Magazin

EKSKLUZIVNO Veljko Belivuk, vođa Grobara: Znam ko je ubio mog brata Saleta

„Šta god da uradimo, mi smo večiti zlikovci“, jedna je od prvih rečenica Veljka Belivuka, vođe navijača Partizana i, prema sopstvenim rečima, najboljeg prijatelja nedavno ubijenog Aleksandra Stankovića, u medijima predstavljanog kao Sale Mutavi



Objavljeno: 09.01.2017. 17:08h
Foto: Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana Jevtić
Veljko Belivuk je prihvatio razgovor za Newsweek iako „ovo za novine baš ne volim, ali sam svestan da moramo da se pojavimo i nešto kažemo“. Veruje da unapred zna kakvi će biti komentari jer o navijačima, pogotovo Partizana, „svi misle da su probisveti, narkomani, alkoholičari... A ja imam ženu i dvoje dece, radim normalno kao i drugi, ide mi staž, plaćam poreze državi“.

I odmah o navodnom nadimku svog stradalog druga dodaje: „Pa ko je njega zvao Mutavi? Jeste to pominjano, ali ko je za njegovog života smeo da mu se tako obrati? Ubijen Mutavi! Najblaže rečeno, mnogo je ružno da tako pišu.“

Nemoguće je drugačije početi nego od Saletovog ubistva, o čemu, objašnjava, može samo delimično da govori.

„Nismo mi nevini, ne mogu to da kažem... Da nas iz čista mira provlače kroz novine. Ali nismo ni toliko loši. I Sale je imao vrline i mane. Da znamo šta se desilo sa Saletom - znamo, nismo budale. Mnogima smo stali na žulj, mnogima koji su neispravni, mnogi su se udružili protiv nas i desilo se to što se desilo. Ima stvari o kojima moram dobro da razmišljam šta pričam. Ne zato što se nekoga bojim, nego zato što imam neke principe. Ali da je poznato zbog čega je ubijen - poznato je.“

Sa svojih bezmalo, koliko mi izgleda, dva metra visine i utreniranim fizičkim gabaritom, Belivuk uz osmeh kaže da ni njegov nadimak Velja Nevolja nije „baš tačan“. Više puta tokom razgovora uverava da mu je fizički obračun poslednja opcija kojoj pribegava. Ja ga, kao, uveravam da me je u to ubedio. Jasno nam je obojici da distancu prvog susreta nije lako preskočiti. Zato ga, iako odgovor znam, pitam šta misli o novinarima. Dobro uzvraća: „Isto što i vi o nama... Bar dok se ne upoznamo.“ I nastavlja:



„Vidim šta se piše - 40 kilograma kokaina, lupio šamar nekoj gospođi u klubu. Obične gluposti. Ne znam da li novinari uopšte znaju šta pišu. Krivo mi je što je toliko satanizovan. Sale mi je bio najbolji drug. Ne znam ga čitav život, ali od kada smo se upoznali, postao je.“

Podsećam ga da je ubistvo Saleta, s kojim je predvodio Grobare s južne tribine Partizanovog stadiona, dosegla do državnog vrha, da su o tome govorili premijer i ministar policije.

„Mi nismo prezali ni od koga, ne prezamo ni danas, kako god to bilo. Da detaljišem o tome, ne želim. Što se tiče Saleta, udružio se najgori mogući sloj ljudi iz zemlje i van nje. Pojedinačno, oni su ništa, ali je to sloj ljudi koji očigledno dobro zna šta hoće i na koji način to hoće. Škakljiva je tema, izvinjavam se, ali zaista ne mogu više ništa o tome.“

Pokušavam još jednom da čujem nešto više, izvrćem pitanje na to da li je Sale znao kakva mu opasnost preti.

„Mi smo u principu znali. Znali smo svi. Milorad Ðurić, koji je ranjen prilikom Saletovog ubistva, počeo je kod njega da radi kao obezbeđenje. Bio je radnik Centralnog zatvora, ali je dao otkaz. I njemu su napravili pakao od života pišući gluposti. Kada je počeo privatno da ide s njim, Ðurić je rekao Saletu: ‘Moraš da mi kažeš s kim smo dobri.’ I Sale mu je dao najbolji odgovor: ‘Gledaj to tako da nismo ni sa kim dobri.’ Tom logikom se i ja vodim. Imam prijatelje i oni znaju ko su, imam poznanike, znaju i oni ko su, a sve ostale smatram nepodobnim. To su ljudi koji će da me tapšu, grle, kažu: ‘Ljubi te brat’, a čim mi to neko, kaže znam da mi ne misli dobro.“

Privatna arhiva, Grobari

POČETAK SUKOBA

Velja ne prihvata ponudu da mi ne persira. Kaže da ne može zbog razlike u godinama, da je tako naučen. Govori u prvom licu množine kada priča o navijačima, drugačije kada je u pitanju odnos s najboljim drugom. I insistira na tome da se o Saletu nikada ništa dobro neće napisati, da mora to sada da učini.

„Nije on uopšte bio tako loš. Nikada nije pomenuto da smo organizovali nabavku paketića za decu bez roditelja iz Zvečanske, da smo pravili akciju za decu sa Kosova, kupili zvono za crkvu koje su Albanci ukrali, na njegovu i moju inicijativu na Kosovo je otišao pun kamion stvari, pravili su dole feštu tri dana, učestvujemo tamo u renoviranju domaćinstava, dajemo od svojih para ko koliko može. To niko nikada neće objaviti... Imali smo situacije da nam se žena požali da muž maltretira nju i dete, da je bije. Odemo da porazgovaramo s tim čovekom. Ali stvarno samo porazgovaramo. Radili smo i takve stvari. Ne za pare nego zato što smatram da je to jednostavno ispravno. Imam mogućnost da tako nešto uradim, pa zašto to ne iskoristiti i uraditi nešto dobro.“

Sa Saletom se i upoznao na utakmicama Partizana. Ubrzo su počeli da rade kao obezbeđenje grupe navijača, iz čega se izrodio sukob i „preuzimanje“ liderske pozicije na stadionu.

„Na južnoj tribini je bio neki sukob koji nisu mogli da reše, tadašnji „alkatrazi“, Dedović, Vavić i ta ekipa. Mi smo tu došli kao njihova zaštita. Međutim, s vremenom klupko počinje da se odmotava i mi shvatimo da uopšte nije ispravno to što rade. Tada odlučujemo da uzmemo stvar u svoje ruke. Ušli smo u otvoren sukob s tim nebitnim Vavićem, koji je prethodno ovde predstavljao strah i trepet. Od njega navijači nisu smeli ništa, maltretirali su ljude na tribini, igrače privatno, otimali im pare i tako dalje. Znate kako, fudbaleri su po mom mišljenju najgori ljudi, ubedljivo. Ima nekoliko izuzetaka, svaka im čast. Imate Saleta Ilića, pa Božinova, većeg Srbina od pola ovih ovde što igraju. Ali određeni fudbaleri su voleli da izađu na splav, da se slikaju s tim Vavićem, da se voze blindiranim kolima... Zašto? Promašili su profesiju. To je kao kada taksista umisli da je kriminalac. To je taj problem. Pojedini fudbaleri su se družili s takvima, pa kada je došao dan za naplatu, onda su se poplašili i došli nama da se žale. I mi smo rešili da postavimo stvari na svoje mesto. Jer neću ja da dolazim i da branim tog nekog Džonija Klempavog, Vavića i takve za dnevnicu, a oni da muzu sve živo odakle mogu... I s vremenom, spontano, dođe do toga da se ceo jug okrene prema nama i prihvati nas kao vođe.“

Naglašava da se nikada nije deklarisao kao navijač koji će da ode na kraj sveta zbog Partizana. Da to znaju svi sa južne tribine. Zanimaju me detalji o „preuzimanju juga“ i njegovog angažmana u svemu tome.

„Javna je tajna da su drali mučenike. Evo primer - dečko iz Prijepolja, koji radi za 12.000 dinara mesečno, dođe u Beograd, mi organizujemo besplatan prevoz autobusom do Milana, a Vavić i ekipa mu naplate 50 evra! Razumete to? Zatim, jedan momak koji fizički ne bi mogao ništa detetu od sedam godina terao je navijače da njih 20 mora da unese 50 baklji na stadion. Ko neće, dobije šamar. Ne razumem, postoji hiljadu načina da se te baklje unesu, što bi morao neko da se bije zbog toga? Bilo je svakakvih pritužbi, a kada ljudi dolaze da vam se žale, očekuju pomoć. U tom trenutku Sale i ja smo se nekih šest meseci intenzivno družili i, ulično rečeno, potpuno skapirali. Ne predstavljam sebe i svoje drugove kao dobre Samarićane, mada generalno tako jeste, ali mi rešimo te probleme. Nama su došli ljudi s juga i prihvatili nas kao vođe. Oni ranije su postajali vođe tako što su išli na tuče, boli neku decu, skidali im majice, radili sve na silu. To je bilo 2013, kada su nam se i pojedini igrači požalili da ih dotadašnji ‘prijatelji’ reketiraju, bukvalno im traže pare. Onda smo porazgovarali s tadašnjim vođama navijača, objasnili im da je njihovo vreme prošlo, da su završili karijeru, da su dosta drali ljude i da od sada puste da se to radi kako treba.“

Saša Pavlić, Grobari

PREUZIMANJE GROBARA

Prema Veljinom opisu događaja, podele i sukobi na južnoj tribini između raznih grupa, Zabranjenih, Alkatraza, odavno su prošlost. Zapravo, od kada su on i Sale „preuzeli tu priču“. Tenzije su se stvorile na drugoj strani, između istočne i južne tribine.

„Pazite, Alkatraz je najmanja moguća grupa koja postoji. To je grupa koja broji nekoliko ljudi i koja ne može ništa da uradi. Sve je počelo kada ja još nisam išao na utakmice, kada me nisu ni zanimale. Igrom slučaja mi je drugar s kojim sam radio obezbeđenje po klubovima rekao da njegov poznanik ima problem sa Zabranjenima i ponudio da ih čuvamo za dnevnicu. Dolazilo je nas je 10-15 spremnih da ih odbranimo ako se ovi pojave. U tom periodu sam dobio dete i to mi se činilo kao odlična ideja. Dinara tada nisam imao, bukvalno ni hleb da kupim. Sećam se da sam imao 30 dinara u kući, pa nisam mogao da kupim hleb koji je koštao 33 dinara, a pola hleba u radnji nisu hteli da mi prodaju... Tako sam počeo. Nije me interesovalo ništa drugo, moje je bilo da sačuvamo te momke ako se pojavi suprotna ekipa.“

Pitam ga da li je oduvek partizanovac, odgovara da nije, da je to postao s vremenom, preko posla kojim se bavi. Pitam i da li je ranije malo navijao za neku drugu ekipu, odgovara širokim osmehom koji više kazuje nego kratko: „Jesam malo.“

„Kada bih bilo šta drugo rekao, slagao bih. I na jugu me cene zbog toga. Imali smo sastanak, iz cele Srbije smo zvali Grobare, da dođu po dvojica predstavnika. Bilo ih je između 300 i 400. I pred svima sam rekao da nisam ovde zato što volim Partizan i zato što ću poginuti za njega, već sam ovde zbog drugarstva prema nekim ljudima. A ljubav prema Partizanu se sama nekako stvorila. Ne u toj meri kao nekom Sikiju, Čegiju ili nekoj toj staroj ekipi. Nikada ja ne mogu da budem ‘grobar’ kao oni. Ali s vremenom se to zavolelo. To je priča. I nije tajna da je Sale kao mlađi išao na Zvezdine utakmice. Ali su gluposti da je bio vođa neke grupe sa severa.“

Nakon preuzimanja vođstva među navijačima Partizana, usledili su kontakti sa upravom kluba. Takođe komplikovana priča s pregršt detalja. Ukratko, za Velju i Saleta to je bilo novo, pomalo čudno, ali im je svakako prijalo.

„Situacija da sednete s direktorom kluba, predsednikom, sa ljudima iz uprave, ne dešava se svakodnevno. Ne može svako da uđe i sedne u prostoriju u koju želi. A opet, ne bezobrazno, nego nam sami ljudi prilaze. Odmah smo počeli da po ceo dan provodimo na stadionu, ujutru da treniramo, posle na ručak u klupski restoran, koji sada, evo već mesecima, ne radi, potom da organizujemo posao i kontrolišemo dešavanja do šest posle podne. Tu su i drugi ljudi dolazili da se vide s nama. Sve mi je od uslova tu bilo, kao da sam kod kuće.“

Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana Jevtić

Za trenutak skrećem na drugu temu - više puta iznete tvrdnje da je pravi razlog sukoba među navijačima zapravo prevlast na tržištu narkotika.

„Napokon i to pitanje, pošto od droge navodno svi kupismo kuće, kola, stanove... Kad god se desi ubistvo navijača, u novinama čitate da je to bilo zbog sukoba na narko-tržištu. Stariji ste od mene i mnogo mangupa ste upoznali, pa vas pitam - gde to ima da se tek tako zarađuju pare i da se tek tako ubijaju zbog droge? I koja se to droga prodaje na stadionu? Ima nekih koji su pijani, nekih koji su pod dejstvom nečeg drugog, to je sigurno, ali šta ja da radim? Kome sam ja nešto prodao i odakle to ide, da li se dobija uz kartu? Otprilike tako piše u novinama - bore se za prevlast nad tribanama jer onda drže narko-tržište. Imam 31 godinu, nikada priveden, nikada osumnjičen, nikada s drogom posla nisam imao.“

Pitam ga da li je hapšen pre incidenta o kojem tek nameravam da ga „ispitujem“, odgovara da jeste, ali zbog dela vezanih „za nešto fizički“. Sledi - što ti to treba? „E pa, kako me vidite, tako me i drugi vide. I onda hoće nešto... Kada god sam bio privođen, bilo je to zbog posla koji radimo u obezbeđenju klubova. Tamo su bili ti sukobi, ovako se to nikada nije desilo. Ma znate šta, našem čoveku možete da priđete i najljubaznije ga zamolite da nešto ne radi i u najboljem slučaju će vam reći ružnu reč. A ja, kakav god da sam, imam tu kulturu da se svakom ko je stariji nekoliko godina od mene obraćam sa „vi“. Kada ste fini, ljudi to često zloupotrebe. Radio sam s momkom koji je viši od mene, istetoviran, pa kada on opomene ljude na ponašanje, oni se smire. Kada ja to uradim, oni mi nešto loše kažu. A kratak mi je fitilj. Baš kratak.“

Ne očekujem da navodi ružne reči koje mu upućuju, ali želim odgovor na pitanje zbog čega mu je fitilj kratak.

„Valjda i zato što mi je život bio takav. Ali smatram da ako se nekom obratim s poštovanjem, a on mi ne uzvrati bar upola toliko, onda nemamo šta više da raspravljamo.“

Saša Pavlić, Hapšenje Partizanovih navijača
 

OSTAVKE, OSTAVKE

Hronologija nas vodi do sada čuvenog snimka prebijanja člana obezbeđenja tadašnjeg predsednika kluba Miloša Vazure ispred stadiona Partizana. I taj događaj ima svoju predistoriju.

„Kada smo Sale i ja došli, predsednik kluba je bio Dragan Ðurić, koji je, po mom mišljenju, klupska legenda. Neko ko je bio šaner, preprodavac robe i taksista da postane predsednik kluba, taj ima mozga. Mislim da je velika greška što je takav čovek otišao kako je otišao. Da li je muvao ili ne, u to ne ulazim. Ali ako je klub dobro funkcionisao, igrao Ligu šampiona, ako je bilo ljudi na stadionu, organizovani prevozi navijača... onda je to odlično. Međutim, desila se smena, došli su novi ljudi. Miloša Vazuru privatno znam dosta pre Partizana i mislim da je dobar momak, i danas smo u dobrim odnosima. Ali politika kluba je postala problematična.“

Nije tajna, kaže, da vođe navijača imaju skoro svakodnevne razgovore s čelnicima kluba. U to vreme rukovodioci su ih ubeđivali da će prelazni rok biti odličan i da će biti prvaci, ali je Partizan počeo da niže poraze. Kulminiralo je porazom u poslednjem minutu utakmice, zbog čega je Partizan ostao bez nastupa u evropskom takmičenju.

„Prethodno su nam dali reč - ako ne prođemo u grupnu fazu, svi podnose kolektivne ostavku. I mi posle utakmice, nas trojica, uđemo u ovu prostoriju i sednemo s članovima uprave. Tadašnji predsednik kluba Zoran Popović se prenemagao u prostoriji pored, ali je i on posle došao. I odjednom niko neće da podnese ostavku. ‘Kako nećete, pa dali ste nam reč, mi smo izašli pred šest, sedam hiljada ljudi na jugu i rekli šta ste obećali. Ako ne bude tako, onda ispada da smo uzeli pare od uprave.’ Onda je Popović rekao da će potpisati ostavku i mi smo izašli. Automatsku su dobili hrabrost i počeli međusobno da se bodre - ma ko su oni da nas smenjuju! Vratili smo se i saopštili im da će odmah svi dati ostavke.“

Svi su podneli ostavke.

U međuvremenu je odnos vođa navijača i privremene uprave bio uobičajen, ali su se, kako Velja kaže, „preko noći pojavili ljudi koji su pomislili da mogu da preuzmu nešto u Partizanu i ostvare neki svoj interes“.

Nema nedoumicu ni u vezi sa sledećim:

„Posle su se svi pitali odakle nama pravo da uđemo. Pa gde da uđemo, u Skupštinu Srbije? Mada je nekima to ranije odgovaralo, ali nema veze... I ko drugi treba da smeni upravu kluba nego navijači? Nije čudno kada vlast u zemlji smenjuje narod, a čudno je što navijači smenjuju rukovodstvo kluba? Ne znam zbog čega.“

Saleta i Velju uzbunila je odluka da se kao obezbeđenje dovedu novi ljudi čiji je zadatak bio i da njima ne dozvole ulaz u zgradu. „To nije moglo da se desi“, izričit je. „Ako ja svaki dan rizikujem za klub, onda ne mogu da dođu neki balavanderi i da mi kažu da ne mogu da uđem.“

Tvrdi da su lepo razgovarali s njima, rekli im da se ne mešaju u tuđu kuću jer se ni oni njima ne mešaju u poslove, u to ko su i šta su. Ali, uveren je, novom predsedniku Vazuri su napunili glavu da oni žele da mu naude, zbog čega je i pristao da prihvati novo obezbeđenje. Istovremeno se na utakmici dešava i „smejurija“ kada revoltirani navijači članove uprave gađaju jajima. Veoma brzo usledila je epizoda zbog koje je Belivuk osuđen na godinu dana kućnog pritvora, a njegov prijatelj Darko Ristić Meda na zatvorsku kaznu.

Novinar Njuzvika Vojislav Tufegdžić i vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Nebojša Mandić

„OBIČNA“ MUŠKA TUČA

„Bilo je to na dan utakmice, a pušten je samo snimak od trenutka sukoba s članom njegovog obezbeđenja. Pre toga mi prolazimo, javljamo se ljudima koji tu rade. Mi smo tu i jer imamo navijački butik na stadionu. I u jednom trenutku kažem Saletu: ‘Vidi, molim te, postavili su nove kamere.’ Tad nastaje slika koju sada svuda objavljuju kako Sale pokazuje srednji prst u kameru. Prolazimo i smejemo se. Uočim kod butika ‘audi’ i kažem: ‘Vidi sad kad je to Vazura.’ Prethodno se nismo videli pet-šest dana. I tada izlazi Boža Kumburović, koji se, kada su gađali upravu jajima, kao paun širio u loži. Još tada sam zvao momka kod kojeg je bio ranije u obezbeđenju i rekao da mu prenese da se ne meša u ove stvari. Neka uzima tu dnevnicu od 20-30 evra, nije to ništa sporno, ali samo da se ne meša u ovo. To je bilo nekoliko dana pre ovog snimka... Priđem mu, zagrlim ga, poljubim i na uvo mu kažem: ‘Brate, ne mešaj se u ovo. Rekao sam ti već.’ On odgovara: ‘Dobro, dobro’ i nešto kreće. Ponavljam: „Slušaj, došao si kod nas u kuću, ja kad sam bio kod tebe u klubu i trenirao, normalno sam se ponašao. Ti si sada kod mene u kući. Pusti, ništa mu neće biti.’ Odgovara mi sa: ‘Nemoj da pričaš tim tonom s njim.’ On to meni kaže da ja prenesem Saletu. Ima detalj na snimku gde ja pokušavam lepo rukom... Ljudi koji nisu iz te sfere ne znaju, oni koji se bave sportom znaju da pročitaju taj govor tela. Znači, rukom ga pomerim i on tada izgovara: ‘Ma nemoj da vas razbucam, da vam j...’ Kako mi je spomenuo majku, istog trenutka... Pišu, udario ga na kvarno. Udariti na kvarno je kad nekom priđete s leđa i udarite ga. A ja da šaljem ‘telegram’ bokseru koji je nastupao za reprezentaciju da ću da ga udarim, od toga nema ništa. Iskreno da vam kažem - on je dobro prošao. On je odlično prošao.“

Siguran je da mu je kazna od godinu dana kućnog pritvora izrečena zbog velikog pritiska javnosti, kao i da nije ispunjavao nijedan uslov za zadržavanje u pritvoru. „Imam adresu na kojoj sam prijavljen, imam radno mesto, ženu i dvoje dece, nemam nikakav postupak u toku, ne preti mi kazna zatvora duža od pet godina, već mi je pasoš u policiji. Nije bilo razloga da me zadrže.“

Uostalom, ne zna zašto se, kaže, od neke tuče pravi bauk, da je za muškarce normalno da se potuku, ali da je u poslednje vreme to postalo nenormalno. Drugo ga je više zabrinulo:

„Moja žena je bila zgrožena, spakovala je stvari i htela da ide iz kuće jer me nikada nije videla u takvom svetlu. Nije mogla da me prepozna.“

Sa ljudima iz uprave danas ima „nikad bolje kontakte“ i kaže da su očekivanja s njihove strane sasvim normalna.

„Da bude što manje pirotehnike na utakmicama, da se ne uništavaju stolice, da nema sukoba... Dobar odnos između uprave i navijača mora da postoji. Navijači dolaze na utakmice i plaćaju karte, a ako uprava ne radi kako treba, onda nema ni ljudi na utakmicama, ceo klub ide u problem, od čega će da se finansira?“

Još jedna spekulacija se često pominje - da je „prelazak“ Saleta sa Zvezdinog severa na Partizanov jug zapravo pokušaj da se umire partizanovci i prestane sa skandiranjem protiv vlasti.

„E, to svi vole da čuju. Ne postoji sastanak s Grobarima na kojem ja kažem da to ne sme da se radi. Niko iz politike nas ne kontroliše, ne drži, niti ima s nama bilo kakav dogovor. Ja imam svoje mišljenje da li neko radi dobro ili ne. Ali ako ne nosim ničiji stranački barjak, neću da dozvolim ni da se pljuje bilo ko. Neću da budem ničija marioneta. I niko ne može da me ubedi ni da je pevanje protiv uprave ili nekog iz politike spontano. Odlično znam da nije, jer znam koji ljudi to započinju, a koji nama stavljaju vruć krompir u ruke. To ide mimo nas, kreće s Partizanovog istoka, tamo gde su, kako oni kažu, ‘ljudi sa decom’. A u stvari vidite pet momaka koji to počinju i onda se svi ‘nakače’. Da ih pitaš zašto, ne znaju. To počinju isti ljudi koji kada Partizan vodi 3:1 skandiraju ‘Uprava napolje!’ Niko to ne radi slučajno.“

Objašnjava da se identičan scenario dešava i na košarkaškim utakmicama, da oni koji se raspoređuju po hali Pionir u stvari i nisu navijači Partizana, da vođe Grobara s juga ne žele nikakvo vođenje politike s tribina. „Nije meni sporno da se digne zastava ‘Kosovo je Srbija’, ‘Ratko Mladić srpski heroj’, to mi nije sporno, ali da ja rušim ili postavljam Vladu, ne pada mi na pamet.“

Odgovor na pitanje ko su ti ubačeni među njih doslovce glasi:

„Pa suprotne političke stranke koje koriste svoje male grupe navijača. Tako je. To je način funkcionisanja. Ali možemo da se izborimo protiv toga. Poslednjih sedam utakmica se ništa ne peva. Zato što uđem i gledam gde će ta petorica da se pojave. Pa kada me vide, ili pokojnog Saleta, oni izađu sa stadiona. Zašto izađu? I što nema skandiranja i pevanja kada nema te petorice?“

Nebojša Mandić, Veljko Belivuk

PROVOD NA KREDIT

Kaže da nema nikakvog zadovoljstva u tome što ljudi od njih zaziru. Voleo bi, kao i njegovi drugovi, navijači, da ih doživljavaju sasvim drugačije, kao sasvim normalne ljude.

„Sedeli smo u nekom periodu u jednom od najboljih gradskih kafića. Gazda je prišao jedan dan i rekao: ‘Da vam zahvalim što ne pravite probleme.’ Sale i ja ga zbunjeni pozovemo da sedne i pitamo šta je bilo, a on kaže: ‘Kada ste vi počeli da dolazite, očekivao sam da će biti problema.’ Meni je krivo kada vidim da imaju takvo mišljenje. Ne idem ja nigde da se mrštim, ne jedem limun kući pre nego što izađem, volim da budem nasmejan. Takav sam i bio dok se Saletu ovo nije desilo. Nas nikad nije ‘palilo’ tako nešto. Mi smo obični ljudi koji se igrom slučaja po nečemu razlikuju od drugih. A uvek ima takvih koji se razlikuju. Nismo mi ni teatralci. Nisam kao neki koji su uletali na teren, otimali kapitensku traku igraču i potom davali izjave na konferenciji za štampu i to se emitovalo na nacionalnoj televiziji. To je sramota! E, to meni nije normalno.“

Čini mi se da je jedini put tokom razgovora malo planuo, povisio ton, ali ne upućeno meni nego više zbog teme, kada sam ga pitao ko je organizovao da fudbaleri i košarkaši Partizana uoči utakmica nose majice sa likom ubijenog Saleta.

„Dato je da se obuku i to je kraj priče, nema rasprave. Da vidim ko će da kaže da neće. Eto, kada moram tako da kažem. Da vidim ko će da zabrani da se obuku majice s likom mog pokojnog brata? Čoveka koji je, koliko god nekada navijao za Zvezdu, mnogo veći partizanovac nego neki koji su ovde trenutno. I jesu fudbaleri i košarkaši morali to da prihvate. Lepo su prihvatili. Nije bilo ništa nasilno. Bilo je: ‘Ljudi, da li hoćete?’, odgovor je bio: ‘Hoćemo’, onda: ‘Hvala lepo, prijatno, doviđenja.’ Ali šta urade novinari? Zaustave dva najgluplja fudbalera i pitaju za tako škakljivu temu. Pa zaustave nekog košarkaša koji nema pojma. Nama je važno da nije bilo nikakvog primoravanja.“

I potpitanje - da li su to prihvatili iz straha ili iz poštovanja?

„To već ne znam. Da rade iz poštovanja, teško da rade iz poštovanja... Nekada su i u Partizanu i u Zvezdi igrala njihova deca i znali su ko su ti navijači. Ovi danas kad nas vide, osim Saleta Ilića i još dvojice, spuste glave i tresu se. A za to nema nikakvog razloga.“

Veoma je kivan zbog uverenja da se mediji i javnost prema Grobarima odnose neuporedivo gore nego prema navijačima Crvene zvezde.

„Neću ime da mu pominjem, ali kada je ubijen protivnički vođa navijača, izašli su igrači i 29 minuta se ćutalo. Ne minut, već 29 minuta. Toliko je godina imao. I niko ništa nije rekao za to. Postoji tu ogromna razlika između jednih i drugih navijača. Evo, jednom ćemo da sednemo i izvučemo spisak šta se piše o jednim, a šta o drugim navijačima, pa ćete da vidite da li sam u pravu.“

Razloga za strah među fudbalerima Partizana je, misli, nekada bilo. Danas svakako ne. Ali je svestan da se odnos prema vođama navijača teško menja.

„Prošli put kada je Marko Nikolić bio trener, kaže nam da neki loše igraju jer im roditelje izbacuju iz stana zbog neplaćenih stanarina. Odemo Sale i ja kod njih pred trening i pitamo kome treba da se plati stan, da ćemo mi da platimo, a da će nam oni vratiti kada dobiju plate, bez ikakve kamate ili nekog reketiranja, iz najbolje namere. Jer ja znam kako je to nemati. A oni se preplaše, misle da hoćemo da ih time držimo u šaci. Daleko od toga da oni nemaju, ali ima momaka koji su u takvoj situaciji. Nemaju svi platu 10.000 evra. Neki momci dobijaju 300 evra, pa kada mu ne daju platu tri meseca, njemu izbace na ulicu oca, majku, ženu... I kako da igra fudbal? Ali, sve u svemu, dosta tu ima igrača koji nemaju veze s Partizanom, njih to ne interesuje, oni su došli samo da bi se dalje prodali.“

Poslom obezbeđenja počeo je da se bavi u 19. godini, u noćnim klubovima i na splavovima. Nema previše lepih reči za deo gostiju koji tamo dolazi.

„Svi žive na kredit, na lizing i to je to. Ljudi uzimaju pare na kamatu da bi izašli uveče u grad. To je takav profil ljudi. I nije kao ranije. Zlatno doba je vreme 2006-2008, kada su se svi Bosanci i Crnogorci sjatili u Beograd i trošili pare. Milione su potrošili. Takmičili su se ko će više da potroši. Danas klub koji prima 1.200 ljudi pravi pazar kao klub koji je 2007. primao 300 ljudi. Splavovi donose dobro što se tiče stranaca, jer se Beograd već treću godinu takmiči s Barselonom za grad broj 1 što se tiče noćnih izlazaka. S tim što su tamo izlasci od devet ili deset uveče do jedan ili dva ujutru, a ovde se u jedan noću tek počinje.“

Ipak, 90 odsto onih koji se provode u kasnim satima po splavovima je „normalan svet, momci s devojkama“, a onih 10 odsto ljudi koji žele da se pokažu, „valjda ih to pali, nemam pojma“. Upravo s njima nastaju problemi.

„Često diraju nečiju devojku. I onda ti treba lepo da im objasniš da to ne može. A kako to da objasniš osobi koja ne želi da joj se objasni, koja je ubeđena da je nešto važna. Zato se dešavaju problemi, pa se pojavi u novinama kako je bilo premlaćivanja. To ne odobravam, da se ne izvuče iz konteksta, jer ima tu i stradanja, nekoliko momaka je preminulo zbog toga.“

Nebojša Mandić, Veljko Belivuk

SAMO NOVAC

O premlaćivanju ga ponovo pitam. O onom kada je njegov drug Darko Ristić Meda, što je takođe viđeno na snimku bezbednosne kamere, na splavu pretukao Zorana Jakšića, kojeg su mediji predstavili kao vođu kriminalne grupe „Amerika“. Velja objašnjava da Meda nema nikakve veze s navijačima Partizana, da, koliko zna, uopšte i nije navijač nekog kluba.

„On je moj drug privatno, koji s nama radi obezbeđenje klubova. Iz Kruševca je došao u Beograd da zaradi neki dinar jer su dole bedne plate. Ispravan momak. Mnogo dobar dok se nešto ne desi...“

Ali kad počne da bije, ubacujem, kao da duše nema.

„Pa kad bije... Ali zašto se niko ne bavi čovekom koji je uhapšen u Peruu, a u Beogradu je boravio dok je za njim bila raspisana poternica. Uopšte me ne interesuje šta je taj čovek radio u životu, ali i taj pušteni snimak je montiran. Jer on je prethodno lepo udaljen iz kluba pošto je maltretirao goste, polivao ih vinom. Pa se vratio i hteo ne znam šta. Tog prethodnog dela snimka nema. Medi je veoma krivo što je tako predstavljen. Ali znate koja je to logika - kada vidite onakvog čoveka, šta lepo da napišete o njemu. Šta da napišete o bilo kome od nas? Sretnu nas ljudi na ulici i prvi utisak o nama je katastrofa. Naravno, dok nas ne upoznaju.“

Navodni milionski transferi fudbalera su, priča, više plod mašte. Ima ih, ali retko. I ne dobijaju novac fudbaleri, već menadžer i uprava kluba, koja je u fudbalera uložila „ko zna koliko para do tog miliona“. Navodi anegdotu koja ilustruje u kakvom su položaju fudbaleri spram menadžera.

„Nemanja Vidić je došao na splav kada je prodat u Mančester junajted i moj dobar drug mu je rekao: ‘Hajde sad koka-kolu da častiš.’ A ovaj mu je odgovorio: ‘Veruj mi, dinara nemam, sve su mi uzeli.’ Višemilionski transfer, a dečko dinara nije imao. To su okolnosti u kojima su samo pare važne, ništa drugo, kakav igrač, kakav klub, odakle je potekao...“

Zadovoljan je što su se menadžeri od tog vremena, a posebno od kada je on vezan za Partizan, proredili.

„E, sad ih malo ima, baš malo, hvala bogu. Ranije su imali 10 do 20 odsto, plus još na platu igrača. U odnosu na to, sada imaju mizernih 1,5 do tri odsto. I sada dižu ruke. Ali sada odlaze u fudbalske škole pa se raspituju ko je dobar igrač i onda idu kod njegovih roditelja. I tu su roditelji krivi, o tome niko ne priča, o roditeljima koji su napravili decu i negde u toku svog života shvatili da sami nisu uspeli ni u čemu, pa forsiraju dete da igra fudbal. Pa sada deca sa 10-12 godina imaju profesionalni ugovor koji ih obavezuje na kojekakve stvari. A šta im daju zauzvrat? Kupe mu kopačke, kostobran, šorc i dres. I eventualno daju roditeljima po 100 evra mesečno. Upropašćavaju decu. Ali sve kreće od roditelja.“

Na kraju se osvrćemo i na ono što se događa na fudbalskom terenu, Partizanovom, a deluje jalovo i prilično bezizgledno za boljitak u skorije vreme.

„Pošto igrači traže bonuse kada igraju dobro i pobeđuju, mi smo tražili od uprave da im se oduzima kada igraju loše. Zašto ne? I to je tabu tema. Fudbaleri su, kao, imali izgovor da loše igraju zbog stanja u klubu. Kakve oni veze imaju s tim? Psihološki su opterećeni? Otkad se izlasci na splavove zovu psihološki problem?“


PIŠE Vojislav Tufegdžić
 

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE