odgovornost kao stvaraoca?

Naravno. Ja pripadam generaciji za koju su protesti uvek bili dobra prilika da se pokupe sokovi iz razbijenog kioska. Sećam se kako smo palili „Mekdonalds“ na Slaviji tokom demonstracija povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, bez ikakve ideje ni zašto to radimo ni za koga, ali imaš 17 godina, pa ti je zanimljivo. U „Zvezdi“ smo pokušavali da precizno i jasno pozovemo na odgovornost onoga ko je stvarno odgovoran u svom sektoru delovanja. Dakle, ako se bavimo jednim objektom, jednom pogrešnom privatizacijom, hajde da vidimo ko je konkretno za to odgovoran. Da li je to agencija za privatizaciju ili ministar kulture? Hajde da se držimo njih. Ta privatizacija se desila tokom demokratske vlasti, zašto bi se bavili Vučićem samo zato što je to sada in.

Dakle, nije Vučić kriv za sve?

Skoro sam gledao onu zabranjenu emisiju tokom koje Radovan Karadžić i Stipe Mesić govore kako neće biti rata, a Stipe Šuvar im kaže da kapital proizvodi levicu. Sve su to prirodni procesi. Moj otac je završio teologiju, a bavi se uvozom cveća, ja sam vaspitan u jednoj čudnoj vrsti pozitivnog cinizma, cela moja škola bombardovanje 1999. pamti kao najduži raspust, mnogi od nas su navijali da nas ponovo bombarduju kako bi letnji raspust ponovo trajao šest meseci. To je sve život, neki ljudi gube život, dok se drugi zaljubljuju, neki beže iz Sirije i smetaju nekim drugima da kupuju patike „skečers“ u Knezu. Neko kupuje prezervative srećan što će večeras voditi ljubav, a neko krivi Vučića.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Da li glasaš?

Ne. Čak ni kada sam bio najbesniji. Smatram da je uticaj lokalne politike na svakodnevni život mnogo manji od onog koji se prezentuje u medijima. Ja zaista verujem da izbor novog predsednika neće imati nikakav uticaj na moj život.

Šta misliš o opoziciji u Srbiji?

Mislim da su ljudi iz fiktivne opozicije takođe ogrezli u konzumerizam i čak jednu vrstu fešn fašizma kao deo dubljeg problema, to je šira polemika. Ne verujem da oni mogu da vode ikoga. Naravno, u opoziciju ne ubrajam nijednu od partija koje smrde okolo već dvadeset godina, već mislim na pokrete koji se tek bude i razvijaju svoju politiku kao stvarni opozit vladajućim strukturama. Mi smo umorno društvo. Prošli smo kroz deceniju autentičnog bunta, koji nas je odveo u još veće rasulo. Nama treba odmor. Treba nam da se distanciramo. Opterećeni smo kompleksom više ili niže vrednosti, a zapravo moramo da shvatimo da nismo mi ti koji treba da pokreću. Treba prvo da se preispitamo, da skupimo energiju i onda krenemo u konstruktivan dijalog sami sa sobom.

Luka Bursać u bioskopu Zvezda; Autor: Nebojša Mandić

Ima li budućnosti u kulturnom radu?

Ima. Ali ključna reč je rad. Kulturni rad mora da isključi taštinu i spoji radnika i umetnika bez preteranog samovrednovanja. Mora da se živi ono što se radi. Eto. Ostalo je Holivud, mada ni to nije loše, sunce mu poljubim.


(Tekst je objavljen u 78. broju magazina Newsweek (maj 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Novak Lukovac

FOTO Nebojša Mandić  

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE