Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Nikola Ristanovski: Ko od nas ima snage da ustane i kaže - ljudi, ja ne valjam!

Iako me život češće nego što bih to voleo ubeđuje u suprotno, čak i u ovim godinama verujem da je umetnost u stanju da promeni svet, učini ga boljim, kaže za Njuzvik jedan od najboljih, ako ne i najbolji glumac srednje generacije sa prostora bivše Jugoslavije



Objavljeno: 28.05.2017. 06:00h
Foto: Nikola Ristanovski; Autor: Nebojša Mandić
Danas gotovo da nema značajnijeg pozorišnog reditelja u regionu koji, kada se pomene ime Nikole Ristanovskog, ne kaže da je reč o jednom od najboljih, ako ne i najboljem glumcu srednje generacije sa prostora bivše Jugoslavije. To, uostalom, potvrđuju i brojne nagrade koje je Ristanovski osvajao na ovdašnjim pozorišnim i filmskim festivalima.

Samo za ulogu Ahmeda Nurudina u predstavi Egona Savina „Derviš i smrt“ dobio je čak sedam glumačkih nagrada: „Petar Kočić“ (2009) u Banjaluci; Nagrada za najboljeg glumca Joakimfesta (2009) u Kragujevcu; „Zoran Radmilović“ (2009) u Zaječaru; „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama u sezoni 2008/2009; Sterijina nagrada (2009); Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici (2009), kao i „Veljko Maričić“ (2011) na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci.

ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

Na pomenutom riječkom festivalu Ristanovski je za najboljeg glumca proglašen još tri puta, i to za uloge u predstavama „Nigdje nikog nemam“ (2005, Crnogorsko narodno pozorište), „Gospoda Glembajevi“ (2011, Atelje 212) i „Život Molijera“ (2013, Makedonski narodni teatar). Publika ga pamti i po ulogama u filmovima „Bure baruta“, „Zbogom, 20. vek“, „Montevideo, bog te video“, „Zverinjak“, „Rode u magli“, „Igla ispod praga“.

Nikola Ristanovski je rođen 1969. u Ostravi, u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju 1994, u klasi profesora Vladimira Milčina. Od 1994. prvak je Makedonskog narodnog teatra. Kao glumac, danas suvereno vlada scenama širom bivše Jugoslavije, ali i u Češkoj, Bugarskoj, Mađarskoj... Čiji je zapravo glumac Nikola Ristanovski?

„Makedonski. Makedonac sam izašao iz makedonske glumačke škole; član sam Makedonskog narodnog teatra, što me ne sprečava da igram u Narodnom pozorištu u Beogradu, u Ateljeu 212, u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, u teatrima širom Hrvatske, u Bugarskoj, Mađarskoj, Češkoj, bilo gde. Dakle, da, makedonski sam glumac, ali se ne bih bunio ako bih jednoga dana postao i - svetski“, kaže Nikola Ristanovski.
 
Šta tačno podrazumevate pod pojmom makedonska škola glume?

Kada govorim o makedonskoj glumačkoj školi, pre svega mislim na naglašenu emociju koju, verujem, gledalac uvek prepoznaje i oseća; na specifičan senzibilitet, na patetiku u dobrom smislu reči, na nešto drago, prisno, svima nama blisko. Mislim, dakle, manje na sistem, više na antropologiju. Drama je upravo i nastala na prostorima sa kojih potičemo. Gde god da na toj karti zabodemo šestar, u rasponu od dvesta, trista, četiristo kilometara, opet smo tu: na mestu rođenja drame.

Je li istina da ste tek iz četvrtog pokušaja upisali Akademiju u Skoplju?

Jeste. Kada sam 1986. prvi put bio odbijen - a spremao sam Raskoljnikova - kao i svaki mladi čovek pomislio sam da se ceo svet urotio protiv mene; istovremeno, posumnjao sam da možda nisam sposoban da na pravi način artikulišem sve što želim. Ubrzo sam digao ruke i upisao arhitekturu. Inače, sve do treće-četvrte godine srednje škole nisam ni razmišljao o tome da ću biti glumac. Glumom sam se inficirao odjednom, iznenada, slučajno... Sledeće 1987. godine ponovo sam ušao u drugi krug, ali sam na kraju opet ostao ispod crte. U međuvremenu sam otišao u vojsku, bežao iz kasarne da bih stigao na prijemni, koji ponovo nisam prošao. Na kraju sam, u nekom vanrednom upisnom roku, ipak primljen. „Evo, primili smo te, iako znamo da nećeš završiti ni prvu godinu!“, rekao mi je, sećam se, profesor koji je te 1988. primao klasu.

