Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Život i smrt Živka Nikolića: Još nije umro, a ka’ će, ne znamo

Posle 75 godina od rođenja reditelja koji je za života postao klasik, bio osporavan, nagrađivan i vređan, Aleksandar Ðuričić otkriva malo poznate detalje o uzrocima smrti, ljubavnom životu, porodici i glumcima koji još čekaju na njegov kadar



Objavljeno: 25.12.2016. 06:00h
Foto: Filmska fondacija Živko Nikolić, Živko Nikolić
Za života je postao klasik, a voleo je naturščike, poput Savine Geršak. I sam je bio rediteljski naturščik, sa završene dve godine glume. Lansirao je Merimu Isaković, Mira Furlan je kod njega snimila najerotičniju ljubavnu scenu, a snimila ih je onoliko, Mimi Karadžiću su to bile najozbiljnije uloge, Petar Božović mu je bio saborac i na platnu i u životu, Eva Ras bi želela još jedan njegov kadar, kod njega je debitovao Radoš Bajić, Pavlu Vuisiću bilo je dozvoljeno da spava na snimanju jer je to bilo dobro za scenu, uspeo je da ukroti Miju Aleksića, Mira Banjac je gospodarila pod njegovom palicom, a Vesna Pećanac... Eh.

Bio je kultni autor, sa ostvarenjima poput „Beštija“, „Lepote poroka“, „Čudom neviđenim“, „Iskušavanjem đavola“ - filmovima koji su duhovito gađali direktno u našu bit - televizijskim remek-delom „Ðekna“ i još mnogo čime držao je jugoslovensku scenu prikovanu i za platno i za ekran. Kad je osetio da mu se filmska vrata nekako zatvaraju, da ga neće, da uzalud prekucava scenarije i obija pragove, a to je bilo tamo posle 1989. godine, kad su na talasu nacionalizma dojahali Sobodan Milošević i crnogorski trojac „mladih, lijepih i pametnih“, a na vrata Nikolića, u domu gde je spavala slavna Vesna Pećanac s dva sina Petrom i Lukom, počelo da kuca siromaštvo, Živko je odlučio da otvori druga vrata. Vrata Holivuda, da spase svoju filmsku karijeru, a i porodicu. Starijeg Luku poveo je sa sobom. Vesna i Petar su ostali da ga čekaju.

Ulaznica u taj svet bio mu je prijatelj Vlade Divac.

Trebalo je da snima „Ukleti brod“, priču o crnogorskim iseljenicima u Americi: kompletna familija ode u Njujork i tamo živi kao na Žabljaku. Imaju i kozu, i imanje, prave jela od jagnjećih creva s kukuruznim brašnom, jedina veza sa svetom im je rođak koji zna engleski, zaposlen je i ima američko državljanstvo... To je trebalo da bude Dastin Hofman. Prihvatio je. Snimanje je trebalo da krene 1992. godine. Živko je potrošio dve godine pokušavajući da snimi taj film. Vlade Divac nije imao novca za ceo projekat, pa ga je upoznao s raznim ljudima koji su znali naš jezik, obogatili se tamo i hteli su da pomognu Živku.

„Tu priču znam od Živka. Nikako nije umeo s tim ljudima da izađe na kraj, da im obeća. Rekao mi je: ‘Ne mogu da garantujem da ću završiti film, svaki sam završio i imao sam tu sreću, ali snimajući, doživljavao sam trenutke krize kad mi se činilo da od toga neće biti filma’“, priča Eva Ras, koja je Živka upoznala tako što je od nje kao 35-godišnje lepotice napravio hermafrodita u „Beštijama“. „Trebalo je svi mi njegovi glumci da igramo. Jednog dana mi je Vesna javila da pakujem kofere jer će nam stići viza koju je Živko tamo uradio, ali tada je Dastin Hofman otkazao ulogu. Prosto je odustao, ali Živko je i dalje pokušavao.“

Filmska fondacija Živko Nikolić, Živko Nikolić

TI LI SI, ŽIVKO

Onda se dogodila scena koja mu je preokrenula već ionako okrenut život.

Divac je poslao svoje ljude da ga dovezu kod njega, da se druže, da razmotre dalje planove za film. Kad su stigli na neki ćošak, Živko je sa zadnjeg sedišta limuzine rekao vozaču i suvozaču da dalje zna sam. Ubeđivali su ga da treba da ga odvedu do vrata, ali on je bio uporan: „Ne treba, tu je kuća, malo ću da prošetam.“ Izašao je, zalutao i izgubio se. Nigde Divčeve kuće, nigde ničega njemu poznatog, nije znao jezik i nije smeo u policiju, a i kako da ide u policiju kad se odjedanput ispostavilo da je umesto pasoša i novčanika u džep stavio neki rokovnik, nije imao ni brojeve telefona. Tumarao je krajem dugo dok nije naišao na neki trgovački centar, dvospratni, i tu je ušao. Učinilo mu se kao zgodno mesto da predahne i sabere misli. Bubnjalo mu je u grudima, osećao se kao na Marsu, bez identiteta, bez para, bez adrese, bez ikoga poznatog osim Divca. U prvi mah je razmišljao da ode u policiju, jer oni tamo sigurno imaju prevodioca, i da im kaže da ga je Divac doveo u Ameriku, da ga lično poznaje, ali je ubrzo shvatio da mu ne bi verovali, jer ko bi poverovao čoveku isposničkog izgleda s dugom bradom. Sigurno bi pomislili: „Evo ga još jedan ludak“.
Filmska fondacija Živko Nikolić, Živko Nikolić


Ostao je u tom trgovačkom centru punih pet dana. Prvog dana ništa nije jeo, samo je mislio kako da dođe do Divca, da bi došao do svog stana. Opet je presabirao kako u tom rokovniku što je poneo nema telefona, kako nema pasoša, nema para, nema ničega. Tek sutradan je mnogo ogladneo, tražio šta će da jede i video da u delu gde se kupuje hrana neki ljudi nešto ostavljaju. Onda je odlučio da režira: kako te ostatke da uzme, da ne izgleda kao prosjak, nego da fino jede, da sedne, da ima viljušku i nož, da bude sve u redu. Nije dolazilo u obzir da to smota sa strane, u klozetu, već sve da bude normalno, kao da je slučajno svratio baš tu da ruča. I svaki dan iznova ponavljao je sličan kadar, u kome je on bio glavni lik, u ulozi koju je slučajno sam sebi dodelio. Verovatno toliko dublova nije tražio ni od jednog glumca. Negde pred noć, kad bi se praznio tržni centar, znao je da tu ne sme da ostane, a opet nije ni smeo mnogo da luta po LA. Prenoćio bi negde u blizini, sklupčan, i opet bi se ujutro vraćao. Iako upadljiv, onako visok s bradom, išao je po radnjama, razgledao, trudio se da ne bude na jednom mestu, da ne skreće pažnju na sebe. Umivao se, prao bradu u toaletu. Tržni centar je već postao njegova kuća, igrao je uvežbanu ulogu, sve dok nije primetio da ga prate dva grmalja. Uplašio se i počeo da se krije tog petog dana. Osećao je da su ga konačno prozreli. Gde god se skloni, ta dvojica su mu bila za petama. Policija, bubnjalo je u Živkovoj glavi. „Konačno su me otkrili“, mislio je sklanjajući se sve vreme. A onda mu je dojadilo. Odlučio je da se suoči s ljudima bez zulufa i vrata. „Pa neka me konačno i uhapse, nek se i to desi“, govorio je u sebi dok im je prilazio na čistom srpskom: „Šta ‘oćete od mene?“, ubeđen da ga neće razumeti. Jedan je viknuo: „Pa, jesi li ti to, Živko?“

Bila su to dva dokona Crnogorca koja nisu verovala da su u tržnom centru, na periferiji LA, sreli Živka Nikolića.

„Ponekad kad vam ljudi čine dobro, čine vam zlo, jer te godine u Americi njemu nisu trebale ni za šta osim da dobije leukemiju, mislim da je za tih pet dana nastao neki lom u njegovom sistemu. Nemati pasoš kod sebe, nemati rokovnik, ne umeti izgovarati ime ulice gde stanujete... On je bio zaštićen preko Divca, dobijao je sve što mu je trebalo, pa nije imao taj period prilagođavanja, da se osvoji LA i da se tu živi“, tumači Eva Ras epizodu koju Živko nije stigao da snimi, ali je odigrao bez svoje volje.

Tada mu je Vesna pisala pisma u školskim sveskama, ne na dva lista, ne na deset listova, nego jedno pismo - jedna sveska. Kažu da je toliko plakao u Los Anđelesu kad je šetao Holivudskom stazom slavnih da su ogromne suze direktno padale na pozlaćeni trotoar, tako da ako vidite da neka holivudska zvezda malo jače sija, znajte da je to Živko udario glanc.

Osobenost njegove pojave budila je interesovanje gde god bi se zadesio. U Solunu na filmskom festivalu ljudi su mu prilazili i tražili blagoslov, ljubili ruku, misleći da je monah sa Svete Gore. Najveće uspehe je doživeo u Izraelu, Japanu... Na festivalu u Kairu, posle premijere „Lepote poroka“, skoro dve hiljade ljudi, koliko ih je bilo u sali, čekalo ga je ispred bioskopa. Svi su hteli da ga pipnu. U Tokiju nije bio prisutan, ali se šest meseci prikazivao film u jednom elitnom bioskopu, po pet projekcija dnevno. To je možda malo za Tokio sa 14 miliona stanovnika, ali krcata sala šest meseci, po pet bioskopskih predstava... Dajte da vidimo još nekog našeg.

Filmska fondacija Živko Nikolić, Živko Nikolić i Vesna Pećanac

ŠAMAR JOŠ ZVEČI

Rođen je u novembru, pre tačno 75 godina, u Ozrinićima, kraj Nikšića, u porodici s petoro dece, hranile su ih tri krave i desetak rala zemlje peskuše.

Intervjuisao sam ga samo jednom, bio je avgust 1997, sedeli smo u „Šumatovcu“, asfalt se topio od vreline, Živko u debelom, belom vunenom džemperu, onako ispijen, tihim glasom mi je pričao o svojoj majci.

„Moja majka nikada nije zavirila u ono što ja radim. Ipak, nekada mi se čini da ona svojom bitnošću nalazi kontakt i na svoj način prati sve to. To su one nejasne duge koje se pojavljuju, koji put nenadano, u uspješnim djelima. Njoj sam posvetio i kratki film ‘Prozor’, koji je imao mnogo uspjeha na festivalima. Tu iz svakog kadra izbija osjećanje nenametljivosti koje je nosila. Ona je znala da je to u neku ruku njen film, ali to nikada nije pokazala. Čak ga nikada nije ni vidjela. Svi ostali su bili radoznali osim nje. Ja sam volio da ga pogleda, ali me je s druge strane bilo i strah. Umrla je, a film je ostao neodgledan. Poslednje riječi kada je umirala bile su: ‘Ispržite nešto toj čeljadi, crknuće od gladi’.“

Sada se vozim oko Tašmajdana, nekim razdrndanim kolima nikšićke registracije, s njegovim sinom Petrom, čuvarom Živkovog nasleđa, koji se upravo sprema da objavi Živkovu knjigu poezije „Sreće i ljubavi“. Dok stojimo na semaforu, recituje:

„Ljubavi, ti si kao šarena laža. Još u djetinjstvu su mi to obećavali. I dugo sam vjerovao da ću je imati. Nekad su mi govorili: dete, urazumi se, još nije gotova. Nekad: donijeću ti sjutra. Opet: budi strpljiv, budi dobro. Čekao sam godinama, čekam i sad. Iako su mi jednog dana rekli da je šarena laža ustvari bundeva.“

To su Živkovi stihovi kad je imao 25 godina i još nijednu zvaničnu ženu. Pohranio ih je na nekoj polici i tu su čamili 50 godina, a nedavno ih je Petar pronašao u stanu svoje polusestre Marije, Živkove ćerke iz prvog kratkotrajnog braka sa svojom letnjom ljubavlju Nevenom.

Razgovaramo o prikrivenim filmskim strastima i osećanjima dok Petar razmatra gde će da napravi proslavu 75. godišnjice Živkovog rođenja. Slušam ga, ali me zanima koji je prvi fleš kad pomisli na oca.

„Ne po hronologiji, nego po odjeku, prvo sećanje vezano za Živka je šamar. I sada čujem kako je pukao. Poslao me je na pijacu po sir, a ja sam doneo sličice i neki autić koji sam kupio kod Cigana. Na to sam potrošio onu veliku hiljadarku. Tada sam od njega dobio prvi i jedini šamar, u tom trenutku sam shvatio da me mrzi, bio je to pogled pun mržnje. Osetio sam tu njegovu mračnu stranu. Sve ostalo vezano za njega je divno, ali dešavalo se da bivaš sankcionisan i kažnjen ako svoju ličnost ne potčiniš autoritetu. Definitivno sam napravio nešto što nije trebalo, iskazao sam samovolju, a to se njemu nije dopalo. Na tom nivou je bio okršaj između starog jarca i malog komarca. Imao sam četiri-pet godina. Verbalni obračun sa Živkom imao sam pred njegovu smrt. U momentu kad je trebalo da biram svoj put, rekao mi je da sam neozbiljan i da ne mogu da se bavim režijom jer ne čitam dovoljno. Samo mi je savetovao: ‘Igraj se.’ Insistirao je na tome da je moja priroda laka i lagana i da treba da se igram s celim životom. Tako sam bar shvatio. Tada smo šetali, on je već bio bolestan, hramao je i imali smo taj najvažniji, poslednji razgovor. Zamerio sam mu da je sve podredio umetnosti: ‘Ja bih, tata, ono od života što mi nismo imali jer si se ti bavio filmom.’ Gledao me je duplo većim očima. Nije znao šta to znači, to mu je bilo potpuno novo i strano.“

Filmska fondacija Živko Nikolić, Slika Živka Nikolića
 
LJUBAVNE TORTE I DRUGI GRESI

Između dva gutljaja čaja i objašnjena da vozi auto nikšićkih tablica jer mu je to jedina veza s Crnom Gorom, pošto je rođen u Beogradu i nema tamošnje državljanstvo, a vuče ga očeva rodna gruda, priča o teškim trenucima.

„Imali smo mnogo odricanja, bola, težine i mnogo gorčine jer je njegov put bio dosta trnovit, pun odricanja, doslovno je u nekim momentima pljuvao krv zbog svojih filmova. Imao je bukvalno fizički bol. Bilo je mnogo sukoba i sa saradnicima i s jednom inertnom sredinom koja nije shvatala dimenzije njegove ingenioznosti i tumačila ga na različite načine, pa su ga čak i demantovali i pokušavali da opovrgnu ono što je on stvarao. Crnogorska sredina, naročito današnji establišment, ima potrebu da ga iz nekog razloga gađa i sada.“

A nije to od juče. Jedan nesrećni gradonačelnik Podgorice koji je izgledao kao da je ispao iz nekog Živkovog kadra, optužio ga je „da se ruga našoj tradicionalnoj Crnoj Gori“. Bunili su se i kad je radio „Ðeknu“, član crnogorskog predsedništva pokušao je da spreči snimanje jer Živko „reprezentuje primitivnu i zaostalu Crnu Goru, koje skoro više da nema“. Sve to bilo je dovoljno nekim junačinama da se zapute u Beograd da ga biju zbog dokumentarca „Biljeg“, koji govori o hidroelektrani podignutoj u bezvodnom kršu, a koji je zapravo bio uvod za kultni film „Čudo neviđeno“.

Eva Ras se živo seća jedne vožnje gradskim prevozom.

„Jedno vreme su stanovali u generalskom stanu preko puta moje kuće i Živko i ja smo se našli u autobusu 26 i išli smo do Knez Mihailove, on da se šeta, a ja ne znam zbog čega. Tri grmalja Crnogorca nam prilaze. Živko i ja na zadnjoj platformi stojimo u polupraznom autobusu, pričamo tiho da ne paramo uši drugih putnika. I kaže Živko meni: ‘Ova trojica dolaze. Bogami ovi ‘oće na mene. Možda bi bilo bolje da siđeš kod Pravnog fakulteta.’ Rekoh: ‘Živko, neće nas valjda prebiti, a i ako ‘oće, ja te ne ostavljam.’ Kada su stigli do nas, do zadnje platforme, onako napuhani stoje i gledaju, a Živko kaže: ‘Ja se neću napuhati, je li vi hoćete da se bijete, o čemu se radi?’ Kaže jedan: ‘Gledali smo mi tvoje filmove, ti nas ismijavaš.’ ‘Bogami’, kaže Živko, ‘ja vas ne ismijavam. Mi smo takvi. I ja sam takav.’ Drugi viče: ‘Ja nisam takav’, na to će Živko: ‘Blago tebi ako nisi takav.’ I razoružao ih je, oni su sišli kod Pravnog fakulteta, a mi smo ostali.“

Petar godine svog života i odrastanja ne pamti po tome koji je bio razred nego koji se film u to vreme snimao.

„Svugde je imao neke probleme, morao je nadljudskom snagom sve da savladava da bi isterao do kraja i da bi napravio film kakav je zamislio. Kada se snimala ona prva ‘Ðekna’, zimska, sa snegom, ja sam slomio nogu, svi smo bili u istoj sobi u hotelu ‘Kolašin’, nas četvoro: mama, tata, brat i ja. Spavali smo, ja s levom nogom u gipsu, stenjao sam jer su mi stavili neku šinu i to me je bolelo. Ja jaučem, a tata me moli: ‘Sine, sutra imam snimanje, ujutro ustajem, ako budem neispavan, nema posla. Sine, molim te, trpi.’ Rekoh: ‘Ne mogu.’ ‘Moraš.’ I ja ćutim... Onda čuju kako mucam i tek tada je shvatio da više ne mogu: ‘Dobro, sine, ajde sad slobodno viči koliko god hoćeš, u redu je.’ Svi smo bili podređeni tom poslu. Pogotovo što nas je često i uzimao iz škole da idemo na snimanje, da ga pratimo. Uvek sam se s letnjeg raspusta vraćao u školu s takvim nadrealnim pričama koje druga deca nisu mogla ni da zamisle.“

Film mu je bio veći od života i film je bio sav Živkov život. To je bila njegova religija, bioskop je bio njegov hram, bioskopska tama prostor gde on može da živi i da komunicira.

I Živkova supruga Vesna Pećanac dobro je upamtila tu ciču zimu po kojoj se snimala „Ðekna“, glumice su bile u haljinicama, a Živko kaže: „Sve je sjajno, samo je Jeka izašla iz kadra.“ Ostali glumci je gledaju mrko, jer u toj sceni nema teksta, uz to je rediteljeva žena i ne zna da ostane u kadru. Taman Vesna uradi kako treba, ali pogreši neko drugi. Tada je Živko iskočio iz reportažnih kola, mrk i ljut, i viknuo: „Za sve važi: sjutra u pet roditeljski sastanak.“

Ideja za ovu priču nastala je kad sam jednog dana, tu negde oko Kosovske ulice, ugledao Vesnu Pećanac, kako u nekom debelom džemperu, sličnom onom kakav je Živko nosio kad sam ga prvi i poslednji put video uživo, s nekom torbom za pijacu ide nekuda. Nisam joj prišao, da ne smetam. Posmatrao sam je. Pokušao sam posle da je pronađem u Ateljeu 212, gde i posle 20 godina igra svoju monodramu „O, kakav divan dan“, ali nije uspelo. Našao sam u arhivi šta je pričala o sebi i Živku.

„Nikada nismo zaspali a da se nismo držali za ruke. Kad god bih ga pitala da li me voli, odgovarao je da se to podrazumeva. Ipak, bila sam ljubomorna celog života! I smetalo mi je koliko on nije. Oko njega se na festivalima okupljao buljuk devojaka, pa sam ja, kad god nismo bili skupa, slala torte. Nalazila bih način da u svaki grad, u zemlji i inostranstvu, pošaljem tortu. Na njoj obavezno slovo „Ž“, a umesto ‘kvrčice’ - srce. To je značilo ‘Živku s ljubavlju’.“

Prepričavam to Petru. Smeje se. Nekako mu je drago.

„To nije bio brak. Saznao sam da su se oni u crkvi venčali 1998, pred kraj njegovog života. Nije bio formalni, ali ni suštinski brak. Živko je negde pred kraj otišao na Kalemegdan, dao je intervju u kojem je rekao da umetnici ne treba da se žene zato što je njegov brak bio brak s kamerom. A njegov suživot s mamom bio je izuzetno kreativan, Vesna je negde njemu darovana, oni su kao antički bogovi, ja ih tako doživljavam. Vesna je bogata davanjem, idejom, nesebičnošću, jednom širinom, ona je njemu bila kopča s pozorištem. Kući je donosila duh Ateljea 212, Mire Trailović, Mucija Draškića, bila mu je kanal za to. Uvek smo živeli tu negde oko Ateljea, tako da je on preko nje uzimao sve glumce, i Batu Stojkovića, i Boru Stjepanovića, i Mimu Karadžića, i Miru Banjac, zapravo Atelje je doživljavao svoju ekranizaciju preko Živka. On je bio oženjen, a Atelje mu je bila tazbina. Tako mu je Vesna bila važna, a Vesna je u to vreme išla na streljaštvo tamo gde je ubijen Ćuruvija, to je bilo preko puta naše kuće. Bila je prva u gradu, a i ne čudi jer je bila generalova ćerka, prava ratnica. Ona mu je bila veran saradnik do groba, a nestala je, satrta je kad je taj Živkov duh nestao. To je tužna strana priče.“

Vesna Bosanka iz Drvara, iz vrlo zanimljive, bogate, feudalne familije koja je imala šume, 12 volova, 300 ovaca, dvanaestoro dece, zaljubila se u gorštaka, s pogledom širokim kao more, ono hercegnovsko gde mu je Vojo Stanić predavao slikarstvo.

„Vesna je prošla tu Živkovu umetničku, kućnu školu tajne glume. Ona je kodirana od njega, to se i danas vidi kad u retkim prilikama izađe na scenu. Šteta je što je nije neko ‘usvojio’ kad je otišao Živko. On je imao razumevanja za njene ludačke momente, za njenu razbarušenu ličnost. Niko nije hteo da je uzme posle, nagovorio sam je da igra u ‘Robertu Cuku’ i bila je briljanta. Pre toga je igrala rolu u ‘Mravljem metežu’, Aca Popović joj je rekao: ‘Napisao sam nešto za tebe’“, govori Petar.

Filmska fondacija Živko Nikolić, Živko Nikolić

DOBAR DAN, TUGO

Vesna je jednom ispričala: „U vreme bombardovanja, Živko je iščileo. Osetila sam ogromnu bol, preveliku tugu. Jedan sin je otišao da se monaši jer su ‘mu srušeni svi bedemi’. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i radna porodica. Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam imala više radosti. Penzija - sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, volela je Živkove filmove. Sećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili da njoj vratim deo duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po celom kvartu da me ona ne bi videla. Ispričam to Živku, a on mi kaže: ‘Odigraj to na sceni. I to je život’.“

Petar pamti drugi detalj kad ih je obgrlila nemaština.

„To su momenti kad 1993. godine moja majka izađe na ulicu 27. marta s rumunskom vatom i valjamo neke olovke s njenim rođacima izbeglicama da bismo kupili leb. Njene koleginice su radile, imale su tezge, pa su ostajale na sceni, a Vesna je otišla ispod tog nivoa, ona je išla na ulicu da proda sto grama rumunske vate i to ću da pamtim dok sam živ. Nije imala posla, a ni Živko nije radio.“

Živko dvanaest godina nije snimio film, poslednju deceniju i više bio je reditelj bez kamere. Jedino se sredinom devedesetih izborio da napravi televizijsku seriju „Oriđinali“.

„Kada ti neko sahrani hram i kad ti kaže da ne smeš da uđeš u oltar, ne smeš da služiš, kad ti ukine božanstvo, onda sediš rezigniran i čekaš. E, tako je Živko čekao 12 godina. Od 1989. do 2001, do same smrti, nije snimio film, od momenta kad je počeo da vlada Slobodan Milošević. A s druge strane, otkako je Milo Ðukanović došao na vlast u Crnu Goru, Živko je bio isključen, i to bukvalno. Aco Ðukanović je u Herceg Novom tražio da se smaknu Živkove kamere, do toga da ga je Milo puštao šest meseci da Živko s Perom Božovićem sedi, čeka i da ga ne primi. A meni je tih 12 godina siromaštva bilo super, baš super zato što sam ja njega imao za sebe sve vreme jer nije hteo da napušta kućni krug. Pokušavao je svašta, ljudi su mu savetovali: ‘Živko, snimaj reklame, režiraj u pozorištu, radi nešto’, ali on jednostavno nije mogao da izađe iz svog posvećenja, on je bio osveštan za film. Ali nada umire poslednja, naročito kod umetnika. Pisao je scenarija, prekucavao. Na kraju je ‘Viktorija film’ hteo nešto da radi, pa su dogurali samo donekle, za neke projekte je on doterao i do podela glumačkih uloga i lokacija, jednom čak i do planiranja premijere, pa bi sve stalo. Tako je uvek bio u tom kreni-stani naponu, i tu mu je negde motor presisao. Ne možeš tako da voziš 12 godina s mašinom kakva je Živko. Za 12 godina je uradio ceo opus, a sledećih 12 mršavih krava nije snimio nijedan igrani film. To je užasno bolno. A bili smo gladni. Pokušavao je na sve načine, obijao je pragove. Jednom smo otišli na FDU, kad je neki momak diplomirao - Živko mu je bio tema diplomskog - i tata je bio gladan. Sećam se te odbrane diplomskog po tome kako je on tamo jeo. Tužno je jeo, pokunjeno je ubacivao hranu u usta, bio je baš gladan kao vuk.“

Filmska fondacija Živko Nikolić, Petar Nikolić, sin Živka Nikolića

LEPOTA REDITELJEVOG POROKA

Njegov hedonizam su bili mašta i lepe žene. Žene je voleo, to je bila lepota njegovog poroka.

„Po tome je poznat i tu nema šta da se krije. Čuvena je priča kad je za vreme snimanja ‘Beštija’ Mija Aleksić došao u hotel da se nešto dogovori sa Živkom i shvatio da treba da čeka red: u holu sedi Živkova žena Vesna, sedi bivša žena koja je doputovala u Kotor da se vidi s njim, i još dve glumice koje isto čekaju na red. A Živko gore, u sobi s Ljiljom Mijatović, koju oblači i presvlači, s kostimografkinjom i garderoberkom. Ljilja Mijatović je prva Arkanova žena, ona je glumila onu plavušu u ‘Beštijama’. I Mija Aleksić posle pola sata digne ruke i onako kostimiran kaže: ‘O, bože, ima li srećnijeg čoveka od Živka Nikolića na planeti Zemlji, jedna žena mu je tu, druga bivša žena je tu, a on s trećom gore radi sitan vez’.“

Ljubav između Vesne i Živka bila je sazdana od najfinije umetničke tkanine, prošarana uspesima, siromaštvom, ali i prevarama.

„Iako je imao druge žene, morao je da ih krije, pa bi majka cepala fotografije kad iz Rusije stigne fotka neke ruske lepotice. Živko ode na festival, onda dođe velika koverta puna fotki, a fotke su do najlon čarapa. Dobro, imala je i Vesna svoje najlonke, bile su one pletene, a ona gola, sklupčana, upletena u crnu mrežu krasi naslovne strane TV revije, Duge... Nije uvek cepala te fotografije drugih žena, ali ih je skupljala na gomilu i kad je Živko umro, onda ih je bacila sve u kontejner. Da postoji taj kontejner, sada bih išao po njemu da kopam. Ne bi Živko pravio ‘Beštije’ da nije imao jednu takvu pored sebe. Pazi, već je tad bio s njom: Veštije - Beštije... A jednom je Veljko Otašević, Živkov saradnik i drug iz umetničke škole, upao u montažu, Živko montira, ali ga ovaj zatiče u sceni s montažerkom dokumentarnog filma. Upao je na rez. Živko je stvarno živeo tu erotiku“, otkriva Petar.

Petar je često na kauču sa Živkom delio taj oblak njegovog duhovnog stvaralaštva, u „Lepoti poroka“, dok Živko kuca na mašini, on mu donosi kiselu vodu „donat“, posle u bioskopu „Jadran“, gde ga svi znaju i maze po glavi, ulazi da proverava da li se publika smeje na istom mestu i gleda lepe žene s kojima se kupao na Adi Bojani.

„On je bio divan otac, veličanstven. Duhovno me je podsticao, znaš kako je sjajno kad imaš oca koji ti kaže: ‘Petre, ne zanosi se, to je nebitno.’ Vrlo me lako prešalta na ono što treba da se radi. Drugo, rastao sam u jednoj vrlo privilegovanoj sredini. Kad god hoću na snimanje, dođe šofer koji mi persira, otvori mi vrata, uđem u kombi, odveze me, vrati... To je zapravo dvorski život, živimo u hotelu, gde imamo svoga kostimografa, u sobu dođu glumci, imamo svoje večere, ručkove, vozni park, naoružanje, kamere, rasvetu, svoju vojsku, perjanike koji salutiraju Živku. To je bila cela hijerarhija gde je on gospod bog, koji govori tiho i to se sliva na sve saradnike i svi ga slušaju... Tada zaustavimo život i onda Živko stvara svoju viziju i san. Mogao je da se igra celom kompozicijom života, da uzme najbolje jugoslovenske glumce, najboljeg kompozitora, najboljeg snimatelja, da ode na najlepše lokacije i da svoju priču ispriča do kraja. Voleo je klasičnu muziku, to smo dosta slušali, voleo je bodi-bilding. Pre nego što se mnogo osušio, imao je dobro telo, trenirao je vaterpolo kad je bio mlad, posle se vraćao malo tome, išli smo na bazen Taš i pratili smo sva takmičenja u bodi-bildingu, mnogo je voleo lepotu muškog tela i sklad. Mi smo kao dva dečaka išli na fudbal, košarku, do jednog gotovo profesionalnog nivoa, učestvovao je u našem sportskom životu. I poezija, bavili smo se u kući poezijom, odnosno kako se govori poezija.“

Eva Ras pamti jednu dugu šetnju, skoro 30 kilometara, od Instituta „Simo Milošević“ u Igalu do Zelenike, kada su snimali „Iskušavanje đavola“. Sve vreme su ćutali i kada su stigli na odredište, samo je rekao: „Baš smo lepo prošetali, al’ ne možemo i nazad, zvaću kola da dođu po nas.“ I dok su kola došla, mi smo isto ćutali, ponešto bezazleno progovorili: ‘Zalazi sunce’, ‘Lepo je’, pa kaže ‘Pogledaj nebo’. Pogledam, i taman nešto da kažem, ali on je već u mislima otplovio negde dalje, kao da ne želi da čuje šta ja mislim o tome. Pokazao mi je, i to je to.“

Nezaboravno je i to kako je birao terene za film. Bio je u stanju danima da se vere po čukama gde ni koza ne može da dospe, ili da se vozi čamcem po Skadarskom jezeru, da glumce smesti na ivicu ambisa, blizu provalije od sto metara. Ili bi jednostavno satima šetao Knez Mihailovom ulicom i tu pronalazio likove, a na aerodromima mu je omiljena igra bila da posmatra ljude i da na osnovu garderobe, hoda, gestikulacije domaštava njihove karaktere. Evu je u „Oriđinalima“, gde je nosila neki kofer, terao da ga napuni ciglama „jer ne može da se šmira kao u američkim filmovima“. Prilikom snimanja jedne od najlepših erotskih scena jugoslovenske kinematografije, s Mirom Furlan i Alenom Nurijem, nije dozvoljavao nikome da prisustvuje ko tu nema posla. Glumci tvrde da s njim nije bilo ni smeha ni zajedničkog stvaranja. Tačno je znao šta hoće da uradi i davao je kratka i tiha upustva.

Petar priča o poslednjim danima.

„Razboleo se i raspao. Bukvalno se raspao. Nosio sam ga na rukama po kući kad je imao te nesvestice jer su eksperimentisali s lekovima... Slali su ga u najgore bolnice. On je došao sa simptomom stresa iz Amerike. To je bila 1993. godina. Tamo je sedeo, kucao scenarija, čekao brata koji je išao jednim metroom u školu, drugim metroom na trening, pa u teretanu, pa dođe u dva ujutro, pa ne dođe ni u dva nego u četiri. I onda Živko prebledi, ne može da izađe na ulicu, ne zna jezik, ne može policajcu da kaže: ‘Izvini, gde mi je kuća’, jer ne zna jezik. On kad se izgubi, on se stvarno izgubi. To jednom kad se u Americi izgubio - on se baš izgubio. I to je za njega bilo užasno stresno, jedna delirijumska situacija. I dan-danas imam taj osećaj da ga nosim na rukama, to je meni dato kao uloga. Vidim smisao postojanja da ja budem tu da ga čuvam i da ga ne dam.“

Iza Živka su ostala remek-dela, poezija, porodica koja razdvojeno tumara po sadašnjosti, jedna filmska nagrada na festivalu u Herceg Novom, i jedna ulica.

„Ta ulica je 260 metara dužine u Nikšiću, pokušao sam da je nađem, ali nisam uspeo. Dva sam gradonačelnika promenio dok sam to izboksovao. Na kraju je ušlo u proceduru i osvanulo je u novinama da postoji ulica, ali nisam prošetao njom. Čak sam hteo da skinem, da ukradem tablu, da stavim iznad kreveta kad se budim ujutro da ga vidim.“

Živko je na onaj svet ipak otišao režirajući. Kad je izgubio razum, poslednjih nekoliko dana, kada bi neko došao da ga poseti - a opraštao se sa svetom u onoj samrtnoj postelji - on bi rekao: „E, stani sad, ajmo, idemo, ljudi, snimamo, šta je, šta stojite? Snimaj! Akcija!“


PIŠE Aleksandar Đuričić

(Tekst je obljavljen u 72. broju magazina Newsweek (novembar 2016), koji sada izlazi kao mesečnik)

Pratite nas na Facebooku

Povezane vesti

Ostale vesti iz rubrike Magazin



NAJŠEROVANIJE