Uprkos takvom „dočeku“, nisam znao šta ću od sreće.

Činjenica da vas odbijanje nije obeshrabrilo da ponovo pokušavate znači da ste uporan čovek ili...?

Iskreno, ni danas se ne mogu načuditi svojoj tadašnjoj upornosti, drskosti, uverenosti u to da me nijedna komisija na svetu neće sprečiti da postanem glumac. U životu nisam takav, nisam preterano uporan. Izgleda da sam se za glumu bio uhvatio kao za nešto od čega mi doslovno zavisi život. Možda i zato što sam voleo da se igram, što sam želeo da po svaku cenu produžim detinjstvo. Verovao sam, naime, da je gluma profesija koja čoveku omogućava da najduže ostane dete.

To je bio vaš jedini motiv, jedini cilj?

Nije. Znate, iako Čehovljev Ivanov kaže da čovek nije „jednostavna mašina“ i da u svakome od nas ima previše točkića, zupčanika i mehanizama, svi se na kraju svodimo na ono elementarno. Dok je mlad, a i kasnije, čovek ima izraženu potrebu da bude primećen, pokaže svetu da postoji; bori se za priliku da na pravi način artikuliše ono što misli da jeste. Pored toga, ko ne uživa u tome da ga drugi vole? Ko je od nas na to imun? Moja potreba da se bavim glumom sigurno nije ostala lišena upravo te elementarne ljudske želje da svetu kažem - tu sam, pogledajte me, to sam ja, takav sam. Naravno, kada čovek ostvari zacrtani cilj, uvek postoji opasnost da u jednom trenutku pomisli da je važniji od drugih, da ima više prava od ostalih, da je predodređen da vlada.

Jeste li prolazili kroz takve faze?

Mislim da nisam. Ipak, ako sam nekada i došao u tu vrstu iskušenja, na kraju sam ga, verujem, prebrodio. Možda i zbog toga što sam uvek bio svestan šta mi je sve gluma dala.

Šta vam je dala?

Pre svega, radost. Dala mi je sreću da svake druge-treće večeri stojim pred publikom s kojom se razumem; privilegiju da pred nepoznatim svetom budem iskren, da mu priuštim nešto lepo, dobro. Ako to uopšte činim... Uvek se obradujem novoj saradnji s rediteljima, s glumcima, sa svim članovima ansambla. Svojim kolegama iskreno kažem šta mislim o načinu na koji su odigrali neku ulogu; istovremeno, dok ih posmatram, pokušavam da odgonetnem, da razumem šta zapravo rade. Što je takođe privilegija. Mnogima od njih se iskreno divim, iako sam, priznajem, uvek pomalo ljubomoran.

Kome se divite? Kome ste se divili kao mlad glumac?

Uh, ne sećam se više! Ima mnogo glumaca koji savršeno rade svoj posao, pa je teško nekoga izdvojiti. U ovom trenutku pomišljam na glumce s kojima imam čast da igram u pozorištu, s kojima sarađujem. Nekima od njih zaista se divim.

U vreme kada ste pokušavali da upišete akademiju, dobro ste govorili makedonski? Znam da ste rođeni u Čehoslovačkoj i da je vaš prvi jezik bio češki. Možda je to smetalo vašim profesorima?

Imao sam devet godina kada sam se 1978. sa porodicom iz Čehoslovačke preselio u Jugoslaviju, u Skoplje. Tek tada sam naučio makedonski jezik. Ili sam barem mislio da jesam... Mnogo godina kasnije ispostaviće se da su profesori koji su odlučivali o tome da li ću biti primljen na akademiju u mom govoru osetili da potičem iz druge sredine. Srećom, ta vrsta posebnosti lako je ispravljena. A možda i nije? Možda nije ni trebalo...

U svojoj knjizi „Blistavo i strašno“ veliki albanski i jugoslovenski glumac Bekim Fehmiu napisao je kako je pedesetih godina upisao beogradsku Akademiju za pozorišnu umetnost, iako nije znao ni reč srpskohrvatskog. Ipak, primili su ga.

Uprkos preprekama o kojima govorite, očito da talenat Bekima Fehmiua nije bilo teško uočiti.

Nikola Ristanovski; Autor: Nebojša Mandić

Otkud to da ste se rodili u Čehoslovačkoj?

Retko ko od nas sa Balkana ima sreću da bude rođen i umre u istoj zemlji. Moji roditelji su bili izbeglice iz građanskog rata u Grčkoj, koji je započeo nedugo po završetku Drugog svetskog rata. Kako to već biva u sličnim prilikama, mnoge porodice su tih godina (1946-1949) preko Crvenog krsta bile deportovane iz Grčke u različite krajeve Evrope. Moji roditelji su se, nekoliko decenija kasnije, sreli u Čehoslovačkoj, pa sam tamo i rođen. Životne priče i sa majčine i sa očeve strane tih godina uglavnom su bile priče izbeglištva, izgnanstva.

Znate li zašto su vaši roditelji te 1978. rešili da se iz Čehoslovačke presele u Makedoniju?

Želeli su da se vrate na mesto koje je bilo najbliže našim porodičnim korenima. Možda je prevladao „zov divljine“, zov Balkana, onoga čemu pripadaju. Uostalom, setite se: i pored svih avantura, Odisej silno želi da se vrati svojoj Penelopi, da se vrati rodnoj Itaki; vuče ga neka sila i on se, hteo - ne hteo, nakon dvadeset godina lutanja ipak vraća. Pretpostavljam da su se tako vratili i moji roditelji, koji su u Čehoslovačkoj, iako su imali status stranaca, uživali sva prava. Za razliku od ostalih građana, imali su čak i pasoš i mogli da izlaze iz zemlje.

Kako ste vi doživeli to preseljenje? Dečaku od devet godina ta promena je, pretpostavljam, mogla biti dosta traumatična.

Meni nije bila. Detinjstvo koje sam proveo u Čehoslovačkoj, toj lepoj zemlji skrivenoj iza gvozdene zavese, bilo je uglavnom bezbrižno. Kada sam malo poodrastao, otac mi je, sećam se, pričao kako su nekih šest meseci pre mog rođenja, avgusta 1968, trupe tadašnjeg Varšavskog pakta upale u Čehoslovačku. „Sovjetski tenkovi su stajali na ulicama, sovjetski vojnici su ulazili u fabričke krugove“, pričao je moj otac. Odjednom, stvari su se radikalizovale, što ni na koji način nije uticalo na moje detinjstvo. Za mene je, u tom smislu, dolazak u Jugoslaviju odnosno Makedoniju, bio kao odlazak na safari: velika i uzbudljiva avantura. Istovremeno, polako sam postajao svestan čemu zapravo pripadam. U početku sam u novoj sredini opet dobio mali žig došljaka, nekoga ko tu ipak nije od rođenja. To je za mene u neku ruku bilo korisno, tim pre što nisam imao nikakve etničke, verske ili bilo kakve druge predrasude - koje su, shvatio sam kasnije, nažalost, ipak postojale.

Da li ste nekada zažalili zbog odluke svojih roditelja da napuste Čehoslovačku?

Nisam. Verujem, naime, da je na ovim prostorima, ma kako to paradoksalno zvučalo, sačuvana posebna vrsta ljudskosti. I to baš ona koja se neretko ispoljava na surov način. Hoću da kažem da su se na Balkanu ipak zadržale neke vrednosti, neki nepisani zakoni koji definišu odnose među ljudima. Iako je globalno sve odavno otišlo dođavola, kod nas još možete naći one fine dobrote i plemenitosti. Ali i mnogo destruktivnosti. Živeti u tom dvojstvu ponekad zna biti nepodnošljivo.

Ipak, zvučite kao jugonostalgičar. Jeste li to?

Nisam. Posebno ne u nekom paradnom smislu, što ne znači da nemam emociju spram zemlje u kojoj sam odrastao, naročito prema južnim delovima Makedonije, odakle potičem. Slična osećanja gajim i prema Čehoslovačkoj, u kojoj sam rođen, gde sam proveo detinjstvo. Inače, ne mislim da je nostalgija puko sećanje, čak ni patnja za nečim nepoznatim. Pre će biti da je reč o „žalu za mladost“, za godinama koje su prošle i za koje znamo da se nikada neće vratiti.

Makedonija je jedina država bivše Jugoslavije koja je devedesetih uspela da izbegne rat. Kako ste vi doživeli raspad SFRJ? Bežali ste u umetnost, u pozorište koje vam je postalo uteha, azil...?

U to vreme pozorište je svima nama zaista bilo vrsta azila. Govorim o generaciji kojoj, pored mene, pripadaju i Dejan Dukovski, Aleksandar Popovski i još mnogo glumaca i reditelja koji su devedesetih napravili malu umetičku grupu, verujući da će iz onoga što radimo proizaći nešto lepo i važno, nešto što će se razlikovati od pakla koji nas je okruživao. Pozorište je tih godina za nas predstavljalo bekstvo od stvarnosti; istovremeno, značilo je suočavanje s njom. „Bure baruta“, zatim komad Gorana Stefanovskog „Mamu mu jebem, ko je prvi počeo“, koji smo izveli i u Sarajevu, samo su neke predstave koje smo tih godina igrali. Verovali smo da ćemo time urazumiti, promeniti svet u kojem živimo. A onda smo - ostarili. Prošle su godine, znate... Uvek me rastuži kada pomislim da kao narodi nikada nismo naučili da funkcionišemo na principu zajedničke sreće. Što nam se vratilo. Plašim se da danas nastavljamo da delimo zajedničku nesreću. Lično, nikada nisam priznavao granice, baš kao što ne priznajem vlast čoveka nad čovekom. Naravno, svi imamo otadžbinu, znamo kako se ona zove. Međutim, slobodnom čoveku to nije dovoljno. Neophodna mu je komunikacija, priča, smeh, zajednička tuga, zajednička radost. Često kažem da želim prostor, ne samo privatno nego i profesionalno, gde mogu da ispričam vic a da me svi razumeju.

Razumeju li vas?

Manje-više svuda. Srećan sam zbog toga. Iako je za to potrebno mnogo truda.

Zaista vam za to treba mnogo truda?

Jeste. Za razliku od glumaca čijem se talentu divim, koju god ulogu da sam spremao, morao sam mnogo da radim, mnogo da učim.

Otkud znate da to ne važi i za druge? „Ono što izgleda lako, često je najteže“, rekao mi je jednom veliki crnogorski i jugoslovenski slikar Vojo Stanić.

Da, verovatno. Uostalom, šta je uopšte talenat? Ko ima pravo da ga procenjuje?!

Vaši profesori glume, recimo. Da li ste razmišljali o tome da se jednoga dana i sami bavite profesurom, pa da na taj način procenjujete nečiji talenat?

Ne verujem da bih se usudio da prihvatim toliku odgovornost. Svojim studentima bih se bezrezervno davao, bez zadrške im prenosio sve što znam o glumi, ali se, ipak, veoma plašim greške u proceni, čime bih, hteo - ne hteo, sebe doveo u situaciju da nekome naudim. Što ne želim. Čak ni nenamerno. Zato biram da slobodno razgovaram s mladim glumcima, da igram s njima i da im, tokom te igre, pružim priliku da uče od mene onoliko koliko i ja od njih.

Nikola Ristanovski; Autor: Nebojša Mandić
 
Da li ste lik Raskoljnikova, junaka romana „Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog, osim na prijemnom ispitu, tumačili i kasnije?

Jesam. Komad je režirao Egon Savin: najpre u Skoplju, a onda i u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici. CNP je krajem devedesetih s tom predstavom gostovalo u Sarajevu. Sećam se da sam odjednom, doslovno usred predstave, shvatio da Raskoljnikova više ne mogu igrati.

Zašto?

Zato što ga više nisam mogao braniti. To je za mene bio veoma intiman trenutak. Sve sam uradio kako treba, odigrao kao i obično, ali se ubistvo koje je počinio Raskoljnikov u Sarajevu više nije moglo braniti. Uoči ohridske premijere 1994. od uzbuđenja sam iznenada dobio temperaturu 39,7. Ne znam kako sam uopšte odigrao predstavu. U tom bunilu se, izuzev rečenice da se ljudi dele na dve vrste, na one koji imaju pravo da ubiju i one koji to pravo nemaju, nisam sećao gotovo nijedne replike koju izgovara lik koji sam tumačio. Možda i zato što sam, za razliku od Raskoljnikova, uvek mislio da se ljudi dele na one koji imaju i na one koji nemaju tu vrsti „raskoljnikovske“ dileme. Uprkos svemu, do tog Sarajeva sam, kažem, Raskoljnikova u nekom smislu ipak uspevao da odbranim; od tog momenta više ne.

A glumcu je važno da nađe opravdanje za postupke lika koji tumači?

Meni je važno. U suprotnom, lik ne mogu da branim „do poslednje kapi krvi“. Drugim rečima, teško mi je da tumačim karakter u koji barem malo ne verujem. Može biti u krivu, mogu osuđivati njegove postupke, ali mi je bitno da ipak pokušam da ga na neki način opravdam. Čekaj, stani, mislim, on možda i nije tako loš; takav je postao zbog oca, zbog porodice, okolnosti, zbog društva. Ili možda zato što, kao Ivanov, naprosto, više ne veruje. „Umorio sam se“, kaže taj Čehovljev junak. I, kraj. Kao glumac, očito ne mogu igrati sve i uvek. Iako znam da je u osnovi mog posla igra, veoma sam svestan da ta igra ima i svoju cenu.

Kakvu cenu?

Kada završim „Ivanova“, „Život Molijera“ ili „Derviš i smrt“, recimo, ja sam čist. Ulazak u te karaktere nekakva je mala terapija, posle koje brzo postajem spreman da uskočim u sledeću predstavu. Verovatno bi bilo veoma teško igrati sve te likove, a istovremeno na neki način ne očistiti sebe, svoje emocije, strahove, frustracije. Sve u svemu, veoma mnogo potrošenog vremena i ponekad mali umor. Zar to nije veoma pristojna cena?!

„Kao i uvek“, rekli ste u jednom intervjuu najavljujući Čehovljevog „Ivanova“ u režiji Tanje Mandić Rigonat, „u početku nisam bio siguran ko je Ivanov, šta je on. Ipak, ta drama koju nikada do kraja nisam razumeo na kraju me je privukla“. Čime?

Čehov je jedan od pisaca kod kojih, ako krenete od pretpostavke da znate sve, možete biti sigurni da idete u pogrešnom pravcu. Jer, jedno je čitati, drugo igrati Čehova. Igrao sam u „Tri sestre“, u „Višnjiku“ i znam koliko sam samo pokušavao da raščlanim likove kojie sam tumačio. A Ivanov je možda jedan od najneuhvatljivijih Čehovljevih junaka: s jedne strane, otvoren kao knjiga, iskren do kraja; ne krije da je deo groznog sveta i da je i sam grozan; s druge strane, nema iluzije, ne štedi se. Ko to od nas ima snage da stane ne pred ogledalo, nego pred celo društvo i kaže: ljudi, ja ne valjam?! Hoću da kažem da kao glumac morate proći kroz određen proces koji podrazumeva da, analizirajući drugoga, u stvari analizirate sebe.

Predrag Miki Manojlović jednom mi je rekao da je gluma proces u kojem čovek izvodi eksperiment ne na drugima, već na sebi.

To je istina. Ono što radi glumac često je najbliže poslu psihologa. S tim što se zaista, umesto drugima, ovde donekle bavite sobom. S druge strane, sam proces stvaranja lika možda je najbliži dečjoj igri: čak i kada u sebi iskopa najstrašnije stvari, glumac se teši da se zapravo igrao i da je ta igra u osnovi bezazlena. Bez toga, ali i bez uživanja u zadovoljstvu spoznaje sebe, bilo bi besmisleno baviti se na taj način likovima poput Ivanova ili Stavrogina, na primer.

Sa koliko godina ste igrali Stavrogina? Kako li ste njega savladali? Vaš profesor Vladimir Milčev režirao je predstavu „Zli dusi“.

Imao sam tridesetak godina i mislim da nikada do kraja nisam uspeo da uđem u lik Stavrogina. Volim Dostojevskog, sve njegove romane, ali Stavrogin je možda njegov najkomplikovaniji, za glumca najteži lik. Uostalom, ko od nas sa sigurnošću može reći ko je Stavrogin? Ko to zna?! Ja ne znam. Laknulo mi je kada je ta predstava skinuta sa repertoara.

Nikola Ristanovski; Autor: Nebojša Mandić

U Beogradu ste igrali i Leona u Krležinoj „Gospodi Glembajevi“, u režija Jagoša Markovića, kao i Ahmeda Nurudina u „Dervišu i smrti“. Ima li nešto što je zajednička svim tim likovima?

Ima. Svi su oni Atlasi koji svet nose na svojim leđima. U svojoj karijeri zaista sam se naigrao likova koji „spasavaju svet“ i od toga mi je na neki način muka. Tim pre što ni sam u međuvremenu nisam uspeo da „spasem svet“. Najzad, ne volim hamletovske situacije, nikada nisam želeo da igram Hamleta.

Čekajte, zar Hamlet nije san svakog glumca?

Moj nije bio. Kao veoma mlad, verovao sam, recimo, da se Hamlet može igrati na drugačiji način.

Kako?

Pokušavajući da ublažim pretencioznost koje se, inače, grozim, celu priču o neurotičnom danskom kraljeviću nastojao sam da svedem na porodičnu dramu. Jer, „Hamlet“ je, baš kao i „Car Edip“, kao i „Glembajevi“ ili „Ivanov“, u suštini porodična drama. Koja, doduše, nije lišena „velikih pitanja“ i „velikih odgovora“. Mene, međutim, od svega više zanima mali čovek, njegova sudbina. Vraćam se na vaše prethodno pitanje! Leone, Ahmed Narudin, Ivanov duboko su nezadovoljni svetom u kojem žive. Sva trojica su pravedni, istinoljubivi, neadaptibilni, neurotični, hipersenzibilni. Sezibilnost rađa frustraciju, koja je osnova za konflikt. Taj konflikt je ličan, duboko ljudski.

Igrajući toliko sličnih karaktera, glumac rizikuje da uđe u manir?

Naravno. Želeo to ili ne, spremajući ulogu, glumac pravi vlastite „fioke“. Pritom, sve zavisi od kapaciteta, od ambicije, od svesti. Budući da sam, ponavljam, zaista imao sreću ili nesreću da igram suviše sličnih likova, ušao sam u realnu opasnost da, čak i nesvesno, počnem da koristim jednom iskorišćene emocije ili stanja koja sam već vadio iz „fioke“. Te opasnosti sam uvek bio veoma svestan. Borim se protiv toga motivisan. pre svega. najelementarnijim, najljudskijim razlozima.

Samoljublje?

Može biti. Ne želim da se ponavljam, da uđem u manir, pre svega, zbog sebe, jer sam takav sebi nepodnošljiv.

Znate li u koliko predstava trenutno igrate?

Znam. Iako deluje da ih je mnogo, na repertoaru nikada nemam više predstava nego što to u emocionalnom smislu mogu da podnesem. Obećao sam sebi da, dok se igraju ove dve predstave u Beogradu (treća, „Gospoda Glembajevi“ u Ateljeu 212 ne igra se nakon smrti Vlastimira Ðuze Stojiljkovića; prim. aut.) i četiri u Skoplju - a sve su veoma zahtevne - neću uzimati da radim ništa novo. Inače, nikada nisam radio dve predstave istovremeno.

Zašto?

Zato što ne verujem da čovek može da se podeli na taj način. To ne mogu, ne umem. Već sam vam rekao da u svaki lik koji tumačim pokušavam da unesem i deo sebe, i kako onda da se podelim, pa da kažem - ovde ću se dati ovoliko, a tamo malo manje? Ne može! Ono što osećam, to želim da pokažem publici. U utorak sam u Skoplju imao „Život Molijera“, u četvrtak Erdmanovog „Samoubicu“, u petak u Beogradu „Ivanova“, subota je slobodna, u nedelju „Derviš i smrt“.

Kada već igrate toliko različitih likova za kratko vreme, kako vam polazi za rukom da, recimo, umesto Ivanovljevog, ne izgovorite tekst Leona Glembaja?

Trudim se da budem usredsređen i da u svakom momentu prepoznam situaciju. Kao glumac, nikada, recimo, nisam imao suflera. Nikada! Naprosto, nisam hteo. A dok sam bio dečak, u školi sam veoma retko uspevao da naučim pesmicu napamet. Satima bih sedeo, čitao, ali ništa nisam pamtio, ništa mi nije ulazilo u glavu. Hiljadu puta sam se, pripremajući neku ulogu, toga setio. Međutim, vremenom sam shvatio da u svakom momentu dok sam na sceni, moram ostati svestan situacije u kojoj se nalazi lik kojeg tumačim. Ako se glumac toga pridržava, ne može zaboraviti tekst ili greškom izgovoriti neki drugi. Prepoznaje okolnosti...

„Date okolnosti“, rekao bi Stanislavski u svom čuvenom „Sistemu“?

Tako je. Pored datih okolnosti, glumac prepoznaje emocionalno stanje, svoj ugao, svoje namere i dileme, svoj bol, patnju, radost ili htenje, pa se onda i rečenica koju ste prethodno izgovorili barem stotinu puta sama nametne. Eto, zato ne zaboravljam, iako se nakupilo i uloga i predstava.

Koliko do sada imate odigranih predstava?

Više od tri hiljade. Što je, realno, mnogo vremena provedenog na sceni.

Jeste li razmišljali o tome da režirate?

Imam utisak da već godinama režiram. Naime, na čudan način volim da učestvujem u kreiranju predstave. Uvek me interesuje konačna slika, kako će to na kraju izgledati. Tokom priprema stalno pitam, zapitkujem, maltretiram, često nisam saglasan s rediteljskim rešenjima. Istovremeno, kao glumac, i dalje sumnjam u sebe - u svaku ulogu, u svaku predstavu, u film. Dok smo u Narodnom pozorištu u Beogradu pripremali „Ivanova“, rediteljka Tanja Mandić Rigonat često je znala da prekine moja zanovetanja. „Dobro si odigrao!“, govorila mi je. „Pusti, zašto komplikuješ?“. Zato što uvek nešto preispitujem, zato što tragam, zato što sumnjam.

Da, ali vas, bez obzira na ta „zanovetanja“, i reditelji i glumci veoma vole. Branka Petrić i Tanja Mandić Rigonat, na primer, rekle su mi da ste miljenik celog ansambla Narodnog pozorišta. Kako vam uspeva?

Pretpostavljam da ljudi zapažaju moju posvećenost, strasnu zainteresovanost za to da lik koji tumačim funkcioniše na najbolji način. Baš kao i cela predstava. U tom smislu, o ulozi, o komadu koji pripremam mogao bih da razgovaram dvadeset i četiri sata, u bilo koje doba. Ako jednoga dana shvatim da pre predstave i posle nje ne osećam ništa, ako u svaku novu ulogu ne budem uletao sa istom strašću, siguran sam da ću prekinuti da se bavim ovim poslom.

Čime biste se bavili?

Ne znam. Kada sam bio mlađi, u pozorište sam dolazio uveren da je upravo to što te večeri igram, moja prva ali i poslednja uloga. Na scenu bih uleteo s tom mišlju. Grizao sam, grabio, trudio se da baš te večeri, kroz tu ulogu artikulišem sve što osećam. Siguran da je to jedini način da oživim lik koji tumačim, ubeđen da ću samo tako publiku naterati da mi veruje, često nisam primećivao da su rečenice koje sam izgovarao polako postajale deo mene... Da, zaista volim svoj posao. Iako me život češće nego što bih to voleo ubeđuje u suprotono, čak i u ovim godinama verujem da je pozorište, da je umetnost uopšte, u stanju da promeni svet, da ga učini boljim. 


(Tekst je obljavljen u 77. broju magazina Newsweek (april 2017), koji sada izlazi jednom mesečno.)


PIŠE Tamara Nikčević

FOTO Nebojša Mandić
   

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE